TAJNE GENIJA
Rođen je 14. marta davne 1879. u Nemačkoj, a njegov ljubavni život i brojne afere i dalje su obavijeni velom misterije i tajne iako su do sada napisane brojne ozbiljne knjige koje o tome svedoče.
U Srbiji su objavljena kapitalna dela fizičara Mr Đorđa Krstića koji je duže od pola veka istraživao Albertov i Milevin život i zajednički naučni rad, a koliko su mu potomci Ajnštajn verovali, svedoči i podatak da ga je njihov sin Hans posećivao i sa Krstićem nesebično delio svoja sećanja na oca i majku. Tu je i knjiga profesorke Radmile Milentijević koja obiluje dokumentima iz Gradskog arhiva u Cirihu (Arhiva Alberta Ajnštajna) i Albertove zaostavštine na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.
O zajedničkom naučnom radu i ljubavnom životu Alberta i Mileve počelo je otvoreno da se govori i piše tek posle izlaska Sabranih dela Alberta Ajnštajna 1987. – tačno 32 godine posle Albertovog i 39 godina posle Milevinog odlaska sa ovog sveta. Objavljena su i njihova ljubavna pisma (Love letters) kao posebna knjiga. Tako je istina konačno promolila svoje lice, a mnogi mitovi o Albertu su srušeni.
„Meni se naš zajednički rad čini veoma ugodan i dobar, blagotvoran i povrh svega, manje suvoparan“ ili „ Ti za mene jesi i ostaješ svetinja, u koju niko ne sme da dira… Kako ću samo biti srećan i ponosan kada zajedno pobedonosno privedemo kraju naš rad o relativnom kretanju! Kada ovako posmatram i razabiram druge ljude, tek onda zapravo uvidim koliko ti vrediš!“ – pisao je Albert svojoj Milevi.
I pored toga što su bili „srodne duše“ i delili mnoga (ista) interesovanja, Mileva i Albert se zvanično razvode 1919, a ona je bila ta koja je odbila „život u troje“, sa njegovom novom izabranicom i bliskom rođakom Elzom, pa ga prvo napušta i sa decom odlazi za Cirih (1914.), a potom i pokreće brakorazvodnu parnicu.
Kao i Mileva, i Elza je bila starija od Alberta tri godine.
Kada su Albertovi roditelji osiromašili, obavezu da ga dalje školuje preuzela je njegova bogata tetka Julija (Julie Koch). No, kada je tetka preminula, on je pisao: „Draga Elza, mnogo štošta se desilo u proteklom periodu. Tetka Julija je umrla, neku iskrenu žalost zbog toga ne osećam, neka mi Bog oprosti…“
Ni Milevi, godinama ranije, ništa lepše nije pisao o tetki Juliji: „Ovde je i dalje lepo… Ali zato imamo neprijatnih poseta maminih poznanika, pred čijim se tupoglavim brbljanjem obično spasavam bekstvom, osim ako nas ne zateknu baš za obedom. Na kraju još treba da nam dođe moja tetka iz Đenove, pravo čudovište od arogantnosti i zatucanog formalizma“ ili „Prekjuče sam, dakle po planu, sa groznom tetkom stigao u gradić Sarnen, gde su nas dočekali mama, Maja i kočije… Svaki obed traje po sat i više, možeš misliti kakve su to paklene muke za mene.“
Ni sa rođenom sestrom se nije najbolje slagao o čemu svedoči njegovo pismo Milevi: „Maja je takođe tu i vrlo je otrovna prema meni… Kako si ti dobra u poređenju sa njom… Zato ćemo na leto sigurno zajedno poći na malo putovanje makar novac za to morali i da ukrademo.“ A kada je sa Majom proveo božićne praznike deprimirano je pisao Milevi: „Moja sestra je na mene ostavila tako malograđanski utisak. Ti nikad ne smeš postati takva, to bi za mene bilo užasno.“ Sličnih primera ima dosta…
Posle ženidbe sa Elzom, usvojio je njene dve ćerke iz prvog braka (Ilze i Margot), a kada ga je slava potpuno „opila“, Albert je bio u ljubavnoj vezi sa Beti Nojman, Austrijankom koja je imala 23 godine, a koju je zaposlio kao sekretaricu u Institutu za fiziku. Prema rečima očevidaca, njihova je romansa bila ozbiljna i strasna. Albert joj je predlagao da pođe sa njim u Njujork, gde bi živeli zajedno sa Elzom. Nojmanova je odbila takvu ponudu, ismevajući i njega i tu ideju.
Iako je Albert ostao u braku sa Elzom sve do njene smrti (1936.), njihov zajednički život bio je obeležen njegovim mnogobrojnim neverstvima i „ašikovanjima“ koja su ušla u „porodična predanja“. I posle Elzine smrti, Albert je vreme provodio u društvu mnogih žena.
Jedna od njih bila je njujorška igračica koja je imala svega 15 godina kada su bili intimni. Dugo je čuvana tajna da je Albert sa njom dobio ćerku Evelin (Evelyn Einstein). Tu njegovu ćerku usvojio je sin Hans koji je živeo u Grinvilu. Po pisanju biografa, Hans je imao „veoma jake razloge“ da usvoji dete čak u Čikagu, koji je preko 1.000 kilometara daleko od njegove kuće. Pričalo se da su Hans i njegova (prva) supruga pristali da odgajaju Evelin „samo kao uslugu Albertu“.
Hans Ajnštajn (levo) i fizičar Đorđe Krstić (desno) – Iz knjige „Mileva i Albert Ajnštajn ljubav i zajednički naučni rad“ – autor Đorđe Krstić
Evelin je nebrojeno puta u medijima svedočila da su joj od malena govorili da je Albertova ćerka. U Presudi o usvajanju navodi se da je devojčica sa prezimenom Hajr, rođena 28. marta 1941, u trenutku usvajanja imala osam i po nedelja i da je dobila ime Evelin Virdžinija Ajnštajn.
Ali, u svom testamentu, Albert je svoje sinove ponovo izneverio jer im je ostavio manje nego svojoj sekretarici Heleni (Helen Dukas) i usvojenoj ćerki Margot. Ali, to nije čudno. Sekretarica je bila važan „čuvar“ mita o Albertu, koja je uništila mnoga Milevina pisma i dokumentaciju koja nije bila u skladu sa mitom. Ona je dobro znala da Albert nije imao mirnu savest i da je često pisao advokatu (Dr Karl Cirher) u Cirih koji je raspolagao brakorazvodnom dokumentacijom i koji je zdušno podržavao i pomagao Milevu.
Sekretarica je nasledila 20.000 dolara, knjige i Albertove lične stvari, ali daleko važnije, ona je nasledila neto prihod od autorskih prava na celokupna njegova naučna dela i radove. A posle njene smrti, autorska prava su preneta na Hebrejski univerzitet u Jerusalimu. Albertova pastorka Margot dobila je 20.000 dolara i kuću koju je Albert kupio na ime njene majke Elze. Hans je dobio 10.000, a mlađi sin Eduard-Tete 15.000 dolara. Najviše od svih bila je razočarana Hansova (prva) supruga. Ona tada ulazi u žestoke sukobe sa Albertovom sekretaricom. Bila je uvređena što njen svekar nije našao za shodno da u svom testamentu iskaže zahvalnost prema Hansu i njoj – za žrtvu koju su za njega podneli – usvajanjem njegove vanbračne ćerke Evelin.
Mileva i Albert su se dopisivali tokom Drugog svetskog rata, ali i kasnije. Albert joj se žalio da mora da nosi naočare, da je potpuno sed i da mora da pazi šta jede. Poslednje sačuvano Milevino pismo Albertu bilo je nekoliko meseci pre nego što je preminula (1948).
Izvor: RT Balkan / Marina Bulatović