IZAĐI U POLJE MARIJA…
U zatvoren kapak prozora tvog udara jabukova grana i kaže:
– Izađi u polje Marija, pustim našim krajem
srebri mladina dok umorna šuma mirno spava.
Rascvetalo se badem – drvo
i medunika pod njim, divnim cvetovima.
Biserje rasuto svetluca u krošnji crnog cera,
pod njim na mokroj travi leže žar – ptice rasuta pera.
Pokupi njeno perje pre nego što
pozdrave jutro sivi vrapci dživdžani,
u nedra sebi brzo žar – pera zlatna pohrani,
pre nego što se probude crnorizci gavrani,
svako je pero želja, a pohlepni su oni
od postanka sveta bili, osmatraju s prozora kule
dolinu i naše šume ne bi li kakve darove sebi prigrabili.
Izađi u polje sada, oslušni – kaplje rosa sa lišća svilena
i lepeti ptičijih krila po mladoj šumi bruje,
u paukovoj mreži pišti pčela upletena,
dok cvrčak kida mrežu pisak se do neba čuje,
mirišu divlje ruže, nestalih leptira duše
oko njih tiho bruje, miriše borova smola i zelena imela…
Izađi u polje, duše cvetova i ptica, gledaj, lebde nad rekom
dok daleka oluja preti svojom potmulom jekom,
maslačci se bude i šapuću sa svicima,
jelenci stražare nad usnulim vilinim konjicima.
Izađi u polje, požuri, pre nego se zvona sa tornja čuje jeka
i nad selom ponoć razlije svoj zvezdani mir,
pre nego što jutro tamu u netrag otera,
pre nego što vetar pokupi čudesna žar-pera,
pre nego što nad nama sastavi crna krila
nebeske modre reke nevidljiv veliki vir.