KLATNO

Kazaljke su jurile jedna za drugom, a klatno je poslušno putovalo s leva na desno.

Slušala sam cviljenje točkića metalnog kreveta i glas bolničara koji je, držeći telefon pod bradom, govorio:

– Ne brini, dobro je što ti je pukao vodenjak. Uskoro će te spremiti za porođaj… Ljubac…

klatno

Operaciona sala bila je ledena, ili mi se bar tako činilo. Gledala sam u kazaljke velikog sata s klatnom. Kazaljke su jurile jedna za drugom, a klatno je poslušno putovalo s leva na desno.

Dok mi je sestra zabadavala iglu, shvatila sam: čitav život mislila sam da vreme prolazi, a zapravo – ja prolazim kroz vreme.

Kretanje klatna prekinuo je šapat:

„Još malo.“

Nisam znala da li misli na život ili na smrt. Nisam znala ni da li to govori bolničar ili anđeo.

Kasnije sam razumela: život nije trajanje, već hrabrost da pogledaš trenutak bez straha.