SVE SE MENJA
Nekad davno u školi sam učio da u kasnu jesen
našim nebom preleću ptice selice.
Još i danas su mi u sećanju jata divljih gusaka,
koja su letela u obliku klina,
rasturanog jedino kad ptice ulete u maglu.
Tih jata više nema.
Ni divljih gusaka, ni divljih pataka…
Više ne lete iznad mesta u kome živim.
Jedine selice poslednjih decenija
su mladi koji odlaze trbuhom za kruhom.
Učio sam u školi da se u proleće vraćaju
ptice selice.
Još i danas su mi u sećanju žičani vodovi
u proleće okićeni grozdovima tamnoplavih lastavica,
koje su ispod streha svijale svoja gnezda.
Vodova više nema,
(otišli su pod zemlju),
ali ni lastavica više nema,
ni slavuja, ni roda, ni kukavica…
Više ne lete iznad mesta u kome živim.
A mladi se vraćaju iz tuđine,
samo na godišnji odmor,
i da obiđu onemoćale roditelje.
Učio sam u školi i štošta drugo…
Učili su nas o borbi za slobodu,
o Drugom svetskom ratu,
o četnicima i partizanima…
Imam dovoljno godina da shvatam
da se sve menja,
da se svet menja,
da se istorija menja,
samo se ljudi ne menjaju…
Leave A Comment