NIJE ŠESTO ČULO
Osećaj da nas neko posmatra najčešće nastaje zato što mozak neprestano prati okolinu i pokušava da iz nepotpunih informacija proceni šta se događa.
Ponekad se dogodi da hodamo ulicom, sedimo u prepunoj prostoriji ili stojimo okrenuti leđima prema vratima i iznenada imamo osećaj da nas neko posmatra. Okrenemo se – i zaista uhvatimo nečiji pogled. U drugim situacijama nema nikoga, ali neprijatan osećaj ostaje.
Ovaj doživljaj može biti veoma snažan, ali ne znači da mozak poseduje neko posebno čulo kojim direktno registruje tuđi pogled. Mnogo je verovatnije da nastaje kombinacijom perifernog vida, sluha, pažnje, prethodnog iskustva i načina na koji mozak procenjuje moguće opasnosti.
Mozak stalno prati ono što se događa oko nas
Čak i kada se usredsredimo na razgovor, čitanje ili neki zadatak, naš mozak ne prestaje potpuno da prati okolinu.
Perifernim vidom možemo registrovati pokret, promenu svetlosti ili prisustvo osobe koja se nalazi izvan centra našeg pogleda. Ne moramo svesno videti lice da bismo dobili informaciju da se nešto promenilo u blizini.
Mozak zatim pokušava da objasni tu informaciju.
Ako se neko pomerio iza nas, ako smo čuli korake ili primetili kratku promenu u vidnom polju, moguće je da ćemo to doživeti kao osećaj da nas neko posmatra, iako nismo svesno registrovali šta je izazvalo reakciju.
Pogled nije jedina informacija koju mozak koristi
Kada procenjujemo da li nas neko gleda, mozak ne koristi samo oči.
Važni su i položaj tela druge osobe, smer njenog lica, kretanje glave, zvukovi iz okoline i ono što se događalo nekoliko sekundi ranije.
Ako neko sedi iza nas, čujemo pomeranje stolice i zatim nastane tišina, mozak može povezati te informacije i stvoriti pretpostavku da je pažnja te osobe usmerena prema nama.
Mi možda nismo svesni nijednog pojedinačnog signala, ali mozak ih može obraditi zajedno.
Periferni vid igra veliku ulogu
Naša pažnja je najoštrija u središnjem delu vidnog polja. Ipak, periferni vid je veoma dobar u registrovanju pokreta.
Zato možemo primetiti da se neko pomerio u uglu prostorije čak i kada ga nismo direktno pogledali.
Ako se osoba nalazi dovoljno blizu i okrenuta je prema nama, mozak može veoma brzo da spoji informacije o njenom položaju i pokretu sa prethodnim iskustvom.
Tek tada postajemo svesni nečega što je naš vizuelni sistem već registrovao.
Zašto se baš tada okrećemo?
Okretanje je deo normalnog sistema usmeravanja pažnje.
Kada mozak proceni da se nešto relevantno događa iza ili sa strane, prirodno je da želimo da proverimo izvor informacije. Okretanjem glave dobijamo mnogo precizniju sliku situacije.
To je korisno jer ne moramo unapred znati da li je u pitanju osoba, životinja, vozilo ili samo slučajan pokret.
Mozak prvo registruje mogućnost, a zatim traži potvrdu.
Ponekad zaista uhvatimo nečiji pogled
To može izgledati gotovo natprirodno: imamo osećaj da nas neko gleda, okrenemo se i upravo tada se naši pogledi sretnu.
Međutim, postoji jednostavno objašnjenje.
Ako osoba zaista gleda u našem pravcu, njen položaj i pokreti mogu biti registrovani perifernim vidom pre nego što smo svesno obratili pažnju na nju. Naš mozak tada može pokrenuti reakciju okretanja.
Drugim rečima, moguće je da smo „znali“ da nas neko gleda pre nego što smo postali svesni informacije koja je do tog zaključka dovela.
Ali ponekad se okrenemo – i nema nikoga
I to je potpuno očekivano.
Mozak ne donosi odluke tek kada ima potpunu sigurnost. On često reaguje na mogućnost nečega važnog.
Ako postoji nekoliko nejasnih signala – zvuk, pokret, osećaj prisustva ili neuobičajena tišina – mozak može zaključiti da vredi proveriti situaciju.
Ako se ispostavi da nema ničega, samo smo proverili pogrešnu pretpostavku.
Takve „greške“ su zapravo korisna osobina sistema za procenu opasnosti.
Zašto je mozak sklon da bude oprezan?
Iz evolutivne perspektive, bilo je korisnije nekoliko puta se nepotrebno okrenuti nego jednom ne primetiti stvarnu opasnost.
Ako bi šuškanje u žbunju moglo značiti prisustvo predatora, bilo je bezbednije proveriti ga čak i kada se na kraju ispostavi da je vetar pomerio lišće.
Zbog toga ljudski mozak ima veoma razvijen sistem za otkrivanje mogućih pretnji.
On ne čeka uvek dokaz. Dovoljna mu je određena količina neizvesnosti da poveća pažnju.
Strah pojačava osećaj da nas neko gleda
Kada smo uplašeni, nervni sistem postaje osetljiviji na potencijalno važne signale iz okoline.
Tada ćemo verovatnije primetiti sitne pokrete, zvukove i promene koje bismo u opuštenom stanju zanemarili.
Zbog toga isti park može delovati potpuno bezazleno tokom dana, a mnogo neprijatnije kasno uveče.
Nije se nužno promenilo ono što se nalazi oko nas – promenio se način na koji mozak procenjuje informacije.
Isto se događa kada smo sami
Osećaj da nas neko posmatra posebno je čest kada smo sami, naročito u nepoznatom ili slabo osvetljenom prostoru.
Kada nema mnogo informacija koje možemo jasno da obradimo, mozak se više oslanja na pretpostavke i prethodna iskustva.
Šum iz druge prostorije tada može dobiti mnogo veći značaj nego isti zvuk tokom dana, kada imamo više vizuelnih informacija o okolini.
Zašto nekad imamo osećaj pogleda čak i u gomili?
U velikoj gužvi naš mozak istovremeno prima ogroman broj informacija. Ljudi se kreću, okreću glavu, razgovaraju i menjaju položaj.
Ako je neko kratko pogledao u našem pravcu, to možemo registrovati bez jasne svesti o tome.
Kasnije taj nejasan signal može biti interpretiran kao osećaj da nas neko posmatra.
Što više obraćamo pažnju na to, veća je verovatnoća da ćemo primetiti sledeći pogled ili pokret.
Pažnja može da napravi začarani krug
Kada jednom pomislimo da nas neko posmatra, počinjemo više da obraćamo pažnju na ljude oko sebe.
Primećujemo poglede koje bismo inače zanemarili.
To može dodatno pojačati uverenje da nas ljudi zaista posmatraju, iako je deo onoga što primećujemo posledica povećane pažnje.
Sličan princip možemo primetiti kada kupimo novi automobil pa odjednom počnemo da primećujemo isti model na svakom koraku. Automobila možda nema više – samo ih naš mozak sada mnogo lakše izdvaja iz okoline.
Osećaj nije isto što i dokaz
Važno je razlikovati subjektivni osećaj od objektivne informacije.
Možemo imati veoma snažan osećaj da nas neko gleda, ali sam osećaj ne dokazuje da to neko zaista radi.
U mnogim svakodnevnim situacijama taj osećaj nastaje iz kombinacije veoma sitnih signala koje naš mozak obrađuje bez naše svesne pažnje.
Zbog toga se ponekad ispostavi da smo bili u pravu, a ponekad da nismo.
Zašto je ovaj osećaj toliko ubedljiv?
Mozak nam ne prikazuje sve korake kojima dolazi do zaključka. Kada registruje nekoliko povezanih signala, rezultat nam se može pojaviti kao gotov osećaj.
Ne razmišljamo: „Primetio sam mali pokret sa leve strane, zatim sam čuo zvuk i osoba iza mene je promenila položaj.“
Umesto toga jednostavno osetimo: „Neko me posmatra.“
Taj zaključak može nastati veoma brzo, pre nego što postanemo svesni informacija koje su ga pokrenule.
Kada ovakav osećaj može imati drugačije značenje?
Povremeni osećaj da nas neko posmatra veoma je uobičajen. Međutim, ako neko učestalo i intenzivno veruje da ga drugi ljudi posmatraju, prate ili nadziru bez jasnih dokaza, naročito ako mu to izaziva veliki strah ili remeti svakodnevni život, dobro je o tome razgovarati sa zdravstvenim stručnjakom.
To je drugačija situacija od običnog trenutnog osećaja koji se pojavi dok hodamo ulicom ili sedimo u prostoriji.
Leave A Comment