STAROST
Plašim se operacije, samo naočare, koliko mogu da izoštre. Ili uput za neku drugu dijagnozu. Kad bi imao uput za staros’.
Ostarilo se, a tek mi je pedeseta. Telo izgubilo svrhu, pošto je podarilo i pripodiglo potomstvo, produžilo lozu. Kosti natrulele, hormoni se uskomešali, posvađali, psiha se uspaničila.
Eto me svakog meseca lekaru, od muke bi čovek kroz prozor ambulante pobegao kad me vidi, sa sve sestrom; i skočiće kad budem dolazio nedeljno da mi kaže kako će biti bolje, hoće, pod naletima lopata grobara punim ilovače hoće. A mogao bih i da se kremiram. Videću.
Nema analiza koje nisam uradio. Još samo mi nisu dali dijagnozu ludaka, ali zvanično, na papiru. Zato i idem lekaru, jer niko ne zna šta mi je, traže, analiziraju, konzilijarno zaključuju. Žali se i doktor, ubeđujući me da njegovo telo u nekim bolovima prednjači nad mojim. I sestra se uvek ožali na kukove. Saslušam ih i savetujem, te tako odem kući, podeljenog tereta. Kilo tereta godišnje se dodaje, reče mi doktor.
Podizao sam džakove u mladosti sam, vreće po sedamdeset kila, a sada zovem komšiju da zasejemo tu jedinu njivu na selu, dižemo udvoje vrećicu, trostruko manju od onih vreća. Kilavim se po snegu ili blatu kad dovlačim Badnjak iz šume, omanju granu, ako deca nisu tu. A nekad sam četvrt kubika cerovine prenosio na ramenu u ime Badnjaka, grejući kuću do trećeg dana Božića njime. Sad mi i plajvajz u kancelariji težak, reuma, kičma me žiga i kad ležim, sve mi teško. Čitao sam Tolstoja, u jednom delu njegov lik korača i broji korake iz kraja u kraj sobe pa ako ukupan broj tih koraka podeli određenim brojem i dobije željeni rezultat, biće mu lakše. Pokušavam i ja. Uzalud. Eh, a u mladosti sam toliko bio živ da mi je i noćno spavanje bilo gubljenje vremena. Nadživot. Nema puteljka u kraju koji nisam pretrčao ili pregazio biciklom, nema bunara ni kladanca koga nisam otpio, nema svadbe čiji gočevi nisu lupnuli i u mojim ušima, nema kola kojim moje noge nisu trupale. Na očima mi se sve više lepi neka mrena, a kroz tu maglu kao da vidim daleku siluetu čoveka, maše li mi maše u daljini. Liči na mene, video sam se takvim jedared u ogledalu, negde oko punoletstva. Ma kao da taj pokazuje rukama, pantomimom pravi oblike nejasnih brojeva. Možda mi kazuje do kada ću da živim; nije da me ne interesuje. Moram do lekara u sredu, prepisaće mi uput za neke naočare da bolje vidim tog čovečuljka.
Plašim se operacije, samo naočare, koliko mogu da izoštre. Ili uput za neku drugu dijagnozu. Kad bi imao uput za staros’.
Leave A Comment