Nasušni hleb za savremenog čoveka: Šta nas uče ptice i cveće?

Malo je na kraju onih koji zaista brinu samo o nasušnom hlebu; jedni to čine iz prinude usled prilika, a drugi svojevoljno kao plod slobode.

Iz prinude to čine pre svega siromašni, koji su se rodili takvi i ostaju isti zbog svog porekla ili društvenog položaja, dok slobodno to čine oni koji smisao života ne izoluju dajući prioritet zadovoljavanju materijalnih potreba vezanih za piće, jelo i odevanje, već se okreću duhovnom – Carstvu nebeskom (Mt. 6, 33). To su oni koji slede Hristovu taktiku, po kojoj se u Molitvi Gospodnjoj nasušni hleb pominje tek nakon što se dâ prednost duhovnom, kao što piše sveti Zlatoust: Gledaj kako Gospod u svakoj prilici, nakon što pretpostavi duhovno, tada pominje potrebe tela, i to ne sve, već samo hleb, i opet, ne za sutrašnji dan, već za današnji. Međutim, ove reči retko ko sledi; svi ostali, bogati i siromašni, spadaju u kategoriju onih koji se ne zadovoljavaju onim što je apsolutno neophodno, već se muče brigom za više od toga.

Ipak, pošto ova teskobna briga nema negativne posledice samo po individualnu psihologiju i međuljudske odnose, već i po čovekov odnos prema Bogu, Hristos koristi dva primera iz prirodnog sveta kako bi poučio čoveka ispravnom i spasonosnom načinu suočavanja sa svetovnim brigama, ne iscrpljujući sve kroz sopstveni rad, već i kroz veru u Božje promišljanje: ptice nebeske i poljske cvetove (Mt. 6, 26 i dalje), pozivajući učenike i slušaoce da ih „pogledaju“ i „nauče“, kako bi iz onoga što vide i razumeju izvukli odgovarajuće pouke, kako primenjuje Jovan Zlatousti. Jer, teorijsko učenje čovek lako može da dovede u pitanje, ali je vrlo teško da ospori ono što svako svakodnevno svojim čulima konstatuje.

Ptice i druge životinje, dakle, brinu o današnjem danu, a nimalo o sutrašnjem. A poljsko cveće se ne brine samo o tome kako će se ukrasiti da bi privuklo i očaralo insekte, već o tome brine priroda i Onaj koji stoji iza nje – sâm Stvoritelj. I Hristos postavlja pitanje, pozivajući i slušaoce da učine isto: Koliko je razumno da Bog tako brižljivo brine o onome što postoji radi čoveka – pa je stoga po vrednosti niže od njega – a da ne brine o samom čoveku, koji je i car stvorenja i ima daleko veću vrednost od njih?

Hristos u ovom slučaju želi da naglasi značaj vere u Božije promišljanje, koje je u srazmeri sa čovekovim izborom da se zadovolji neophodnim umesto da grabežno teži za većim i sumanuto traži više. Pokazatelj važnosti takvog stava jeste njegovo uvrštavanje u Molitvu Gospodnju kroz frazu „Hleb naš nasušni daj nam danas“. Sveti Zlatoust komentariše: Nije nam rekao da tražimo od Boga da nam dâ bogatstvo, lagodan život niti luksuz, već samo hleb.

U ovom kontekstu sada možemo dati sledeće komentare:

• Božije promišljanje o prirodi i ljudima ne izražava se na magičan i apstraktan način, već kroz prirodne zakone. Prema tome, priroda ne deluje sama od sebe kao neki drugi bog, već putem mehanizama koje je sâm Stvoritelj u nju ugradio. Korišćenje prirodnih primera od strane Hristosa radi poučavanja i razumevanja velikih istina pokazuje značajan doprinos prirodnog sveta delu Božije ekonomije.

• Vera u Božije promišljanje ne protivreči niti zabranjuje zapovest o „radu“. U svim prirodnim bićima, pa samim tim i u čoveku, prisutan je napor da se svakodnevno obezbedi hrana. Mada životinje i ptice ne seju, ne žanju niti skadište za budućnost, ljudi su dužni da obrađuju zemlju, seju i žanju njene plodove. Problem se javlja kod skladištenja. Pitanja koja se s tim u vezi postavljaju su brojna: Da li treba da skladištimo, zašto, za kakvu upotrebu, i pre svega na koji način?

• Gomilanje dobara za buduće potrebe predstavlja pre svega čin oponašanja Božijeg promišljanja, u logici da čovek deluje po ikoni svoga Stvoritelja, koristeći svoj razum u sprezi sa slobodom volje i društvenošću kako bi predvideo, naročito nakon pada, kada je morao da se suoči sa negativnim reakcijama prirodne sredine. Uostalom, to srećemo i u samoj prirodi; mada se ptice i mnoge druge životinje zadovoljavaju svojim nasušnim obrokom, postoje i druge, poput mrava ili pčela, koje naporno rade i skadištite plodove svoga rada za neposredne potrebe ishrane. Razlika u odnosu na ljude je u tome što njih ne mori anksioznost, niti skladište dugoročno i neograničeno, kao što to čine ili žele da čine ljudi.

• Anksiozna briga kako za nasušni hleb tako i, pre svega, za hleb narednih dana i godina lišava čoveka vere u Božije promišljanje, dok istovremeno gaji duh samodovoljnosti. Istovremeno, ona udaljava duh smirenja, u smislu da se sve oslanja na sopstvene snage, uz puno preziranje Božijeg promišljanja, kome se uostalom duguje i dar rada. Postoji, naravno, i ona druga krajnost – da čovek sve prepusti Božijoj brizi, a da sâm ostane ravnodušan i neaktivan pod izgovorom apsolutnog poverenja u Njega. Ipak, kao što smo više puta naglašavali, Bog ne može da deluje bez aktivnog pristanka (sinergije) čoveka.

• Prizivanje Božije pomoći radi obezbeđivanja nasušnog hleba pomaže čoveku da od Boga zatraži i duhovni hleb, budući da čovek kao psihosomatsko biće ne može da živi samo od materijalnog, prema rečima samog Gospoda koji je pojasnio: „Ne živi čovek samo o hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih“ (Mt. 4, 4). Teskobna briga za suvišno i za sutrašnjicu vrlo lako može da odvede čoveka u apsolutnu i isključivu privezanost za zemaljsko i prolazno, onemogućavajući ga da dâ istinski odgovor na pitanje o pravom i suštinskom smislu života.

• Kada briga prevaziđe neophodno, ono današnje, i proširi se na ono što je dodatno i buduće, ona izlaže čoveka strasti gramzivosti, čineći ga robom straha i anksioznosti. Suprotno tome, ograničavanje brige na nasušni hleb, što se prevodi kao zadržavanje na neophodnom i oslobađanje od teskobe gramzivosti, otvara put za brigu o drugima po logici da su suvišne stvari zapravo njihove. Uostalom, to je jedan od načina na koji deluje Božije promišljanje. Bog ne deluje neposredno, već preko ljudi, pošto svako ima dužnost da brine o bližnjem u ime Božije, smatrajući da sve što ima nije za njega već za druge. Upravo to je Hristos želeo da pokaže parabolom o nerazumnom bogatašu, koji umesto da među druge razdeli ono što mu je priroda u izobilju ponudila, pobrinuo se da sagradi nove žitnice, ne radi neposrednih ličnih potreba ili potreba siromašnih, već radi doživotnog preteranog uživanja u nagomilasom blagu.

• U tom kontekstu može se razumeti i skladištilačka navika mrava. Skladištenje se odnosi isključivo na potrebe predstojeće zime, a ne cele godine. Sve ovo Mudri tumači kao predsliku razboritosti (Priče Sol. 6, 6–8). To odgovara i našoj poslovici: „Doktore, izleči sam sebe“ / ili adekvatnije našoj narodnoj: „Ko rano rani, dve sreće grabi“ / „Bolje sprečiti nego lečiti“ (približno: Bolje sprečiti nego lečiti / U se i u svoje kljuse – ovde u smislu pripreme unapred). S istim shvatanjem možemo pristupiti i ponašanju pčela: One sakupljaju nektar, proizvode med i tako obezbeđuju svoj opstanak. Isto čine i druge životinje, ali uvek u granicama „nasušnog“. Stoga niko ne može da ih optuži za gramzivost ili nerazumnost, za nedostatak poverenja u Boga ili stvaranje anksioznosti.

• Iz gore navedenog postaje jasno ono o čemu asketska patristička tradicija teologizira i što primenjuje u pogledu upotrebe dobara i vrline beskućništva / nekorišćenja imovine (aktimozini). Ko gaji duh beskućništva i njime je obuzet, poseduje neophodne uslove za pravilno razumevanje hrišćanskog života. Beskućništvo ne znači jednostavno izbegavanje svojine kao proizvoda štednje i skladištenja – imajući u vidu da svako ko štedi i gomila dobra uskraćuje ih drugima – već: a) da je čovek lišen imovine unutraški slobodan, odbijajući da se veže za zemaljsko, kako bi mogao da se posveti isključivo i u potpunosti Bogu, s obzirom na to da se onaj ko se oslobodi svojine lakše stavlja na raspolaganje Bogu i ljudima; b) da ne radi za sebe već za druge; v) da su sve stvari, pa čak i one neophodne, Božiji darovi, a ne njegova sopstvena stečevina; g) da može da voli bez koristoljublja. Beskućništvo ni u kom slučaju ne predstavlja prezir prema materiji, već oslobođenje od robovanja nužnostima.

• Još plodonosnija po svojim značenjima jeste Hristova uputnica na poljske cvetove, koji više od bilo čega drugog oslikavaju način na koji Božije promišljanje deluje u kosmološkoj stvarnosti. Oni niti rade, niti privređuju, niti skladište. Žive isključivo od onoga što im priroda pruža. Nijedan od njih ne brine o samom sebi, već postoji isključivo radi drugih stvorenja. Njihov život je neprekidno prihvatanje uslova koji im se nude. „Nasušni hleb“ se u ovom slučaju izražava kao svakodnevna dovoljnost koja omogućava nastavak života. A Hristos ih prikazuje i opisuje kao ubedljivu sliku poverenja u Božije promišljanje. On poziva slušaoce ne samo da veruju, već i da „nauče“, odnosno da se školuju posmatrajući poljske cvetove.

• Ono što je najimpresivnije u učenju od poljskih cvetova jeste njihova lepota pod sledećim uslovima: a) oni sami ne čine apsolutno ništa da bi bili lepi i upečatljivi; b) njihova lepota ne zavisi niti je pod uticajem prolaznosti; v) njihov krasni izgled ne takmiči se ni sa kakvim oblikom veštačke estetske intervencije; g) on odiše asketskom jednostavnošću uprkos složenosti svoje građe, ne trudeći se pritom da dokazuje svoju vrednost; d) nije konkurentan lepoti drugog cveća; đ) miran je i umirujući, stran anksioznosti, strahu i teskobi; e) strpljivo prihvata vremenske prilike, sunce, kišu i vetrove, bez роptanja i žalbi; ž) ubedljivo poučava duhu prolaznosti svetovnih stvari; z) ostavlja širom otvoren put ne samo za veru u postojanje Stvoritelja, već i za Njegovu neprekidnu brigu čak i za same cvetove.

Zaključno, ako su ove parabolične slike bile korisne za ljude Hristovog vremena, utoliko više one koriste savremenom čoveku koji je izložen sredini koja ne samo da stvara veštačke potrebe, već i vrši pritisak za njihovo zadovoljenje, izazivajući ne samo ogromnu anksioznost, već i višestruke probleme.