U POLJU SUNCOKRETA
Mati me čekala pred kućom. Ponoć beše prošla. Rekoh joj da sam video Julijanu u polju suncokreta. Ona se triput prekrsti.
Sinoć kad sam se vraćao iz vinograda, prođoh putem kojim nisam išao godinama kroz Radića zabran. Izađoh iz šume na Tromeđu. Odatle lepo videh, na mesečini, Dobri Dol i njenu kuću na kraju sela.
Tekao je poslednji sat ove julske noći, ponegde su još svetlele lampe u oknima. Ne mogoh se lako odvojiti od te slike, činilo mi se, kao da juče bi kad je otišla.
Trže me ćukov glas i pođoh niz breg svom domu. Nigde nikog, samo senke visokih borova behu još budne. U daljini je lajao pas. Preseče mi put kuna i pobeže u gustu čestu. Pun mesec se spustio nisko nad polje suncokreta. Nisam se plašio noći nikad, pa opet nekako večeras sam žudio da što pre stignem kući. Činilo mi se da neko ide za mnom. Stadoh. Okrenuh se. Nigde nikog. Pusta cesta za mnom obasjana mesečinom.
Krenuh dalje, nešto šušnu u gustišu i pogledah u polje suncokreta. Tamo, kraj njive, išla je devojka polako noseći svežanj suncokreta. Stadoh ja, zastade i ona, nije gledala u mom pravcu, kidala je stabljiku suncokreta. Uzevši ga, ona krenu ka Dobrom Dolu, izbi na put i pođe uz sklad pokošenim poljem. Pevao je slavuj u lugu. Mesec je išao za njom sve do Radićevog voćnjaka. Tu je sakriše krošnje starih smokava.
Mati me čekala pred kućom. Ponoć beše prošla. Rekoh joj da sam video Julijanu u polju suncokreta. Ona se triput prekrsti.
Leave A Comment