Kineska studija – Dr. Kolin Kembel i Tomas Kembel II

 

HRANI SE ZDRAVI I ŽIVI ZDRAVO

Veliko istraživanje i knjiga Kineska studija – Moć ishrane Dr. Kolin Kembel

Pravilna ishrana i najsveobuhvatnija studija ishrane koja je ikada uradjena. Istraživanje zdrave ishrane u preko 3500 hiljade sela u Kini

 

 

Organsko i sveže zdravo povrće zdrava ishrana Kineska studija moć ishrane Kolin KembelBio sam u “sistemu” skoro pedeset godina, na najvišim nivoima, osmišljavajući i vodeći velike istraživačke projekte, odlučujući koja će istraživanja biti finansirana, i skupljajući velike količine naučnih istraživanja u nacionalne ekspertske izveštaje.

Nakon dugogodišnje karijere u istraživanju i formiranju smernica, sada razumem zašto su ljudi toliko zbunjeni. Kao poreski obveznik koji plaća račun za istraživanja i zdravstenu politiku u svojoj državi, zaslužujete da znate da su mnoge opšte poznate stvari koje su vam rečene o hrani, zdravlju i bolestima pogrešne:

– Sintetičke hemikalije u životnoj sredini i u vašoj hrani, koliko god da su problematične, ne predstavljaju glavni uzrok raka.

– Geni koje nasledjujete od roditelja ne predstavljaju najznačajnije faktore u odredjivanju toga da li ćete podleći nekom od deset vodećih uzroka smrti.

– Nada da će genetska istraživanja jednom dovesti do otkrića lekova za bolesti zanemaruje daleko moćnija rešenja koja se mogu primeniti već danas.

– Preterano kontrolisanje unosa svakog hranljivog sastojka, kao što su ugljeni hidrati, masti, holesterol ili omega-3 masne kiseline, neće dovesti do dugoročnog zdravlja.

– Vitamini i dodaci ishrani vam ne pružaju dugoročnu zaštitu od bolesti.

– Lekovi i hirurgija ne leče bolesti koje ubijaju najveći broj ljudi.

– Vaš lekar najverovatnije ne zna šta je potrebno da činite kako biste bili što je moguće zdraviji.

Predlažem ništa manje nego da ponovo iznesemo definiciju zdrave ishrane. Provokativni rezultati mojih biohemijskih istraživanja vršenih tokom četiri decenije, uključujući nalaze 27-ogodišnjeg laboratorijskog programa (koji su finansirale najuglednije agencije) dokazuju da pravilna ishrana može da vam spase život.

Neću od vas tražiti da verujete zaključcima zasnovanim na mojim ličnim opažanjima, kako to čine neki popularni autori. U ovoj knjizi je dato oko 750 referenci, pri čemu najveći broj predstavlja primarne izvore informacija, uključujući na stotine objavljenih naučnih radova drugih istraživača koji ukazuju na put ka smanjenju broja slučajeva raka, srčanih bolesti, šlogova, gojaznosti, dijabetesa, autoimunih boles ti, osteoporoze, Alchajmerove bolesti, kamena u bubregu i slepila.

Neki od nalaza, objavljenih u najuglednijim naučnim časopisima, pokazuju da:

– Promena ishrane može da omogući dijabetičarima da prestanu sa upotrebom lekova.

– Srčane bolesti se mogu preokrenuti prosto ishranom.

– Rak dojke je povezan sa nivoom ženskih hormona u krvi, koji je odredjen hranom koju jedemo.

– Upotreba mlečnih proizvoda može da poveća rizik od raka prostate.

– Antioksidansi, koji se nalaze u voću i povrću, su povezani sa boljim mentalnim sposobnostima u starosti.

– Stvaranje kamena u bubregu može se sprečiti zdravom ishranom.

– Dijabetes tipa I, jedno od najrazornijih oboljenja koje se može javi ti kod dece, pouzdano je povezan sa praksom hranjenja odojčeta.

Ovi nalazi pokazuju da dobra ishrana predstavlja najmoćnije oružje koje posedujemo protiv bolesti. Razumevanje ovih naučnih dokaza nije jedino značajno radi poboljšanja zdravlja, jer se ono na šta oni ukazuju tiče celokupnog društva. Mi moramo da znamo zašto dezinformacije dominiraju našim društvom i zašto tako puno grešimo u načinu na koji istražujemo ishranu i bolesti, i na koji promovišemo zdravlje i lečimo bolesti.

Po bilo kakvom načinu procenjivanja, zdravlje Amerikanaca opada.

Na zdravstvenu negu trošimo daleko više, po glavi stanovnika, od bilo kog drugog društva u svetu, a ipak je dve trećine Amerikanaca gojazno, a preko 15 miliona Amerikanaca ima dijabetes, i ova cifra se brzo povećava. Oboljevamo od srčanih bolesti podjednako kao i pre trideset godina, a Rat protiv raka, pokrenut 1970-ih, je postao tužan promašaj. Polovina Amerikanaca ima nekakav zdravstveni problem koji zahteva uzimanje lekova svake sedmice, a preko 100 miliona Ameri kanaca ima povišen holesterol.

Da bi stvari bile gore, vodimo našu omladinu putem ka bolesti sve ranije u njihovim životima. Jedna trećina mladih u ovoj zemlji je gojazna ili izložena riziku da postane gojazna. U sve većem broju postaju plen dijabetesa koji se ranije javljao samo kod odraslih, i ti mladi ljudi sada uzimaju više lekova nego ikad pre.

Svi ovi problemi se svode na tri stvari: doručak, ručak i večeru.

Bioliver kapi za jetru

Pre više od četrdeset godina, na početku moje karijere, nikada ne bih pretpostavio da je hrana tako blisko povezana sa zdravstvenim problemima. Dugo uopšte nisam razmišljao koju hranu je najbolje jesti. Jednostavno sam jeo što i svi ostali: ono za šta mi je rečeno da predstavlja dobru hranu. Svi mi jedemo ono što je ukusno ili pogodno ili ono što su nas roditelji naučili da volimo. Većina nas živi unutar kulturalnih okvira koji definišu naš odabir hrane i naše navike.

Isto je bilo i sa mnom. Odrastao sam na farmi krava gde je mleko bilo suštinsko za naš opstanak. U školi nam je rečeno da je kravlje mleko činilo kosti i zube snažnim i zdravim. To je bila najbolja prirodna hrana. Na našoj farmi smo proizvodili najveći deo naše hrane u bašti ili na pašnjacima za stoku.

Ja sam bio prvi iz naše porodice koji je otišao na koledž. Išao sam na uvod u veterinu na Pen Stejtu (Penn State), a zatim godinu dana na veterinu na Univerzitetu u Džordžiji kada me je Univerzitet Kornel prizvao stipendijom za postdiplomsko proučavanje “životinjske ishrane”. Prešao sam, delom zato što bi mi plaćali da idem u školu umesto da ja plaćam njima. Tu sam uradio doktorat. Bio sam poslednji postdiplomac profesora Klajva Mek Keja (Clive McCay), profesora sa Kornela poznatog po produživanju života pacovima hraneći ih sa daleko manje hrane nego što bi normalno jeli. Moje doktorsko istraživanje je bilo posvećeno pronalaženju boljih načina da nateramo krave i ovce da rastu brže. Pokušavao sam da poboljšam našu sposobnost da proizvodimo životinjske proteine, temelj onoga za šta mi je rečeno da predstavlja “dobru ishranu”.

Bio sam na tragu da podstičem bolje zdravlje zastupajući korišćenje veće količine mesa, mleka i jaja. To je bio očigledan nastavak mog sopstvenog života na farmi i bio sam srećan u uverenju da je američka ishrana bila najbolja na svetu. Tokom ovih godina formiranja, nailazio sam na iznova ponavljanu temu: navodno smo jeli pravu hranu, naročito obilje visoko kvalitetnih životinjskih proteina.

Najveći deo moje rane karijere je protekao radeći sa dve najotrovnije hemikalije ikada otkrivene, dioksinom i aflatoksinom. Prvobitno sam radio na MIT-u (Massachusetts Institute of Technology), gde mi je zadata zagonetka pomora pilića. Milioni pilića su umirali od nepoznate otrovne hemikalije u njihovoj hrani, a ja sam bio zadužen da izdvojim i odredim strukturu ove hemikalije. Nakon dve i po godine, pomogao sam u otkriću dioksina, možda najotrovnije hemikalije ikada pronadjene. Ova hemikalija je od tada dosta spominjana, naročito jer je predstavljala deo herbicida 2,4,5-T, ili Agensa oranž (Agent Orange), korišćenog za izazivanje opadanja lišća u šumama tokom Vijetnamskog rata.

Nakon napuštanja MIT-a i preuzimanja mesta na fakultetu Virginia Tech, počeo sam da koordinišem tehničku pomoć za nacionalni projekat rada sa neuhranjenom decom na Filipinima. Deo projekta se pretvorio u istraživanje neobično velikog broja slučajeva raka jetre, koji obično predstavlja bolest odraslih, kod filipinske dece. Smatralo se da je veliko unošenje aflatoksina, toksina budji koja se nalazi u kikirikiju i kukuruzu, izazivalo problem. Aflatoksin je prozvan jednim od najmoćnijih ikada otkrivenih kancerogena.

Deset godina je naš prvenstveni cilj na Filipinima bio da poboljšamo dečju ishranu medju siromašnima, projekat koji je finansirala američka Agencija za medjunarodni razvoj. Vremenom smo uspostavili 110 obrazovnih centara za nutricionu “samopomoć” širom zemlje.

Cilj ovih napora na Filipinima je bio jednostavan: postarati se da deca dobijaju što je više proteina moguće. Vladalo je mišljenje da je veliki deo problema dečje neuhranjenosti u svetu izazvan nedostatkom proteina, naročito životinjskog porekla. Univerziteti i vlade širom sveta su radili na prevazilaženju opaženog “proteinskog jaza” u svetu u razvoju.

Medjutim, tokom ovog projekta sam otkrio mračnu tajnu. Deca koja su bila na ishrani sa najviše proteina su imala najviše šansi da dobiju rak jetre! To su bila deca iz najbogatijih porodica.

Zatim sam zapazio istraživački izveštaj iz Indije koji je sadržavao neke veoma provokativne, značajne nalaze. Indijsko istraživanje je proučavalo dve grupe pacova. Na jednoj grupi su primenili aflatoksin koji izaziva rak, a zatim je hranili ishranom koja je sadržala 20% proteina, nivo koji je blizak nivou mnogih od nas na Zapadu. Na drugoj grupi su primenili istu količinu aflatoksina, ali je ishrana sadržala samo 5% proteina. Bilo je neverovatno da su kod svih životinja koje su bile na ishrani sa 20% proteina pronadjeni dokazi raka jetre, a da su sve životinje na ishrani sa 5% proteina izbegle rak. Rezultat je iznosio 100 prema 0, ne ostavljajući mesta za sumnju da je ishrana imala prevagu nad hemijskim kancerogenima, čak i veoma moćnim kancerogenima, u kontroli raka.

Ova informacija je bila u suprotnosti sa svim što sam do tada učio. Bilo je jeretički reći da belančevine nisu bile zdrave, a kamoli reći da su podsticale rak. To je bio odlučujući trenutak u mojoj karijeri.

Istraživanje tako provokativnog pitanja tako rano u karijeri nije predstavljalo veoma mudar izbor. Samo dovodjenje u pitanje proteina i životinjskih namirnica bi me izložilo riziku da me označe za jeretika, čak i ako bi prošlo test “dobre nauke”.

Medjutim, nikad nisam bio za poštovanje smernica samo radi poštovanja smernica. Kada sam prvi put naučio da navodim grupu konja ili gonim stoku, da lovim životinje, da pecam na našem potoku ili da radim u polju, prihvatio sam da je nezavisno mišljenje bilo sastavni deo posla. Moralo je da bude. Nailaženje problema na polju je značilo da moram da smislim šta sledeće da učinim. To je bila velika učionica, što vam može reći svako ko je odrastao na farmi. Taj osećaj nezavisnosti je ostao sa mnom do danas.

Tako sam, suočen sa problemom, odlučio da započnem detaljan laboratorijski program koji bi istraživao ulogu ishrane, naročito proteina, u razvoju raka. Moji saradnici i ja smo bili obazrivi pri postavljanju svojih hipoteza, strogi u metodologiji i konzervativni u tumačenju nalaza. Odabrao sam da vršim ovo istraživanje na najosnovnijem nivou nauke, proučavajući biohemijske detalje obrazovanja raka. Bilo je važno razumeti ne samo da li, već i kako bi proteini mogli da podstič u rak. To je predstavljalo najbolji izbor. Pažljivo sledeći pravila dobre nauke, mogao sam da proučavam provokativnu temu, a da ne izazovem negativne reakcije koje se javljaju pri radikalnim idejama.

Vremenom je ovo istraživanje postalo lepo finansirano tokom dvadeset i sedam godina preko najpoznatijih i najkonkurentnijih izvora (uglavnom Nacionalni zdravstveni institut (National Institute of Health, NIH), Američko udruženje za rak i Američki institut za proučavanje raka). Naši rezultati su zatim pregledani (po drugi put) radi  objavljivanja u mnogim od najboljih naučnih časopisa.

Ono što smo pronašli bilo je šokantno. Ishrana sa malo proteina je sprečavala razvoj (inicijaciju) raka aflatoksinom, bez obzira koliko je ovog kancerogena davano životinjama. Nakon završetka inicijacije raka, ishrana sa malo proteina je takodje dramatično blokirala naredni rast raka. Drugim rečima, efekti ove veoma kancerogene hemikalije u izazivanju raka su poništeni ishranom sa malo proteina. U stvari, količina proteina u ishrani se u svom efektu pokazala toliko moćnom da smo mogli da uključujemo i isključujemo rast raka jednostavnom promenom količine unesenih proteina.

Štaviše, korišćene količine proteina su bile one koje mi ljudi redovno koristimo. Nismo koristili neobično visoke nivoe, koji se često koriste pri proučavanju kancerogena.

Ali to nije sve. Utvrdili smo da nisu svi proteini imali isti efekat. Koji protein je dosledno i snažno podsticao rak? Kazein, koji sačinjava 87% proteina kravljeg mleka, je podsticao sve stupnjeve razvoja raka.

Koja vrsta proteina nije podsticala rak, čak i pri visokom nivou unosa? Bezbedni proteini su bili iz biljaka, uključujući pšenicu i soju.

Ovakva slika situacije počela je da dovodi u pitanje, a zatim i da razara neke od mojih najdragocenijih stavova.

Ova eksperimentalna istraživanja na životinjama se nisu tu završila. Nastavio sam vodeći najobimnije istraživanje ishrane, načina života i bolesti koje je ikada sprovedeno u istoriji biomedicinskih istraživanja. To je bio masivni poduhvat na kome su združeno radili univerziteti Kornel, Oksford i Kineska akademija preventivne medicine. Časopis New York Times ga je imenovao “Gran pri epidemiologije”. Ovaj projekat je pratio širok opseg bolesti, ishrane i faktora načina života u ruralnoj Kini i, skorije, u Tajvanu. Poznatiji kao Kinesko istraživanje ovaj projekat je vremenom ustanovio više od 8.000 statistički značajnih veza izmedju različitih faktora ishrane i oboljenja!

Ono što je učinilo ovaj projekat naročito upečatljivim je da je, medju brojnim vezama ishrane i bolesti, toliko njih ukazivalo na isti nalaz: ljudi koji su jeli najviše namirnica životinjskog porekla imali su najveći broj slučajeva hroničnih bolesti. Čak je i relativno mali unos namirnica životinjskog porekla bio povezan sa štetnim efektima. Ljudi koji su jeli najviše biljnih namirnica su bili najzdraviji i težili izbegavanju hroničnih bolesti. Ovi rezultati se ne mogu zanemariti. Od prvobitnih eksperimentalnih istraživanja na životinjama po pitanju efekata životinjskih proteina do masivnog istraživanja na ljudima o obrascima ishrane, nalazi su bili dosledni. Zdravstvene posledice korišćenja životinjskih ili biljnih namirnica su bile upečatljivo drugačije.

Nisam mogao da stanem na nalazima naših istraživanja na životinjama i našeg obimnog istraživanja na ljudima u Kini, bez obzira koliko su bili impresivni. Tražio sam nalaze drugih istraživača i lekara.

Nalazi ovih osoba su bili medju najuzbudljivijim nalazima u poslednjih pedeset godina.

. . .

Uvod u knjigu „Kineska studija – Moć ishrane“ autori Dr. Kolin Kembel i Tomas Kembel II

www.prirodanadar.rs          

5 Responses to "Kako pravilna ishrana vodi do izlečenja od većine savremenih bolesti – Kineska studija i moć ishrane"

  1. Pingback: Mlečni mit - da li je mleko zdravo ili štetno i kvalitet mleka - Bašta Balkana | Bašta Balkana

  2. Pingback: Mlečni mit – da li je mleko zdravo ili štetno i kvalitet mleka | smiuchin

  3. Pingback: Mlečni mit – da li je mleko zdravo ili štetno

  4. Pingback: Kako se leči leukemija - prirodni lek za leukemiju - Bašta Balkana | Bašta Balkana

  5. Viktor  6. decembra 2017.

    Najpametnija i najrazumnija knjiga o pravilnoj ishrani koja je razbila i promenila paradigmu celokupnog modela savremene ishrane bazirane na preteranom unosu svega.

    Dr Kembel je otkrio ono što je suština zdrave ishrane, razbio mitove o redukcionističkim i svim drugim dijetama (keto, lchf, hrono, atkins, low fat, itd) i vratio nas izvoru – vekovnoj tradicionalnoj ishrani naših predaka.

    I razumevanju šta je hrana i šta je zdrava ishrana. Svaka mu čast za naučnu iskrenost. Knjiga je isceljujuća.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.