NASTAJU IZ AURORA

Ranije radio-signali otkriveni u sistemima u kojima se nalaze planete nisu mogli nedvosmisleno da se povežu sa samim planetama, umesto sa zvezdama oko kojih kruže, prenosi Science alert.

Još nema dokaza o postojanju života izvan Zemlje, ali naučnici neprestano posmatraju svemir i traže moguće znakove koji bi pokazali da zapravo nismo sami u Univerzumu.

radio signali

Sada je tim iz Centra za astrofiziku Harvard i Smitsonijan i Univerziteta Oregon objavio važno otkriće: radio-signali koji dolaze direktno sa egzoplanete, odnosno planete izvan Sunčevog sistema.

Ranije radio-signali otkriveni u sistemima u kojima se nalaze planete nisu mogli nedvosmisleno da se povežu sa samim planetama, umesto sa zvezdama oko kojih kruže, prenosi Science alert.

Međutim, nije reč o vanzemaljcima koji pokušavaju da stupe u kontakt. Signal potiče od aurore egzoplanete, koja nastaje kada naelektrisane čestice stupaju u interakciju sa atmosferom i magnetnim poljem i pri tome oslobađaju energiju. Aurore postoje i na Zemlji, gde ih vidimo kao severnu i južnu polarnu svetlost.

„Iako se auroralni radio-izboji uočavaju na planetama Sunčevog sistema i kod nekih ultrahladnih patuljaka, nijedna radio-detekcija do sada nije mogla nedvosmisleno da se poveže sa planetom izvan Sunčevog sistema, a ne sa njenom matičnom zvezdom“, navode istraživači u svom radu.

Takođe dodaju: „Otkrili smo brze, ponavljajuće i snažno kružno polarizovane izboje, kao i trajnu emisiju, na frekvencijama od 0,85 do 3,5 GHz.“

To su frekvencije koje su istraživači pratili pomoću mreže radio-teleskopa MeerKAT u Južnoj Africi, tokom četiri odvojena posmatranja 2025. i 2026. godine.

Pažnja teleskopa bila je usmerena na zvezdu Beta Piktoris, udaljenu oko 63,4 svetlosne godine, oko koje kruže tri poznate planete: Beta Piktoris b, Beta Piktoris c i Beta Piktoris d.

Tokom posmatranja zabeleženi su kratki radio-izboji koji su se ponavljali, pri čemu su radio-talasi bili snažno kružno polarizovani. To je karakterističan potpis signala koji nastaju iz aurora.

Koristeći izuzetno sjajna galaktička jezgra, poznata kao kvazari, kao referentne tačke na mapi neba, istraživači su sa velikom sigurnošću uspeli da utvrde da signale emituje planeta Beta Piktoris b, a ne zvezda Beta Piktoris.

Beta Piktoris je zvezda „ranog tipa“, što znači da je toplija, veća i strukturno drugačija od zvezda poput našeg Sunca.

„Nijedan poznati fizički mehanizam koji izaziva radio-emisiju kod zvezda ranog tipa ne može da objasni uočenu emisiju“, navode istraživači.

Istraživači su zatim pokazali koliko ovakvo izdvajanje radio-signala može biti korisno. Njegove karakteristike ukazuju na nestabilnost elektronskog ciklotronskog masera (ECMI), isti proces koji proizvodi aurore na Zemlji i Jupiteru.

Osim toga, ECMI može da pruži informacije i o magnetnom polju planete. Čini se da Beta Piktoris b ima posebno snažno magnetno polje, što je u skladu sa prethodnim modelima planete i njenog dinama, odnosno unutrašnjih procesa koji stvaraju magnetno polje.

„Ovo predstavlja prvo direktno merenje jačine magnetnog polja neke egzoplanete i u skladu je sa predviđanjima modela dinama za mladu, masivnu džinovsku planetu“, navode istraživači.

Prema njihovim proračunima, planeta b ima veoma snažno magnetno polje, hiljadama puta jače od Zemljinog, dok bi njena auroralna radio-emisija mogla da bude podstaknuta brzom rotacijom. Planeti je potrebno svega osam do devet sati da se okrene oko svoje ose.

Beta Piktoris b prvi put je otkrivena 2008. godine i ogromna je – njena masa je približno 10 puta veća od mase Jupitera. Sada je postala i prva egzoplaneta sa koje je otkriven jasan radio-signal.

Istraživači su sada usmerili pažnju na druge planete. Konkretno, na još sedam poznatih džinovskih egzoplaneta u pet obližnjih zvezdanih sistema, koje bi uskoro mogle da budu analizirane na isti način kao Beta Piktoris b.

„Poboljšanje osetljivosti instrumenata za oko pet do sedam puta, koje se očekuje od radio-opservatorija sledeće generacije, omogućiće njihovo otkrivanje“, navode istraživači.

Istraživanje još nije objavljeno u recenziranom naučnom časopisu, ali je dostupno na platformi arXiv.

Izvor: N1