NEPRIMETAN SVAKODNEVNI PROCES
Organizam energiju skladišti u nekoliko oblika, ali su najvažniji glikogen i mast. Kada su te zalihe dovoljno popunjene, višak energije može se dugoročnije sačuvati u obliku masti.
Čovek ne unosi hranu u telo svaki put kada mu je potrebna energija. Jedemo nekoliko puta dnevno, dok organizmu energija treba neprekidno – dok hodamo, razmišljamo, radimo, spavamo i čak dok potpuno mirujemo.
Zbog toga organizam mora da ima način da višak energije sačuva za kasnije. Kada pojedemo više energije nego što nam je u tom trenutku potrebno, telo je ne troši nužno odmah. Deo se skladišti u obliku glikogena, a veći višak može biti pretvoren i sačuvan kao telesna mast.
Prvi izvor energije je glukoza
Hrana koju jedemo sadrži različite hranljive materije, ali ugljeni hidrati imaju posebno važnu ulogu u brzom obezbeđivanju energije.
Tokom varenja složeni ugljeni hidrati razgrađuju se na jednostavnije šećere, među kojima je najvažnija glukoza. Ona dospeva u krv i može da bude iskorišćena kao gorivo za ćelije.
Međutim, organizmu nije potrebno da sva glukoza iz jednog obroka odmah bude potrošena.
Tu počinje proces skladištenja.
Insulin govori organizmu da je energije dovoljno
Nakon obroka nivo glukoze u krvi raste. Kao odgovor na to, gušterača luči insulin.
Insulin pomaže ćelijama da preuzmu glukozu i istovremeno organizmu šalje signal da je upravo stigao novi izvor energije.
Tada se povećava skladištenje hranljivih materija, dok se smanjuje potreba da se energija uzima iz postojećih rezervi.
Na taj način telo prelazi iz stanja „trošim zalihe“ u stanje „dopunjavam zalihe“.
Jetra pravi prvu važnu zalihu
Jedan deo glukoze odlazi u jetru, gde se pretvara u glikogen.
Glikogen je složeni oblik skladištenja glukoze koji organizam može relativno brzo ponovo da razgradi kada mu je potrebna energija.
Jetra tako predstavlja jednu od važnih energetskih ostava organizma.
Kada nivo glukoze u krvi počne da opada između obroka, jetra može da razgradi deo svog glikogena i oslobodi glukozu u krv.
Na taj način pomaže da se nivo šećera u krvi održi u odgovarajućem rasponu.
I mišići imaju svoje skladište
Glikogen se ne čuva samo u jetri.
Velika količina nalazi se i u mišićima, gde predstavlja lokalnu rezervu energije. Kada mišić radi, može da razgrađuje sopstveni glikogen i koristi nastalu glukozu za stvaranje energije.
Postoji važna razlika: glikogen iz jetre može doprineti održavanju nivoa glukoze u krvi, dok je mišićni glikogen prvenstveno namenjen samom mišiću.
Zato fizička aktivnost može značajno da potroši mišićne zalihe glikogena.
Šta se događa kada su zalihe glikogena pune?
Organizam može da skladišti samo ograničenu količinu glikogena.
Ako nakon zadovoljavanja trenutnih potreba i dopunjavanja glikogenskih zaliha i dalje postoji višak energije, telo može početi da ga skladišti u obliku masti.
To je mnogo efikasniji način dugoročnog čuvanja energije.
Zašto je mast tako dobra energetska rezerva?
Mast može da skladišti veliku količinu energije u relativno maloj masi.
Masno tkivo zato predstavlja najveću dugoročnu energetsku rezervu čoveka.
Kada nema dovoljno energije iz hrane, organizam može da počne da razgrađuje uskladištene masti. Oslobođene masne kiseline tada mogu da posluže kao gorivo za različita tkiva.
Na taj način masno tkivo funkcioniše kao svojevrsna dugoročna baterija organizma.
Gde se ta mast skladišti?
Masno tkivo nalazi se širom tela, ali se najveće količine nalaze u potkožnom masnom tkivu i oko unutrašnjih organa.
Ćelije masnog tkiva, adipociti, mogu da skladište velike količine masti u obliku triglicerida.
Kada organizmu energija zatreba, trigliceridi se razgrađuju, a njihove komponente se oslobađaju i koriste za proizvodnju energije.
Organizam stalno odlučuje: skladištiti ili trošiti
Energetski metabolizam nije jednostavan sistem koji se uključuje samo kada smo gladni.
Čak i između dva obroka organizam neprestano procenjuje šta mu je dostupno i šta mu je potrebno.
Posle obroka dominiraju procesi skladištenja. Kako vreme prolazi i energija iz hrane više nije neposredno dostupna, povećava se korišćenje unutrašnjih rezervi.
To znači da se telo neprestano prebacuje između dva osnovna režima: čuvanja energije i njenog oslobađanja.
Šta se događa nekoliko sati nakon obroka?
Kada se glukoza iz obroka potroši ili skladišti, nivo insulina postepeno opada.
Organizam tada počinje više da koristi sopstvene energetske rezerve.
Jetra može da razgrađuje glikogen, dok masno tkivo počinje da oslobađa više masnih kiselina.
Telo tako održava snabdevanje energijom i kada nekoliko sati ništa nismo pojeli.
Šta se događa tokom noći?
Dok spavamo, ne unosimo hranu nekoliko sati, ali naše ćelije i dalje troše energiju.
Mozak, srce, disajni mišići i svi drugi organi nastavljaju da rade.
U početku organizam u velikoj meri koristi glikogen iz jetre kako bi održao odgovarajući nivo glukoze u krvi. Kako se period bez hrane produžava, povećava se oslanjanje na masti.
Zbog toga telo može da funkcioniše čitavu noć bez novog obroka.
A šta se događa kada duže ne jedemo?
Ako period bez hrane traje znatno duže, zalihe glikogena postaju sve manje.
Organizam tada sve više prelazi na korišćenje masti. Jetra iz masnih kiselina može stvarati ketonska tela, koja mogu poslužiti kao izvor energije, naročito tokom dužeg posta.
U takvim okolnostima organizam pokušava da sačuva glukozu za tkiva kojima je posebno potrebna.
Zašto telo ipak čuva nešto glukoze?
Nisu sva tkiva podjednako sposobna da koriste masti kao glavni izvor energije.
Crvena krvna zrnca, na primer, zavise od glukoze jer nemaju mitohondrije potrebne za korišćenje masnih kiselina.
Mozak može koristiti ketonska tela tokom produženog gladovanja, ali mu je glukoza i dalje potrebna u određenoj meri.
Zbog toga organizam mora pažljivo da reguliše nivo glukoze čak i kada nema novog unosa hrane.
Glikogen je kratkoročna, a mast dugoročna rezerva
Možemo zamisliti dva sistema za skladištenje energije.
Glikogen je poput male ostave kojoj se lako pristupa. Organizam ga može brzo mobilisati kada mu je potrebna glukoza.
Masno tkivo je mnogo veće skladište, ali je namenjeno dugoročnijem čuvanju energije.
Zato čovek može imati relativno male zalihe glikogena, ali ogromnu količinu energije uskladištenu u masnom tkivu.
Zašto se posle velikog obroka ne osećamo odmah „puniji“ od energije?
Iako smo upravo uneli mnogo energije, telu je potrebno vreme da hranu svari, apsorbuje i preradi.
Pored toga, osećaj sitosti ne zavisi samo od količine energije. Na njega utiču rastezanje želuca, hormoni, sastav obroka i signali između digestivnog sistema i mozga.
Zato osećaj sitosti i stvarno stanje energetskih zaliha nisu potpuno ista stvar.
Organizam ne skladišti samo energiju iz ugljenih hidrata
Proteini i masti iz hrane takođe imaju metaboličku ulogu.
Proteini se pre svega koriste za izgradnju i obnovu tkiva i stvaranje brojnih molekula, dok se višak energije može koristiti i za druge metaboličke potrebe.
Masti iz hrane mogu se skladištiti relativno direktno u masnom tkivu.
Zato energetski bilans nije samo priča o šećeru i glikogenu.
Šta određuje koliko ćemo energije skladištiti?
Najvažniji faktor je dugoročni odnos između količine energije koja ulazi u organizam i količine energije koju telo troši.
Ako se tokom dužeg perioda unosi više energije nego što se troši, višak se uglavnom skladišti.
Ako je potrošnja veća od unosa, organizam mora da posegne za sopstvenim rezervama.
Taj princip postoji bez obzira na to da li je višak nastao zbog velikih obroka, zaslađenih napitaka ili drugih izvora energije.
Zalihe energije nisu samo „višak“
Masno tkivo se često posmatra isključivo kao nešto nepotrebno, ali njegova osnovna funkcija je upravo skladištenje energije.
Osim toga, masno tkivo predstavlja i aktivno endokrino tkivo koje proizvodi različite signalne molekule i učestvuje u regulaciji metabolizma.
Dakle, telesna mast nije samo pasivna rezerva kalorija.
Zašto je ovaj sistem važan?
Bez sposobnosti skladištenja energije čovek bi morao neprekidno da unosi hranu.
Organizam, međutim, može da napravi energetsku rezervu nakon obroka i da je koristi kasnije – tokom noći, između obroka, tokom fizičke aktivnosti ili u periodima kada hrane nema dovoljno.
Upravo ta sposobnost omogućila je ljudskom organizmu da održava relativno stabilno snabdevanje energijom uprkos tome što unos hrane nije neprekidan.
Leave A Comment