TRI PATULJKA
Kraj seljakove kuće u najgušćoj šumi živela su tri patuljka: Sedobradi, Crnobradi i Riđobradi. Dok su deca pravila svoju vodenicu, patuljci su virili iza grana…
Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. Roditelji su po ceo dan orali, kopali i želi kod drugoga, da bi svoju decu ishranili. Za to vreme, deca, dva manja dečaka, ostajala su kod kuće sama i igrala se.
Njihove igre nisu bile slične igrama varoške dece. Ovi mališani su pravili sviralice od vrbova pruća, pleli kotarice, pravili vodenice na potoku što je tekao pored kuće. Ponekad su zidali kućice kraj obale i krčili staze kroz žbunje.
Jednog dana rano ujutru, odu Stojan i Milan, tako su se zvala deca seljakova, na potok i počnu graditi vodenicu. Prvo napraviše branu nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. Pod slapšto je padao sa brane stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao paoci na točkovima. Motku naslone na drvene račve, zabodene s obe strane reke. Tako je voda, padajući, okretala točak, i nije ga mogla odneti.
Ovaj posao bio je gotov tek uveče, i deca se vrate kući tek kad je uveliko pao mrak. Izjutra rano otrče da vide da li vodenica i dalje radi. Kad imaju šta videti; na onom mestu gde su je sagradili, ničega nema. Potok samo teče kao što je i pre tekao. Potrče deca niz vodu da vide da se nije točak gdegod zaustavio, zakačio za kamen. Tako idući niz vodu, daleko naiđu na svoju vodenicu, stoji ista istovetna, samo na sasvim drugom kraju potoka.
Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. Pokušaju da opet vrate točak na staro mesto, ali on se nije dao izvaditi iz račava kao da je prikovan. Zato se Milan i Stojan tužni vrate kući, čudeći se šta će to biti, ali ne mogući da se dosete.
A evo šta se dogodilo.
Kraj seljakove kuće u najgušćoj šumi živela su tri patuljka: Sedobradi, Crnobradi i Riđobradi. Dok su deca pravila svoju vodenicu, patuljci su virili iza grana, i, čim su otišli kući, Sedobradi reče:
– Hajde da dečju vodenicu premestimo na drugo mesto. Mogli bismo na njoj brašno mleti.
Crnobradi patuljak pristade odmah, ali Riđobradi primeti:
– Pristajem na to, samo ako noćas ne bude mesečine, jer vi znate: vidi li nas na zlom poslu ma koje ljudsko oko, odmah ću se ja pretvoriti u grumen zlata, Sedobradi u grumen srebra, a Crnobradi u grumen uglja.
Kako te noći nije bilo mesečine, patuljci slobodno iziđu na reku i premeste dečju vodenicu, udesivši je isto onako kako su je deca bila udesila, pa samelju na njoj vreću brašna za sutradan.
hlebarnicu, samo časkom svrate kući, da bi zavarala trag, i odmah opet kradom dođu da vrebaju lopove.
Tog večera mesečina je sijala kao dan i napolju se sve videlo. Videvši mesečinu, Riđobradi nije isprva hteo da ide u krađu, plašeći se da ga kakvo ljudsko oko ne opazi, ali ga druga dvojica nagovore:
– Sad deca uveliko spavaju – rekoše oni – pa možemo spokojno u krađu. Video si kako je lepa mala hlebarnica, treba da je prenesemo kraj kućice, pa da u njoj pečemo hleb.
Tako i Riđobradi pristade, te pođu u krađu. Ali tek što su oni počeli da prenose hlebarnicu, a deca ih ugledaju, pa se Riđobradi pretvori u grumen zlata, Sedobradi u grumen srebra, i Crnobradi u grumen uglja.
Deca sve to blago odnesu kući i posle su sa svojim roditeljima živela spokojno i imala čime da se školuju.