KAMEN
Opet je to bio jedan grubi kamen oblikovan tako da se lako može useći u čoveka i njegova leđa, a sada se i on pretvarao u prah…
Glava je bila sve bliže zemlji, koja je prašnjavo cvilela pod udarcima cipela, a bol u leđima od saginjanja bio je sve veći i veći. Opet sam osećao na leđima tu jednu tačku koja je trpela najveći pritisak od neravnog oblika tereta na leđima.
Teret se polako usecao u moju meku kožu, preteći da postane deo mene, a to nisam smeo da dopustim. Odbacio sam ga sa svojih pleća i uz zvuk pucanja kostiju uspravio svoja leđi i vratio se u davno zaboravljeni položaj.
Pogledao sam iza sebe i video ono što je do malopre pretilo da mome telu da novi oblik.
Opet je to bio jedan grubi kamen oblikovan tako da se lako može useći u čoveka i njegova leđa, a sada se i on pretvarao u prah, gubeći svoju moć koju je nad mnom imao do pre samo nekoliko sekundi.
Bacih pogled malo dalje unazad i ugledah kako vetar raznosi prah zaostao od kamenja koje je nekad pretilo da postane deo mene.
Plašio sam se toga da pogledam unapred, ali kao i uvek sam morao.
Kao na unapred određenim razdaljinama, koliko god je pogled sezao u daljinu, bilo je poređano novo kamenje koje je čekalo da se podigne na moja leđa.
Leave A Comment