Kako mozak odlučuje šta će ignorisati

SELEKTIVNI SISTEM

Mozak odlučuje šta će ignorisati tako što neprestano procenjuje šta je važno, novo, neočekivano ili povezano sa našim trenutnim ciljevima.

Svake sekunde dobijamo ogromnu količinu informacija. Čujemo saobraćaj, razgovore ljudi oko sebe, osećamo odeću na koži, primećujemo svetlost, mirise, pokrete i bezbroj drugih sitnih nadražaja. Kada bi mozak svemu tome posvetio jednaku pažnju, brzo bismo bili preplavljeni informacijama.

Zato mozak ne pokušava da obradi sve što do njega stigne. Naprotiv, jedan od njegovih najvažnijih zadataka jeste da odluči šta je dovoljno važno da primetimo, a šta možemo da zanemarimo.

Pažnja je svojevrsni filter

Mozak ne funkcioniše kao kamera koja sve beleži podjednako. Pažnja usmerava mentalne resurse prema informacijama koje su u određenom trenutku najvažnije.

Ako čitamo knjigu u bučnoj prostoriji, možemo relativno dobro pratiti tekst iako istovremeno čujemo razgovore, muziku ili zvuk automobila. Ti zvuci nisu nestali – mozak ih registruje, ali im ne pridaje isti značaj.

To je razlog zbog kojeg možemo da budemo „gluvi“ za nešto što se nalazi neposredno pored nas.

Ono što nam je važno lakše privlači pažnju

Mozak stalno procenjuje značaj informacija na osnovu naših ciljeva, očekivanja i trenutnog stanja.

Ako smo gladni, miris hrane može nam odmah privući pažnju. Ako čekamo telefonski poziv, mnogo ćemo lakše primetiti zvuk telefona. Ako učimo za ispit, informacije povezane sa gradivom postaju važnije od razgovora koji se odvija u pozadini.

Zato ista prostorija ne izgleda potpuno isto dvema osobama. Svako od njih može iz istog okruženja izdvojiti različite informacije.

Mozak može da nauči da ignoriše ponavljanje

Jedan od zanimljivih primera je zvuk frižidera, sata ili ventilatora.

Kada se neki zvuk stalno ponavlja i ne predstavlja opasnost niti zahteva reakciju, vremenom prestajemo da ga primećujemo. Mozak zaključuje da nema potrebe da mu stalno posvećuje pažnju.

To ne znači da zvuk više ne postoji. Kada bismo se iznenada usredsredili na njega, ponovo bismo ga čuli.

Ovaj proces omogućava da se pažnja oslobodi za nešto važnije.

Ali mozak reaguje na iznenadne promene

Ako se u istoj prostoriji iznenada začuje jak prasak, pažnja će gotovo automatski biti preusmerena.

Mozak je posebno osetljiv na promene, neočekivane zvuke i pokrete koji bi mogli predstavljati opasnost.

Zato možemo satima ignorisati tiho zujanje klima-uređaja, ali ćemo odmah primetiti kada klima iznenada prestane da radi.

Promena je važnija od samog zvuka.

Poznato i nepoznato ne tretiramo isto

Mozak mnogo lakše ignoriše ono što mu je poznato i predvidivo.

Zato se nakon nekog vremena naviknemo na miris određene prostorije, odeću na koži ili buku ulice. Međutim, ako u toj poznatoj sredini primetimo nešto neuobičajeno, pažnja se odmah aktivira.

Ovaj mehanizam je koristan jer omogućava da brzo registrujemo ono što odstupa od očekivanog.

Možemo propustiti i ono što gledamo

Jedan od najzanimljivijih dokaza koliko je pažnja selektivna jeste činjenica da možemo gledati direktno u nešto, a da to ipak ne primetimo.

Kada je pažnja snažno usmerena na jedan zadatak, mozak može zanemariti neočekivani predmet ili događaj u vidnom polju. Ovaj fenomen naziva se nepažnjom izazvano slepilo.

Zato „videti“ i „obratiti pažnju“ nisu ista stvar.

Zašto nas onda telefon tako lako ometa?

Problem nastaje kada se pojavi informacija koja je za mozak posebno privlačna – poruka, zvuk obaveštenja, lice, nagli pokret ili nešto emocionalno.

Takvi podražaji mogu privremeno preuzeti pažnju čak i kada smo pokušavali da se usredsredimo na nešto drugo.

Zbog toga multitasking često nije pravo istovremeno obavljanje više mentalno zahtevnih zadataka. Mozak uglavnom brzo prebacuje pažnju sa jednog zadatka na drugi, što može smanjiti efikasnost.