PUTOVANJE
U daljini vrisnuo je voz, zakasnio sam ili je on požurio, jedno mesto upražnjeno za nekog ko još ima vremena da upozna sebe.
Žurim na voz, i razmišljam… ide mi se, ali i ne ide.
Zašto onda žurim kad putnika i vozova uvek bilo je, i biće.
Putnici će žuriti, a vozovi kasniti, i gde je tu smisao? Poneo sam sve što mi treba, ali ipak nešto nedostaje…
Ako se samo okrenem, biće da sam se vratio, i uštedeću na vremenu.
Možda je baš to ono što mi nedostaje?
Zastajem… i vidim jednu drvenu klupu, na njoj natpis poluurezan, umoran od prolaznosti. Sedeći čitam: „život ne žuri, oslušni ga svojim srcem“.
I čuh čarobnu pesmu ptica, spokojni šum trava i osetih dah vetra i opoj cveća, i sve zagrljaje, poljupce zaljubljenih, od vremena oslobođenih.
Pomislih… oni ne žure, nikuda ne idu i nikoga ne očekuju, a tako su živi i slobodni.
Zastao sam i upoznao ono što mi nedostaje, mir i lepotu trenutka u kom sam se našao.
Stavio sam voznu kartu u džep, svakako ću je jednom iskoristiti, kada za to dođe vreme.
Sada želim da živim kao da sam otišao, i kao da sam se vratio, na mestu i u vremenu gde sam se našao. Ne žurim nigde, i ne brinem…
U daljini vrisnuo je voz, zakasnio sam ili je on požurio, jedno mesto upražnjeno za nekog ko još ima vremena da upozna sebe.
Leave A Comment