HRABRI ISPOVEDNIK I PESNIK

Sveti Teofan Načertani svrstava se među velike Očeve, ispovednike i himnografe naše Crkve, koji je čitav svoj život posvetio odbrani pravoslavne vere.

Jedna od najjunačkijih perioda naše crkvene istorije jeste period ikonoborstva (726–842), tokom kojeg su se uzdigli mnogobrojni ispovednici pravoslavne vere. Oni su sa strašću branili pravoslavlje, uzdižući svoje stavove pred progoniteljima svetih ikona koji su, držeći u svojim rukama carsku moć, besomučno progonili ispovednike pravoslavlja.

teofan načertani

Jedan od njih bio je sveti Teofan, nazvani Načertani. Rođen je u Palestini 745. godine. Otac mu je bio pobožni Joanis, koji se postarao da prenese pobožnost kako na njega, tako i na njegovog brata Teodora. Takođe se postarao da ih obrazuje, poslavši ih u čuveni Manastir Svetog Save, blizu mudrog učitelja starca Mihaila, da izučavaju svetu nauku teologije, kao i starogrčki jezik, gramatiku, poeziju, muziku itd.

Dva brata su pokazala veliko interesovanje i marljivost u studijama, a takođe su se uputila u pravoslavnu duhovnost i monaški podvižnički duh. Njihov učitelj Mihail ih je 811. godine poveo sa sobom kao svoje poslušnike u Manastir Studita (Spudajon), blizu Hrama Vaskrsenja. Potom ih je patrijarh Toma rukopoložio za sveštenike i poslao ih kao izaslanike u Carigrad i u Rim, kako bi pružili podršku pravoslavnima koje su progonili ikonoborački progonitelji, ali i da zatraže podršku povodom pretnji i progona koje su arapski muslimani vršili nad Jerusalimskom patrijaršijom. Naselili su se u čuvenom Manastiru Hora.

Međutim, nešto kasnije, 815. godine, umro je car Mihail I Rangabe (811–813), a na prestol je stupio Lav V Jermenin (813–820), koji je otvorio drugi period ikonoboračkog sukoba. Naredio je potpunu zabranu klanjanja i poštovanja svetih ikona, čak i pod pretnjom smrtne kazne, uništavanje svih ikona i krečenje fresaka po hramovima. Tada su se dva brata, Teofan i Teodor, zajedno sa svojim učiteljem Mihailom, pojavili pred bezbožnim carem i prekorili ga zbog njegovog ukaza. Lav nije pokazao nikakve znakove urazumljenja, već je naredio njihovo surovo mučenje. Divljački su izbičevani i zatvoreni u tamnicu. Pošto su odbili i pokušaje budućeg ikonoboračkog patrijarha Jovana Gramatičara da ih nateraju da se pokore carskom ukazu, odvojili su ih. Dva brata su zatvorena u jedno utvrđenje na Bosforu, uskraćujući im čak i hranu.

Nakon ubistva Lava (820), utihnuli su progoni pravoslavnih i dva brata su se nastanila u Svetom manastiru Arhangela Mihaila Sostenijskog na Bosforu, gde su svojim uzornim podvižničkim podvigom i mnogim pismima učvrstili pravoslavnu veru. Ali, 829. godine na presto je došao takođe fanatični ikonoborački car Teofil (829–842), koji je otvorio novi žestoki ikonoborački period, nemilosrdno proganjajući pravoslavne ispovednike. Dva brata su 834. godine prognana na ostrvo Afusiju, zajedno sa drugim pravoslavnim ispovednicima. Pošto se nisu pokorili i što su oštro kritikovali ikonoborce i Dvor, pozvani su 836. godine na novo saslušanje od strane cara. Dvojica monaha ispovednika ponovo su hrabro i otvoreno ukorila bezbožnog cara, ispovedajući pravoslavnu veru. Ponovo su podvrgnuti mučenju. Užarenim gvožđem su im na čelima ispisali dvanaest jamboških stihova koji su govorili o razlozima njihovih progona. Zbog toga su od tada nazivani Načertani. Potom su bačeni u najvlažniju i najmračniju tamnicu Pretorija, sa ciljem da umru u izolaciji. Tada su dobili utešna pisma od svog učitelja Mihaila i svetog Metodija, koji su ih hrabrili da do kraja podnesu mučenja. Ubrzo su poslati u novo progonstvo u Apameju u Bitiniji (Mudanja), gde ih je narod s oduševljenjem dočekao. Teodor se upokojio 838. godine, iznemogao od nevolja. Njegov brat Teofan, ne obazirući se na carevu zapovest da njegovo telo ostane neshranjeno, sahranio ga je, sastavivši pri tom izuzetan pesnički kanon.

Nakon ovog hrabrog čina, Teofan je prognan u Solun, gde je aktivno radio na pobedi pravoslavnog dogmata i odbijanju ikonoboračke jeresi. Ali, 842. godine umro je bezbožni Teofil, a na presto je došao njegov maloletni sin Mihail III (842–867), u čije ime je vladala pobožna carica sveta Teodora, koja je odmah obustavila progone, vratila na snagu odluke VII vaseljenskog sabora (787) i 842. godine konačno obnovila svete ikone. Istovremeno je vratila iz progonstva i izvela iz tamnica ispovednike vere. Teofan je pozvan iz progonstva, a patrijarh sveti Metodije ga je 842. godine rukopoložio za mitropolita Nikeje. Tamo je proveo ostatak svog burnog zemaljskog života, bogougodno napasajući svoje stado, moleći se i podvizavajući se. Kao nenadmašni pesnik i himnograf, sastavio je mnoštvo crkvenih pesama koje se pevaju do danas tokom gospodskih i bogorodičnih praznika, kao i u spomen svetih. Upokojio se mirno 11. oktobra 845. godine. Proglašen je za svetitelja, a njegov časni spomen slavi se onoga dana kada se i prepodobno upokojio.

Sveti Teofan Načertani svrstava se među velike Očeve, ispovednike i himnografe naše Crkve, koji je čitav svoj život posvetio ispovedanju i odbrani pravoslavne vere, jedine istinite i spasonosne vere. Kako on, tako i drugi veliki Oci naše Crkve, jesu (i moraju biti) i nama danas veliki živi primeri da ne pravimo ni najmanji ustupak i uzmak u pitanjima vere, kao što ni oni nisu pravili!