Marijana Jovanović: Sreća

SREĆA

Ne može da veruje, da u momentima sreće radije piše o njoj nego da uživa. Došla je čudna neka moda, pa se i sreća reklamira.

Pažljivo i brižno je noć upakivala dan, kao kad u sred zime nameštamo potkošulju da nam nigde ne produva ni dašak hladnog vazduha, dok preko nje navlačimo topao džemper.

Sve se smirivalo i utišavalo, pa je i Sanja lagano potapala nemile događaje od tog dana, lepe vadila na površinu i sa zebnjom očekivala noć koja joj već duže vreme umesto spavanja radije ponudi ili čak nametne nesanicu.

Glasno oglašavanje mobilnog telefona je značilo da joj je stigla poruka preko vibera. Morala je da pogleda ko joj tako kasno piše. Javila joj se drugarica iz Kanade. Obe su prešle šezdesetu, a drugarice su još iz detinjstva. Pita je, kako su. Na jednostavno pitanje Sanja odgovara iskreno i kratko. “Dosta dobro. Kako ste vi?” Veoma brzo dobija opširan odgovor da se oseća sjajno, da sa mužem sedi na obali okeana, da je istovremeno greju on i sad već zubato sunce, da uživa u galebovima, šumu talasa, priči foka, predivnim mirisima i pufnastim oblacima. Sanja joj odgovara opet kratko: “Uživajte! Veliki pozdrav za oboje.”

San nikako da je stigne. Razmišlja kako su nekada delile i lepe i tužne i smešne priče, a sad već dugo od nje dobija samo poruke blistave sreće.

Ne može da veruje, da u momentima sreće radije piše o njoj nego da uživa. Došla je čudna neka moda, pa se i sreća reklamira.