Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

 

Pravi mužjak i učitelj života mačor Miša

Kako je jedan mačor Miša postao moj novi učitelj života i muškosti. Pravi mužjak na delu

 

Kroz posao i život sam naučio koliko je važno da imaš nekog majstora pored sebe koji će ti biti učitelj života, zanata, posla, neke veštine. Do sada sam sretao nekolicinu ljudi za koje bih mogao reći da su stvarno majstori svog zanata i da se od njih ima šta naučiti. Doduše, ne sećam se da sam sreo neku živu osobu za koju bih mogao reći da bi mi bila uzor za opšti život i za koju bih mogao reći: „Ovo je učitelj života koga cenim. Tako bih ja živeo.“

Moj novi učitelj života i muškosti - mačor Miša pravi mužjak se odmara

Mahom su pouke o životu dolazile kroz knjige i ideje, kroz životna iskustva i muke a ne transferom mudrosti kroz ljude i njihovo ponašanje. Priznajem, naišao sam u poslu na menadžere od kojih ima šta da se nauči, vrhunski maniri, ponašanje, poslovna mudrost i znanje. Medju pravoslavnim monasima i monahinjama nailazio sam na duhovne učitelje koji te uče duhovnosti i veri ali i pravilnom životu, iako je to svetovno savetovanje mahom sporedno u odnosu na veru. Mada, istinski duhovni učitelji su retki i mudro su skriveni iza vela običnosti, da se ne bi remetila njihova svetost, odnosno ovozemaljska neobičnost.

Ovom prilikom ću, medjutim, pisati o jednoj životinji za koju mogu reći sa više humora i malo ozbiljnosti da je pravi učitelj života. To je mačor Miša. Pravi mužjak. To ističem, jer biti pravi mužjak je sve teže u današnje vreme promocije istopolnosti.

Ipak, pre nego što počnem priču o tome kako je mačor Miša postao moj nazovi učitelj života moram, da napomenem nekoliko stvari bitnih za priču. Prvo, meni životinje nisu fetiš, nisam opsednut životinjama i nisam im posvećen. Životinje tretiram kao i ljude, dajem im punu slobodu i želim im prostor za iskazivanje njihove prirode. Zato i ne držim životinje u kući, jer mi je tužno da životinju otrgnem od prirodne sredine kojoj pripada iako cenim emociju koju kućni ljubimci mogu da razviju kod dece i ljudi.

Zapravo, vrlo poštujem životinje i želim im svako dobro, više njima nego sebi, pa ih zato i ne uzimam za kućne ljubimce unutar stana, već mogu samo da budu spolja, jer smatram da je držanje kućnih ljubimaca uglavnom sebična odlika i odluka ljudi, koji sebi traže žive igračke. A još i kada ljudi počnu da više vole životinje nego ljude, to mi postane zastrašujuće.

Lako je razumljivo kako se do takvog stanja dodje, kada čovek više voli svoje kućne ljubimce nego ljude, jer životinje ljudima udju pod kožu svojom ljubavlju a drugi ljudi znaju da budu grubi i da vas povrede, pa se vremenom ljudi okrenu potpuno životinjama. I počnu životinje da tretiraju kao ljude, da im tepaju, da ih oblače i friziraju, paze, maze i hrane preko mere normalnog odnosa sa životinjom, kao da imaju malu bebu. Tim pre što mnogi vlasnici kućnog ljubimca neće sa toliko emocija i topline svoju decu ili unuke da pogledaju a dive se kućnom ljubimcu i sve za ljubimca rade. Da li se oni zapitaju kakvo pitanje na nebu će im postaviti: „U redu to što si uradio za životinje, ali šta si uradio za ljude, tvoju braću i sestre, za sve one ljude kojima je pomoć potrebna.“

Sve je to veličanje životinja kao idola i ugadjanja im preko mere prirodnog poretka, smatram da je to negde duboko pogrešno i iskrivljeno, kao što je i pogrešno mučiti i progoniti životinje iz besa, obesti, straha, gradjanske umišljenosti ili nasilne prirode. Mada, priznajem, ima jedno jedino živo biće koje progonim, a to je komarac. Iako se i njemu unapred izvinim pre nego što ga sastavim sa zidom, jer i on, iako krvolok i hedonista moje krvi i mog mira, i taj jadni komarac je Božije stvorenje i rodjen je sa svrhom.

Druga stvar koju želim da napomenem je da sam daleko do bilo kakve idolatrije prema životinjama kao simbolima nečega višeg, mišljenja tako rasprostranjenog medju nju ejdž vernicima i paganima koji životinje predstavljaju kao bogove ili bogove predstavljaju u liku životinja. Sve to smatram dubokom zabludom uma i duhovnom devijacijom, jer životinja je samo životinja od Boga data ljudima za hranu i društvo, i ništa više. Orao je orao, ptica koja leti visoko i impresivno izgleda ali ne i bog nezavisnost i moći.

No, vratimo se Miši mačoru, našem mužjaku. Njega sam zatekao u dvorištu kada sam se preselio u porodičnu kuću kod tašte. Moja tašta naime, ima dve mačke. Žive kod nje u stanu ali izlaze u dvoriše i napolje. Polukućne i poludivlje mačke u isti mah, obe ženke, rodjeni lovci, i zanimljivog izgleda, jedna je trobojna, crno belo narandžasta, a drugo skroz narandžasta. Mačke dugo znam, imaju one i dosta godina, i tu su gde jesu. I mačke, kao mačke, svakih par meseci su imale mačiće, što je jedna posebna priča, u kojoj svoje mesto ima i moj učitelj života i muškosti mačor Miša, jer su to mahom njegova  deca.

Moj novi učitelj života i muškosti - mačor Miša pravi mužjak i gospodar svemira

Znao sam za mačora Mišu usled tih stalnih mačića ali ništa više od toga. On nije lep mačor, nije zanimljiv, nije umiljat a ni po nečemu karakterističan. Beli mačor sa par velikih sivih fleka i crnih mrlja. Deluje veoma obično, čak običnije od onih tipičnih sivih tigrastih seoskih mačaka. I odmah je počeo da me nervira jer je kao i svaki mačor počeo da obeležava svoju teritoriju zapišavanjem i to naših ulaznih vrata. I to nekoliko puta, da potvrdi svoj posed.

To me je nateralo da ga pratim i tako sam češće sretao mačora Mišu lice u lice. Odmah me je privukao svojim karakterom. Svaka mačka ima svoj karakter i mačkari to znaju, zna i običan čovek, ali mi je bilo zanimljivo kakav karakter mačor Miša ima. To je ono što me je i nateralo da pišem o njemu.

Upalo mi je u oči da mačor Miša ulazi u dvorište sporo i natenane kao da je oslobodilac svega i svakoga i da je glavni dasa u kraju. Mirno, pun samopuzdanja, pomalo lenjo, on je kroz dvorište išao ne uznemirujući se našim dobacivanjima. Išao je ili kod tašte da dobije hranu ili da negde zalegne i drema. Tašta ga je naučila da dolazi po hranu i on je svaki dan u skoro isto vreme dolazio po svoje sledovanje hrane. Dodje, uredno, mirno i pedantno pojede porciju, okrene se i mirno ode negde da drema. Dojmilo me je sa koliko pažnje i mirnoće jede, bez halapljivosti, bez uzbudjenja, bez razbacivanja hrane, veoma čisto i sve ostavi uredno.

Ne moram da napominjem da je posledica tog hranjenja bilo i njegovo seksualno posedovanje taštinih mačaka kao dela njegovog harema mačaka. Mačke su samo obletale oko njega na sigurnoj udaljenosti, jer on nije bio nešto sklon mačijim igrama, a nije bio ni sklon maženju. Pravi mačor, obavi to što treba da obavi i ide dalje. Ko zna koliko je mačaka u kraju bilo pod njegovom mačo upravom, to se ne zna. Ne zna se i na koliko se sve mesta hranio jer je bio ogroman, snažan i dobro uhranjen. Dlaka mu je bila gusta i lepa, negovana, iako se videlo da ne živi u kući, jer je svuda malo imao nekih fleka na sebi.

Mačor Miša je snažna životinja. To se oseti kad duboko mjaukne i zamahne šapom ako mu dosadjujete i pokušavate da ga mazite a on to neće. Ponekad dopusti da ga malo pomazite ali ne dozvoljava da ga gnjavite i da sa njim izvodite cile mile. To vam odmah i vrlo opasno stavi do znanja kada pokaže oštre zube i mahne jakom šapom ispred vaše dosadne ruke.

Moj novi učitelj života i muškosti - mačor Miša pravi mužjak zeva i pokazuje zube

I šta je mene u svemu tome dojmilo, zašto pišem da je mačor Miša moj učitelj života i muškosti?

Dojmilo me je to što on zaista u sebi nosi neku muškost, životinjsku muškost, koju nosi tako prirodno i lako. Niti se on nadmeće sa drugim mačorima, niti se kočoperi, niti pokušava da pokaže dominaciju nad mačkama, ništa od toga. On jednostavno pokretima pokazuje da je sve to njegovo i da je on kralj dvorišta i okoline.

Moram priznati da nikada nisam video mačora koji sa toliko samopouzdanja ide kroz život. Kao i svaka mačka on je oprezan i osmatra okolinu, ali kod njega kao kod drugih mačora nema napetosti. Nema straha, nema uzbudjenosti. On je to što jeste, tu gde jeste. I sve je njegovo, barem ono što on misli da mu pripada, dvorište, stara klupa za odmaranje i mačke u kraju.

Kada ga vidite kako mirno i odmereno hoda trotoarom, kao čovek, zapitate se kakva je to mačka. Nema kod njega saginjanja kičme, trčanja uz drvo i brzog provlačenja kroz rupe u ogradi. Kod njega je sve odmereno i mirno. Na lavež pasa se i ne osvrće, jer je i navikao i jer je i toliko veliki da bi svaki osrednji pas sa njim nagrabusio, kada bi ga mačor Miša šapom pomilovao po njušci.

Mačor Miša je zaista životni učitelj kako se jedan mužjak treba ponašati u životu. Na žalost, to njegovo ponašanje treba videti i uneti u biće, moje pisanje i par slika ne mogu to preneti, ali mogu ispričati jednu malu priču o ljudima i mačkama.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: