Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Kultura

Веселинка Стојковић: У спомен на Вељу Суботића, песника, драматурга, и глумца Народног позоришта у Сомбору

Веселинка Стојковић

„ФИЈАКЕРИСТ“ И ВЕЉА СУБОТИЋ У ФИЈАКЕРУ ПОСЛЕ 35 ГОДИНА

ВЕРА И ВЕЉА СУБОТИЋ У ВРАЊУ

Велимир Веља Суботић (Силбаш, Бачка Паланка, 24. децембар 1925–Сомбор, 21. мај 2013). Глумац Народног позоришта у Сомбору.

Вера Лешков Суботић (Силбаш, 19. април 1925– Сомбор, 12. мај 2007), супруга Веље Суботића, такође позоришни радник.

 

17920-~1 

Веља Суботић

ФИЈАКЕРИСТ

 

После тридесет пет година у фијакеру.

РАДОШЋУ ЈАГРИНОГ ПЕСНИКА
Кад живот откајаси успомене
Закајасио Велимир Веља Суботић, Јагрин песник, осамдесет пето лето, увелико и заправо…
Завалио се у фијакер, пуцнуо Илија камџијом, уместо Јагре, а Ленка, као некад Риђан, забатовала сомборским сокацима… Уз песника Петра Полетановић, већ годинама ведра неговатељица његове старости, и Жељко Милић, његов поштовалац и једини Сомборац који се сетио песника, глумца, писца…
И увео га у фијакер после три и по деценије!
Било је то 10. јула овога лета у том Сомбору, на Жељков рођендан. И лепо се на слици види – чика Веља насмејан, озарен као да никад из фијакера није излазио.
„Мислио сам кaо дете да је сваки коњ мој, сваком фијакеристи сам знао име, а сваком мркову, риђану или чилашу имена сам у души надевао ја. Они су били моја далека историја, и сваког од нас… А сад ме је туга нека ухватила, одавно и рана се у души отворила што је наш зелени град остао без те лепоте, без тих живих легенди. И празно ми је и пусто без њих… Шта ћемо дедовима рећи на Оном свету, какав је сад Сомбор!
Еј, фијакери наши, фијакери – причао ми још оне несрећне деведесет прве, Јагрин песник… Чика Веља…“ Сећам се да је био јул, сав у липама, баш ко и сад, и да смо после дуго ћутали…И још ма колќо рођендана и штација пролетело, остаће нам песма о Јагри, толико лепа и сомборска, да ће нам заувек, кад је чујемо, у души батовати риђани и светлуцати Раванградом хиљаду фијакерских фењера.
* * *
Е, коме није било суђено да му бођоши плове над раширеним очима, ко небеске лађе, а чуо је песму о најдивнијем фијакеристи на свету, томе је сваки фијакериста чича сед, сваки коњ риђан, под сваким орахом бачен зоби длан, а Раванград све питомо што у душу стане. И из тог фијакера више никад не силази…
Никола Маширевић
Сомборске новине, 30. јул 2010, стр. 10.

Молим вас, немојте,

немојте, не псујте.

Молим вас, није фер.

Вечерас немојте,

о, само вечерас

не псујте фијакер.

 

Па и воз понекад,

сваки воз понекад

поквари возни ред,

што не би фијакер,

тај стари фијакер,

ког’ вози чича сед.

 

Хај ђи, хај ђи,

хај ђи хај ђи хај ђе…

 

Данас је година,

баш ове вечери,

у овај исти дан,

касао, застао,

с душом се растао

мој верни коњ Риђан.

 

Казуј, муштеријо,

куд си намерио?

У који желиш крај?

Новчаник у страну,

за душу Риђану

вечерас возим фрај!

 

Хај ђи, хај ђи,

хај ђи хај ђи хај ђе…

 

Зашто си, старино,

под оним орахом

бацио зоби длан?

Хеј, ту је станица,

последњи пут је ту

застао мој Риђан.

Хеј, ту је станица,

последњи пут је ту

застао мој Риђан.

 

Хај ђи, хај ђи,

хај ђи хај ђи хај ђе…

Сомборски фијакерист, 1972, најдивнијем фијакеристи на свету, покојном Јагри у спомен, Веља.

 

Вера Суботић
Вера Суботић

 

Велимир Веља Суботић
Велимир Веља Суботић
„Драги наши, ово су фотоси, мој и Верин, из времена баш када смо били у Врању белом, и у кући Бориној, и брао сам, 6. октобра 71, Вери мојој, из заосталих гроздића на чардаклији – зрневље јесење, од зоља сисаног, – и све вас – и Стојковиће – и Бору – са Врањем сањали!…“ Из Писма Веље Суботића породици Стојковић од 8. децембра 2005. Фотографије су са посветама породици Стојковић. У Вељиној посвети се омакла грешка у презимену.

 

СУБОТИЋИ И ЊИХОВИ СОМБОРЦИ У ВРАЊУ – У КУЋИ БОРИСАВА СТАНКОВИЋA[1]

6. октобар 1971.

Тек данас сам имао срећу да видим овај дом и то Врање.

Под чардаклијом испод прозора, одакле је са лозе Борисав пуцета с гроздова бирао, штрпкао, сео сам један минут, као у цркви.

Нећу о осећањима да кажем ни речи, од навале на душу! Писаћу пријатељима о овој срећи, и тузи!

Хвала Врању и Врањанцима, баба Злати и огњишту овом.

Играмо и „Родољупце“ овде вечерас Сомборско народно позориште.

          Поздрав Врању најсрдачније  –

               Веља Суботић, Сомбор

15. март 1978.

По други пут, сав радостан, ја сам гост у Врању, у Аматерском позоришту „Бора Станковић“… И да се, сав свечан у души, и захвалан бескрајно, у миру, са пријатељима, дубоко поклоним Борином делу, и дому овоме.

          Веља Суботић, Сомбор

25. фебруар 1969.

Време, тај неумитни судија, руши све, али књижевна дела остају вечита. И Бору време није успело да сруши. Остаће увек у срцима свију нас.

Мил. Димитријевић, Беба Плавшић, Ј. Благојевић, Дарослава Гагић (укупно 15 потписа), Сомбор

20. јун 2003.

Драго ми је што ми се изненада указала прилика да крочим у кућу нашег истакнутог књижевника, јер сам најискреније уживао читајући у средњошколским данима позната  Борина дела која су уврштена у лектиру. То су Коштана и Нечиста крв.

Срђан Влашкалић, студент Учитељског факултета, Сомбор 

ИЗ КЊИГЕ „ДРАГА МОЈА АНТОНИНА“[2] 

Уторак, 1. јануар 2008.

„Нисам добро, Веселинка моја, Врање Моје Бело… Пети дан… Биће добро, моја Веселинка…  Ту су моја Зорица, моја Пејка, мој Зоран… Биће добро, Врање Моје Бело.“ „Врање Моје Бело“, како ми се и у писмима обраћа.

А пре пет дана смо се чули. Радост је звонила у његовоме гласу.

„Путеви су проходни, ноге нису ходне, моја Веселинка“, сећам се његових речи још док му је Вера била жива. „Весо моја, Весела…“

„’Добро’, Врање Моје Бело“, не пропушта да каже. „Љубим Вâс, и све Ваше, и све у Врању.“

„Желим вам све најбоље у Новој години, све лепо што се пожелети може. Здравља прво. Вама, Веселинка моја, Вашем и моме Богдану, обома вама, децо моја, дечици вашој, унуцима…“

Његов глас звучи као последњих дана Вере његове, тешко и тужно, немоћно, а са ведрином, и смирено и топло, драго, и чисто и меко, оснажујуће… У Вериноме гласу било је и нежне и зрачне, плаве љупкости до последњега тренутка, снаге која је остављала трагове високе светлости.

Снагу високе светлости имао је и Вељин глас, увек, и у тешким сатима Вере његове, и сада.

Богдану и мени тешко пада овај тренутак.

Навикли смо на захуктали његов глас, па и када му је Вера одлазила, када је имао много да нам каже. И када је отишла. И када јој је одлазио на гроб. И када је излазио у шетњу стазама којима је са Вером пролазио. Када се сећао Вере. Сећао?!

Волео је своју Веру.

„Ти дођи, дођи,

упркос свима,

Пуна ми прса

тог што ћу ти рећи.

Ако замукнем,

рука има

речи за сусрет

нећутећи!

И опет Вери мојој

Веља“

Сричем делове писама из 2005, песама…

„Мој отац имао би година колико Веља наш драги има“, кажем за себе – „отишао је када нисам имала ни три године…“. … Гледам војничку фотографију из Осијека од 11. X 1945. са војничким другом његовим, Раденком Гвозденовићем из Косовске Митровице, како је записано. Где ли је сада Раденко?

„Моја Вера је данас боље. Направила је фризуру. Мало је ходала уз Пејку и мене. Добро је јела“, сећам се. „Волемо вас. Волемо Врање, Врање Моје Бело.“

Спуштам слушалицу отежалом руком.

Долази Нова година.

 

Среда. 2. јануар 2008.

„О, Весела, Врање Моје Бело!

После пола пет не спавам и сада. Не спавам. Излуфтирам стан, очистим каљeву пећ, наложим ватру, доручкујем, попијем кафу, па нешто читам…

Све је боље, моја Веселинка. Све је боље.

Била је медицинска сестра, моја Зорица, која је била уз моју Веру. Биће и уз мене док трајем.

Скувала је кафу, попили смо кафу и отишла је на посао. Јутрос сам ја скувао кафу. Тако је уторком и средом, тако је суботом и недељом…“

 

Субота, 2. фебруар 2008.

„Ех, шта бих дао за априлско јутро,

кад звизне у башти кос,

да још једном –

по белом шлепу кајсије

потрчим бос!“

„Кајсија се била јако расцветала те године. Једнога јутра било је све бело под њом. Пао је снег. Имао сам 14 година…“

Оно што Бог даје, ваља поштовати. А Он много дâ, Веселинка моја.“ 

Много је говорио, много испричао, много истина рекао. Веља Суботић. Што не записивах, памтих! Не записујем, памтим? Такве поезије речи и прича и гласа људскога и душе не чује се често, не. И у Вере Његове беше те моћи: моћи љубави. Верин глас само беше уморан, уморан, уморан, жив, а уморан. Одлазећи.

Picture 169

 

„Од корова сам се учио да живим овај живот, а од хлеба и јоргована да будем добар међу људима. …Свима поздрави, белом моме Врању, породици Вашој…

ВЕРА И ВЕЉА СУБОТИЋ. НАЈДИВНИЈИ ЉУДИ НА СВЕТУ. НЕКА ПОЧИВАЈУ У МИРУ.

Напомена: Велику захвалност дугујем драгој Снежани Писарић Милић, књижевном ствараоцу из Сомбора, која ми је послала фотографије и друга документа из Споменара Веље Суботића, а који је Она урадила још за живота Веље Суботића. У 4 примерка.


[1]  Веселинка С.,  Књига утисака / Етно-кућа Борисава Станковића, 2005,  67–68, 96; 33, 194. / Телевизијска емисија Жикина Шареница и Књига утисака су нас повезали.

[2] Веселинка С.,  Драга моја Антонина, 2011, 61–64, 204–205.

3 komentara

Ostavite komentar