SPREČAVANJE MOGUĆE GREŠKE
Potreba da ponovo proverimo da li smo zaključali vrata često nastaje kada rutinsku radnju obavimo uz malo pažnje, pa nam kasnije nedostaje jasno sećanje na nju.
Izašli smo iz stana, već smo krenuli niz ulicu, a onda se odjednom zapitamo: „Da li sam zaključao vrata?“ Možda se jasno sećamo da smo uzeli ključeve, ali nismo sigurni da li smo zaista okrenuli ključ u bravi.
Ponekad se čak vratimo da proverimo, iako smo neposredno pre toga bili uvereni da smo sve uradili kako treba.
Ova česta pojava povezana je sa načinom na koji mozak pamti rutinske radnje, procenjuje neizvesnost i pokušava da spreči moguće greške.
Zašto ne pamtimo svaku rutinsku radnju
Zaključavanje vrata obično obavljamo automatski, bez mnogo svesnog razmišljanja. Kada se neka radnja često ponavlja, mozak može da je organizuje u naučenu rutinu, pa više ne moramo pažljivo da pratimo svaki njen korak.
To je korisno jer nam omogućava da svakodnevne obaveze obavljamo uz manje mentalnog napora. Međutim, postoji i nedostatak: ako smo tokom zaključavanja razmišljali o poslu, razgovarali telefonom ili žurili, možda nismo dovoljno pažnje posvetili samoj radnji.
Tada možemo imati utisak da smo nešto uradili, ali nam nedostaje jasno sećanje na konkretan trenutak zaključavanja.
Kako neizvesnost pokreće proveravanje
Kada posumnjamo da vrata možda nisu zaključana, mozak procenjuje moguću posledicu greške. Pošto je ostavljanje otključanih vrata povezano sa potencijalnim rizikom, čak i mala neizvesnost može da privuče pažnju i pokrene potrebu za proverom.
Proveravanje nam često donosi trenutno olakšanje. Kada vidimo da su vrata zaključana, sumnja se smanjuje i možemo da nastavimo sa svojim obavezama.
Međutim, ako svaki put reagujemo na neizvesnost novom proverom, možemo početi da se oslanjamo na proveravanje kao glavni način da se umirimo. Kod nekih ljudi to može da preraste u naviku koja oduzima sve više vremena.
Zašto se sumnja vraća i nakon provere
Ponekad proverimo bravu, udaljimo se, a zatim ponovo počnemo da sumnjamo. To se može dogoditi zato što cilj nije samo da utvrdimo da li su vrata zaključana već i da dostignemo potpun osećaj sigurnosti.
Problem je u tome što sećanje na rutinsku radnju može biti nejasno, a ponovljena provera ne mora nužno da učini sećanje pouzdanijim. Naprotiv, kada se stalno vraćamo istom pitanju, možemo početi da se pitamo da li se sećamo prvobitne radnje ili neke od kasnijih provera.
Zbog toga dodatno proveravanje ponekad ne uklanja sumnju trajno, već je samo privremeno ublažava.
Kada je proveravanje uobičajeno, a kada postaje problem
Povremena provera vrata, šporeta ili prozora sasvim je normalna, naročito kada smo umorni, rasejani ili pod stresom. Sama po sebi ne ukazuje na psihički poremećaj.
Međutim, ako se potreba za proveravanjem ponavlja veoma često, izaziva veliku uznemirenost, oduzima mnogo vremena ili ometa svakodnevni život, može biti povezana sa opsesivno-kompulzivnim simptomima. U takvim slučajevima razgovor sa stručnjakom za mentalno zdravlje može pomoći da se razume obrazac i pronađe odgovarajuća podrška.
Leave A Comment