POPELA SAM SE NA ZMAJEVE OČI
Popela sam se na zmajeve oči
i na prste pridigla i gledam okolo
četinari su popili svu vodu lutajuću
i usnice kamenjara sada se
u miru mimoilaze,
jata zamiru muziku preko planina
i vilinske glave na padinama
odmaraju se od jezerskih tela,
nebo je gluvo i sunce je nepomično
i zmaj moj spušta me na grudi,
krilom od lave očešljane me pokriva,
kao jorgan preko majčinog čela
dogoreva moja livadska haljina
i kao očeve ruke zapaljene
moja koža se u plamene gusenice
raspliće,
iznad samo pećine svoje usne
mutave pomiču i laste
preko planina zvukove utapaju
a moj zmaj pažljive buktinje
preko očiju mi ljubi
i crno meso miluje,
u mirišljavi žar poljskih krunica
do večeri da me pretvori.
Radije bih u dimu divljine da rastem
nego roditelji da me rađaju,
radije bih u požar perunika da sazrim
nego da me za podzemne vode
neguju.
Ko se na zmajeve oči
sledeći bude uspinjao,
videće da kao zvezda ostavljena
iz doline svetlim
Iz knjige „Manastir“ Gorana Korunovića