DIVLJI IRIS
Na kraju moje patnje
bila su vrata.
Počuj me: ono što nazivaš smrću,
ja pamtim.
Nada mnom, šumovi, njišu se borove grane.
Potom ništa. Slabašno sunce
svetlucalo je ponad suve površine.
Užasno je preživeti
kao svest
zakopana u crnoj zemlji.
A onda je svemu došao kraj: ono čega se bojite, da ste
duša a ne možete
progovoriti, naglo se okonča, stvrdnuta zemlja
lagano popusti. I ono što mi se učinilo
pticama proleće brzo u žbunju.
Vi koji se ne sećate
prelaska s onoga sveta,
kažem vam, opet sam mogao da govorim: sve
što se iz zaborava vrati, vrati se
da pronađe glas:
iz središta mog života pokuljao je
divan izvor, tamnomodre
senke na azurnoj morskoj vodi.