SLUŽBA BOGU U HRAMU

Igumanija Domnika kaže da kada dolazimo u hram na bogosluženje mi kao da se budimo. Naslađujemo se lepotom duhovnog sveta.

Danas hoću da razgovaram sa vama o jednoj riznici koju poseduje svako od nas i koju ne bismo menjali ni za kakva blaga ovoga sveta. Šta je ta riznica? To je svakodnevno bogosluženje.

Svakodnevni krug bogosluženja – to je, možemo reći, svakodnevno rajsko blaženstvo! Neka nam priđu najbogatiji carevi i pokažu nam sva svoja bogatstva – mi smo bogatiji od njih. Neka se okupe najuspešniji ljudi na svetu i ispričaju o svojim pobedama – mi smo srećniji od njih. Čovek koji svakoga dana biva na bogosluženjima sličan je carskom sinu. On svakoga dana ulazi u Carski Šator Gospodnji kao u svoju rođenu kuću. Treba da budemo bezmerno zahvalni Bogu za ovaj dar.

Vi ste, verovatno, primetili da, čak i ako prosto zalazimo u hram kada se tamo ne vrši služba, mi osećamo svešteni strah i mir. Srcem osećamo da je hram nešto nadsvetsko, sveto. Proboravivši makar nekoliko minuta u hramu, ne možemo a da se ne izmenimo. Zato što u hramu prisustvuje i deluje Živi Gospod! Hram nikada ne biva prazan! O prepodobnom Justinu (Popoviću) pričaju da je često proiznosio besede čak i kada u hramu nije bilo ljudi. Sestre su mu govorile: “Avo, zašto propovedate u praznom hramu?” A, on je odgovarao: “Hram nikada ne biva prazan! On je uvek pun Anđela!” Bez sumnje, svakome od nas se desilo da, kad nas je nešto mučilo ili brinulo, dođemo u hram da se malo pomolimo, da odstojimo pred ikonama – i, odjednom, dobili smo utehu, unutrašnji mir, blagodatne sile. Sve to svedoči da u hramu prisustvuje i deluje Bog, u hramu – čiji nas zidovi ograđuju – jesu anđeli i sveti.

Kod prepodobnog Justina postoje ove reči: “Svaki Sveti Hram i jeste parče Neba na zemlji. I kada si u hramu, gle, ti si već na Nebu. Kada te zemlja izmuči svojim paklom, ti pohitaj u hram: uđi u njega, i gle, ušao si u raj. Ako ti ljudi dodijaju svojim zlom, ti pribegni hramu, pripadni k Bogu, i On će te uzeti pod Svoju blagu i svemoćnu zaštitu. Desi li se da na tebe navale čitave čete đavola, ti beži u hram – među Anđele, jer je hram uvek pun Anđela, i Anđeli Božiji odbraniće te od svih đavola ovoga sveta. I ništa ti neće moći nauditi. Ne zaboravljajte, braćo, mi hrišćani Bogom smo jaki. Ko onda može biti jači od nas? Niko, niko, niko!”

Hram – to je naše glavno pribežište. Ako primamo duhovnu korist čak i kada, prosto, na kratko svratimo u hram, onda se, tim pre, osvećujemo kada prisustvujemo bogosluženju. Jer, u tim momentima, Nebo silazi na zemlju, otvaraju se rajska vrata, vreme menja svoj tok! Čak i ako smo maloverni, nemoćni dušom, nemarni – bogosluženje potresa našu prirodu. Na bogosluženju sve sadejstvuje tako da se mi prosvetimo i izmenimo. U tome dejstvuje i lepota bogosluženja. Sama arhitektura hrama, ikone, svečanost službe – sve nas ushićuje, raduje, nadahnjuje!

U običnom, svakodnevnom životu, ponekad, zbog sujete možemo da prestanemo da osećamo prisustvo duhovnog sveta. Ali, kada dolazimo u hram, na bogosluženje, mi kao da se budimo. Naslađujemo se lepotom duhovnog sveta, i već samo zbog toga – menjamo se. Ako pažljivo slušamo celu službu, tada će, neminovno, makar nekoliko reči dotaći naše srce, i ono će uzavreti i osetiti blizinu Božiju. U hramu se radujemo zajedno sa svetima! Zamislite: mi stojimo naporedo sa svetima. Blizina svetih, njihova radost i svetkovanje nas nadahnjuju! Mi se, takođe, pored njih osvećujemo i menjamo. U opštenju sa svetima, usvajamo njihove svete, božanstvene misli i osećanja.

Svakoga dana, zajedno sa mučenicima slavimo pobedu nad smrću, zajedno sa prepodobnima rasplamsavamo se revnošću prema podvižničkom životu, zajedno sa apostolima slavoslovimo Boga. I, sveti nam pomažu. Oni ne primaju od nas prosto slavoslovlje, već delatno učestvuju, zajedno sa nama, u bogosluženju: slušaju naše molitve i prinose ih Bogu, zajedno sa nama kleče, pomažu nam da bolje shvatimo službu. Dešava se npr. da slušamo stihiru, posvećenu nekom svetitelju, i da osećamo naročito umiljenje ili da dobijemo odgovor na neko duhovno pitanje. To znači da je to Sveti govorio našoj duši, poučio nas.

Kao što se o Majci Božijoj peva da je Ona u hramu vaspitana, tako se i svi mi vaspitavamo u hramu, u zajednici svetih. Znate li u čemu je još posebna snaga bogosluženja? Zbog čega ono tako utiče na nas? U hramu, zajedno smo ne samo sa svima svetima, nego i jedni sa drugima. Doživljavajući jedinstvo Crkve, mi sa naročitim intenzitetom osećamo i naše međusobno jedinstvo. I, to menja svakoga od nas. U hramu, možemo reći, stičemo sabornu svest. Zvuči uzvišeno, ali to, u stvari, oseća svako od nas, čak i najprostiji čovek!

Šta znači: saborna svest? To znači da ja nisam usamljen, ja idem Bogu zajedno sa drugima. Sve mi pomažu, i svi zajedno stičemo spasenje. Naročito veliku silu ima naša saborna molitva. Na bogosluženjima objedinjujemo svoje duhovne snage. Čoveku je veoma teško da se moli sam. A, kada se moli zajedno sa drugima, tada njegova molitva dobija krila. I, on se osvećuje već zbog toga što se oko njega svi mole. Ako nam se učinilo da se na službi, zbog svoje duševne nemoći ili zbog posustalosti, uopšte nismo molili, svejedno iz hrama izlazimo izmenjeni. Ma kakve bile naše nemoći i nedostaci, u hramu se dopunjuju vrlinama drugih!

Vladika limasolski Atanasije, u jednoj svojoj besedi, govori: “Crkva i bogosluženje su nalik avionu. Ti ulaziš u avion i, hteo – ne hteo, shvatio – ne shvatio da si u avionu, letiš zajedno sa drugima. Avion uzleće sa svima koji se nalaze unutra. Tome nalikuje bogosluženje. Eto, ti si došao na službu i stojiš kao panj. Neka je tako, neka čak i ništa ne shvataš, neka čak tvoj um bludi, luta i prenosi se tamo negde, ali ti samo dođi i budi makar i panj, suvo brvno – jer se i drvo u Crkvi osveštava, i kamenje, i prašina. Kada sređujemo hram, ne prosipamo prašinu u kantu za otpad: kod nas postoji specijalno mesto gde je odbacujemo, zato što je u hramu čak i prašina osveštana”. Ako se u hramu čak i prašina osvećuje, kako onda da se ne osveštava čovek, za koga je hram i sazdan?

Kod Starca Emilijana postoje ove reči: “Zaista: šta je za nas najvažnije od svega što znamo? Ono što se odnosi na naše spasenje, na život večni. To besceno znanje stičemo upravo na bogosluženju. To znanje, koje nas menja, čini nas potpuno drugačijim ljudima, zato što je to živo iskustvo Carstva nebeskog. Bogosluženje nikada ne može da dosadi. To je neiscrpna dubina! Hajde da visoko cenimo ovu riznicu, hajde da nastojimo da steknemo na bogosluženju sve što nam ono može dati! A, u kakvim uslovima možemo da primimo naročitu korist od bogosluženja?

Veoma mnogo zavisi od toga kako se spremamo za bogosluženje. Kroz pripremu se pokazuje naše ugađanje Bogu, tokom dana. Od toga kako smo proveli dan, kako smo opštili sa bližnjima, kako smo ispunjavali svoje poslušanje – zavisi kako ćemo se moliti na službi, kako ćemo je usvojiti. Zapravo, sav naš svakodnevni život pokazuje nam se kao predivna priprema za bogosluženje. Zato, zavolimo podvig! Nemojmo tražiti potpuni komfor ili ispunjenje svih naših želja, ili da se bližnji uvek odnose prema nama sa uvažavanjem. Svako naše delo, svaki trud koji vršimo, uz odsecanje svoje volje, otvara naše srce za blagodat Božiju.

Naročito veliki značaj ima večernja. Iako je ova služba kratka, u njoj je velika blagodat! Kada bismo znali kako Gospod i Božija Majka žele da nas vide na večernji, trčali bismo tamo iz sve snage, bojeći se da ni minut ne zakasnimo! Kada bivamo na večernji i svim drugim službama, dublje shvatamo liturgiju. Npr. mnogi primećuju da se njihovo raspoloženje posle večernje razlikuje od onoga u kome su došle na večernju. Biva tako da se danima smućuju i brinu ih neke pomisli, a posle večernje sve to nestaje, u dušu se useljava mir i tišina. Osećamo da se dan, sa svim njegovim brigama, završio, da je nastupilo vreme da se spremamo za sledeći dan, za nove susrete sa Bogom, za Pričešće Svetim Hristovim Tajnama.

Želela bih da svi imamo plamenu revnost prema svim službama dnevnog kruga. Iz ovoga biva jasno da u nama postoji čvrsta vera, da smo slobodni od pristrašća zemaljskome, od suvišnih briga, i ustremljeni ka jedinome što je potrebno. Glavno je da naša ljubav prema bogosluženju svedoči o našoj ljubavi prema Bogu.

Izvor: Saborna-crkva.com