KOMBINOVANJE INFORMACIJA

Na osnovu mnogih signala nastaje naš osećaj dubine i prostora, pomoću kojeg možemo precizno da se krećemo i rukujemo predmetima.

Kada pružimo ruku da dohvatimo čašu, zakoračimo preko prepreke ili uhvatimo loptu, moramo da procenimo koliko je predmet udaljen od nas. Iako nam ta procena deluje potpuno automatski, mozak koristi više različitih vizuelnih znakova da bi od slike na mrežnjači napravio osećaj prostora i dubine.

oči udaljenost

Dve oči daju različite slike

Jedan od najvažnijih mehanizama jeste činjenica da oči nisu na potpuno istom mestu. Svako oko posmatra svet iz malo drugačijeg ugla, pa do mozga stižu dve blago različite slike.

Mozak ih poredi i kombinuje u jednu prostornu predstavu. Ova razlika između slika, poznata kao binokularna disparacija, naročito pomaže pri proceni udaljenosti predmeta koji se nalaze relativno blizu.

Zbog toga je mnogo lakše precizno proceniti položaj predmeta kada gledamo sa oba oka nego kada jedno oko zatvorimo.

Mozak koristi i ono što vidi samo jedno oko

Procena udaljenosti ne zavisi samo od dve različite slike. Mozak koristi i znakove koji mogu da budu dostupni čak i kada gledamo jednim okom.

Jedan od njih je veličina poznatog predmeta. Ako znamo koliko je automobil ili čovek približno velik, njegova veličina na vidnom polju pomaže mozgu da proceni koliko je udaljen.

Važan je i način na koji se predmeti preklapaju. Ako jedan predmet zaklanja deo drugog, mozak zaključuje da se prvi nalazi ispred njega.

Perspektiva otkriva dubinu

Linije koje se u daljini prividno približavaju jedna drugoj takođe daju mozgu informacije o prostoru. Pruga, put ili hodnik dobar su primeri: ivice deluju sve bliže kako se udaljavaju.

Slično važi i za objekte koji se pomeraju. Kada hodamo, predmeti u blizini prividno se pomeraju kroz vidno polje mnogo brže od udaljenih objekata. Mozak taj obrazac koristi kao dodatni signal za procenu dubine.

Oči se same prilagođavaju udaljenosti

Kada gledamo predmet koji je blizu, oči se blago okreću ka unutra kako bi ga obe usmerile na odgovarajuće mesto. Istovremeno se menja oblik očnog sočiva kako bi slika bila izoštrena.

Mozak može da koristi i ove informacije kao deo procene udaljenosti. Zato gledanje veoma bliskog predmeta zahteva drugačije podešavanje očiju nego posmatranje nečega što je daleko.

Zašto ponekad pogrešimo

Procena udaljenosti nije nepogrešiva. Loše osvetljenje, magla, neobična perspektiva ili nepoznata veličina predmeta mogu da zbune mozak.

Zbog toga nam, na primer, fotografija može izgledati kao da ima dubinu iako je potpuno ravna. Mozak ne „meri“ udaljenost direktno, već je zaključuje na osnovu više vizuelnih znakova.