SREBRNA CESTA

srebrna cesta

Srebrnom cestom ja pođoh u veče,
onoga dana kad mi mladost minu,
kao što stari dobri pesnik reče:
„Zapeva mlad slavuj u smokvinoj sjeni
i divlje ruže tad počeše cvasti,
nad vrletnom šumom mesečina sinu
a lisnate gore začu se tih bruj.“
Što nisi kraj mene, htela bih ti kasti
neke drage reči što ćute u meni?
Na smaragdnu šumu, gle, pale su zvezde,
u krošnjama sjajnim gugutke se gnezde,
na jelenskoj stazi, nečiji ostao je sled,
provlači se vetar kroz javora red,
dok potočić pospan kroz travu žubori,
uspavanku tihu pevaju javori…

– Sav je život pesma: žmiri leden vrutak,
– poštuj – svaki dan je darovan trenutak,
jer jednom će veče na dolinu pasti,
a ti nećeš nikom tad imati kasti
reči koje ćutiš.

I kad srebrn veo nad kaštelom sine
zvezdan tanak veo sav od mesečine,
kad u žitu zaspu gnezda divnih ševa,
stari ćuk pod smokvom pesmu kad zapeva,
kad se skrije senka što te svuda prati,
kraj prozora staćeš, ka lugu gledati…
Znaćeš ja sam prošla pored šume stazom
u snu, noćas poslednji put prođoh –
nikad neću da se vratim…

Ti spokojan budi, pokušaj, ne žali…
Sve su ovo jednom prošli pre nas mnogi ljudi,
sve su ovo mnogi pre nas opevali,
iz ove su čaše mnogi pre nas pili,
a mi od njih ništa nismo naučili…

Srebrnom cestom ja pođoh i pade
ispred mene leptir, ču se u daljini
mukli tutanj groma, vreme na tren stade,
da neko ide za mnom, na tren se učini…
Ne, ja neću stati, ne želim, ne mogu,
jer moje je srce davno prišlo Bogu…

Odavno je lovac prošao kroz žito,
umoran i tužan i sit svog čekanja,
u pesmama svojim ti pronađi skrito,
ljubav nije lepa samo dok se sanja.

Srebrnom cestom koju mesec tvori
Ja idem sve dalje, pored mene hodi
nevidljivi drug što ništa ne zbori.
Drhte poput ptica lokvanji na vodi,
svela šuma jela na svom jeziku govori,
crni labud tužan po jezeru brodi,
potok neumoran ka svom ušću teče,
pospano kovilje i pitomo smilje
u snu svom romori…
O, ja sam htela tebi da se vratim,
samo jednu reč, jednu reč da reče…

Crn gavran besanik od ponoći šeta
po beskrajnom polju zlatnih suncokreta,
gleda lampe svoje kako svici pale…
Paučije mreže po granju zasjale,
vrbine će mace sad početi cvasti,
i jagode divlje i mlad leskov gaj…
U dalekoj gori bruji hud lovački rog…
Znam ja, dobro znam, svega svesna sam,
od ptičareve zamke spasao me Bog,
a anđeo čuvar meni ne da pasti
jer Srebrnoj cesti nazire se kraj…