BULEVAR U POGLEDU
Nije Bulevar sad i nekad isti. Nije isti, ali ni ja nisam ista. Godine su se ređale, šetnje Bulevarom su se smenjivale…
Stojim na trotoaru na uglu ulice Branka Krsmanovića i Bulevara i gledam niz Bulevar sa oduševljenjem. Volim to mesto – kao vidikovac mi je, pogled samo klizi niz Bulevar, automobile, svetla semafora i ljude. Kao da stojim na nekom vrhu i onda laganim korakom krećem niz Bulevar.
Promiču pored mene poslastičarnice, neke zanatske radnjice, mali klasični izlozi, vrlo često pretrpani, niko tu nije razmišljao o nekom marketingu, o manje je više, sve to nije perspektiva s koje se kreće. Vlasnik je ujedno i majstor svog zanata i majstor za izlog. Važno je da se u izlog stavi ono što je u radnji.
Bulevarom ne žurim, tu potpeticama ne lupam, tu laganim korakom s puno gušta idem i idem svaki put s dobrim osećanjem.
Nije Bulevar sad i nekad isti.
Nije isti, ali ni ja nisam ista. Godine su se ređale, šetnje Bulevarom su se smenjivale. Bilo je godina kad nisam ni primećivala da sam u Bulevaru, samo sam žurila da pređem određenu distancu, da završim nešto, da stignem negde.
A najlepše pamtim i još uvek osećam one godine kada sam hodala Bulevarom sa onim posebnim osmehom i pogledom u kome je uz sve što vidi, smeštena jedna osoba. Idem Bulevarom prema zgradi na uglu Resavske i Bulevara gde me On čeka. On nasmešen, naslonjen na zid pored otvorenih vrata, ja koja izlazim iz lifta i unosim se u njegov zagrljaj. A onda izlazimo da šetamo Bulevarom. Ja pričam o Bulevaru, kao o nekoj osobi koja jeste izgužvana, pomalo u neredu, ali tako puna živosti, iskričavosti, on sluša i smeška se.
U njegovim očima osim smeška, Bulevara, nalazim se i ja.