RIBIZLE
Zagledana u njegove oči ugledah ribu kako se praćaka dok je skida sa udice. Brzo skrenuh pogled na drugu stranu. Ako pogleda u moje oči, videće ribizle.
Orošene ribizle presijavaju se pod suncem. Deca ispred rudarskih stanova veselo čavrljaju, dozivaju me da nastavimo sa igrom, čekaju da donesem loptu koja se dokotrljala do plota komšijine bašte.
Ne mogu da odvojim pogled od komšijskih ribizli. U ustima već osećam njihov ukus. Dovikujući deci da ću brzo doneti loptu, ispružih ruku između taraba i samo što sam ih stavila u usta, čuh očev glas iznad moje glave.
– Dete, ti si lopov! Kradeš, kradeš.
– Tata, a šta je to lopov? – pitam ga, dok mi ribizle lagano klize niz grlo.
– Sve što nije tvoje a uzela si bez pitanja, zove se krađa. Ako te uhvate, okitiće te ribizlama i provesti kroz celo selo da svi vide i znaju da si lopov kao što su to učinili sa Radovanom prošle godine kada su ga zatekli u tuđe vinograde da bere grožđe. Ne možeš nikom u oči da pogledaš kad si osramoćen, ne možeš da sakriješ i izbrišeš. Sramota ostaje, a ljudi dugo pamte.
Otac me odvede na Timok. Jedan čika zakačio glistu na udicu i zabacio štap.
– Riba se peca na mamac. Rasti i pamti dete ovaj dan – reče mi taj čovek, vrteći kružić na kome se namotava struna.
Zagledana u njegove oči ugledah ribu kako se praćaka dok je skida sa udice. Brzo skrenuh pogled na drugu stranu. Ako pogleda u moje oči, videće ribizle.
Leave A Comment