ZNAČAJNO OTKRIĆE

Za razliku od Stounhendža, spomenik u Bulfordu činila su dva drvena stuba udaljena 120 metara jedan od drugog.

Pre oko 5.000 godina podignut je spomenik koji je bio poravnat sa letnjim i zimskim ravnodnevnicama i koji je, prema mišljenju arheologa, možda poslužio kao preteča kasnijeg solarnog poravnanja u Stounhendžu. Otkriće, koje su stručnjaci opisali kao „priliku koja se dešava jednom u životu“, pronađeno je u blizini čuvenog neolitskog lokaliteta.

stounhendža

Struktura u mestu Bulford, udaljenom oko pet kilometara od lokaliteta koji je pod zaštitom Uneska u Viltširu, datirana je metodom radioaktivnog ugljenika na oko 3000. godine pre nove ere. To je period kada je započela najranija faza izgradnje Stounhendža, čak 500 godina pre nego što su njegovi ogromni trilitoni pažljivo postavljeni tako da se poklapaju sa izlaskom sunca tokom letnjeg i zalaskom sunca tokom zimskog solsticija.

Prema mišljenju stručnjaka, ovo je najstarija struktura u pejzažu Viltšira koja je bila poravnata sa solsticijima i jedna od prvih takvih građevina u Britaniji. Arheolog Fil Harding, koji je u ime kompanije „Veseks arheolodži“ vodio iskopavanja pre izgradnje novog stambenog kompleksa britanskog Ministarstva odbrane, rekao je da je ovo „jedno od najvećih otkrića u njegovoj karijeri“.

Međutim, Harding je zamalo propustio da uoči značaj nalazišta. Za razliku od Stounhendža, čiji i danas stoje ogromni sarsenski kameni blokovi postavljeni u skladu sa solsticijima, spomenik u Bulfordu činila su dva drvena stuba udaljena 120 metara jedan od drugog. Od njih su ostale samo dve velike jame za stubove, okružene mnoštvom manjih jama ispunjenih otpadom.

Bivši voditelj emisije „Tajm tim“ na Kanalu 4 ispričao je da on i njegove kolege u početku nisu prepoznali značaj otkrića. Tek kasnije, analizirajući plan lokaliteta, povukao je liniju lenjirom i olovkom između dva neobično velika otvora za stubove i shvatio da je reč o poravnanju sa solsticijem.

„Odmah mi je zapalo za oko da je linija odstupala oko 50 stepeni od pravca severa, što je gotovo tačno pravac izlaska sunca tokom letnjeg solsticija. Tada sam se zaista veoma uzbudio“, rekao je Harding.

Dalja istraživanja Fabija Silve, stručnjaka za drevne astronomske mape i takozvanog „arheologa nebeskog pejzaža“, potvrdila su da su dva drvena stuba izuzetno precizno bila usmerena ka izlasku sunca tokom letnjeg i zalasku sunca tokom zimskog solsticija 2950. godine pre nove ere, što je datum koji je utvrđen opsežnim radiougljeničnim analizama.

Na osnovu dubine jama od oko jednog metra, istraživači veruju da su drveni stubovi bili visoki između tri i četiri metra i da su formirali svojevrsni „nišan“ usmeren ka izlasku i zalasku sunca tokom solsticija. U manjoj jami, takođe poravnatoj sa stubovima, pronađen je redak kremeni nož u obliku diska, za koji arheolozi smatraju da je možda bio oblikovan kao simbol Sunca.

„Ono što ovde vidimo jeste religija kamenog doba koja je materijalizovana u tlu. Naravno, ne znamo tačno šta je sve to značilo, ali činjenica da se ljudi hiljadama godina iznova vraćaju u oblast Stounhendža da grade, obnavljaju i obeležavaju ova značajna mesta ukazuje nam da je reč o religiji. Tako su razumevali svoje mesto u kosmosu, način na koji univerzum funkcioniše i prirodu svojih božanstava“, izjavio je Met Lajvers, viši istraživač u kompaniji „Veseks arheolodži“.

Dodaje i da za sada nije tačno poznato šta je Sunce predstavljalo za njih, niti da li su ga smatrali božanstvom.

„Ali količina truda uloženog u praćenje i obeležavanje njegovog kretanja ne ostavlja nikakvu sumnju da je reč o velikom verskom fenomenu koji je tokom milenijuma ostavio trag na čitavom pejzažu“, naveo je Lajvers.

Istakao da je „nezamislivo“ da ljudi koji su u Bulfordu obeležavali solsticije nisu znali za one koji su to istovremeno činili u Stounhendžu, pa je čak moguće da je reč o istoj zajednici.

„Kada biste imali vremensku mašinu i vratili se u prošlost, uopšte me ne bi iznenadilo da je ovo što smo otkrili bio jedan od kampova graditelja prve faze Stounhendža. To je sasvim moguće“, rekao je on.

„Ovakva nalazišta pojave se jednom u životu, a ponekad se ne pojave ni tada. Nije važno da li ste stanovnik Viltšira ili bilo kog dela Zemlje – svi znaju za Stounhendž. Biti u prilici da doprinesemo proširenju znanja o Stounhendžu predstavlja neverovatnu privilegiju“, zaključio je Harding.

Izvor: RTS