REKONSTRUKCIJA PRIZIVA
Mozak razlikuje stvarne uspomene od zamišljenih događaja pomoću tragova koji ukazuju na poreklo informacije, ali ta procena nije nepogrešiva.
Ponekad možemo jasno da zamislimo razgovor koji se nikada nije dogodio ili da se zapitamo da li smo neki događaj zaista doživeli ili smo ga samo mnogo puta prepričavali u mislima.
Iako nam se čini da su sećanja pouzdan zapis prošlosti, mozak ih zapravo rekonstruiše svaki put kada ih prizovemo. Zbog toga granica između stvarnog iskustva i zamišljenog događaja ponekad može da postane nejasna.
Sećanje nije snimak prošlosti
Kada doživimo neki događaj, mozak ne čuva svaki njegov detalj kao video-snimak. Umesto toga, povezuje različite informacije: ono što smo videli i čuli, emocije koje smo osećali, mesto na kojem smo se nalazili i značenje koje smo događaju pridali.
Hipokampus, struktura duboko u mozgu, ima važnu ulogu u formiranju i povezivanju sećanja na događaje. Kada kasnije pokušamo da ih prizovemo, mozak ponovo sastavlja delove iskustva. U tom procesu pojedini detalji mogu da izostanu, promene se ili budu dopunjeni informacijama koje smo naknadno saznali.
Zato sećanje može da deluje veoma jasno i uverljivo, a da ipak ne predstavlja potpuno tačan prikaz onoga što se dogodilo.
Kako mozak procenjuje da li se nešto zaista dogodilo
Da bi procenio poreklo neke uspomene, mozak koristi više tragova. Važno je koliko je sećanje povezano sa konkretnim mestom i vremenom, da li možemo da prizovemo čulne detalje i da li se uklapa u druga poznata iskustva.
U tome učestvuju procesi koji se nazivaju praćenje izvora sećanja. Oni nam pomažu da razlikujemo ono što smo lično doživeli od onoga što smo čuli od druge osobe, videli u filmu ili zamislili.
Međutim, ovi procesi nisu nepogrešivi. Ako više puta zamišljamo određenu situaciju, ona može postati poznata i lako dostupna u pamćenju. Mozak ponekad tu poznatost pogrešno protumači kao znak da se događaj zaista odigrao.
Zašto zamišljeni događaji mogu delovati stvarno
Zamišljanje i prisećanje koriste delimično preklapajuće moždane sisteme. Kada zamišljamo budući razgovor ili moguću situaciju, mozak može da aktivira predstave o mestima, ljudima, zvucima i emocijama koje poznajemo iz prethodnih iskustava.
Što je zamišljeni događaj detaljniji i što ga češće ponavljamo, lakše nam može postati dostupan. Ipak, živopisnost sama po sebi ne dokazuje da je nešto stvarno.
Na sličan način, tuđa priča ili fotografija mogu uticati na to kako kasnije pamtimo događaj. Ponekad možemo usvojiti detalj koji nismo neposredno zapazili, a zatim ga doživljavati kao deo sopstvene uspomene.
Zašto smo ponekad sigurni, a ipak grešimo
Osećaj sigurnosti u sopstveno sećanje nije isto što i njegova tačnost. Emocije, ponavljanje, očekivanja i razgovori sa drugima mogu da promene način na koji se prisećamo prošlosti.
Zato se svedoci istog događaja ponekad ne slažu oko važnih detalja, iako svako od njih može iskreno verovati da se seća tačno. To ne znači da nam sećanje uopšte nije korisno, već da je podložno promenama.
Kada je važno utvrditi šta se zaista dogodilo, korisno je razlikovati ono čega se neposredno sećamo od onoga što smo kasnije čuli, zaključili ili zamislili. Spoljašnji dokazi mogu pomoći da proverimo sećanje, ali ni oni ne uklanjaju uvek svaku neizvesnost.
Leave A Comment