Odlazak iz grada u selo – Život na selu

Kada se gradjanin sprema za odlazak iz grada u selo. Kako izgleda život na selu za njega

 

Odlazak iz grada u selo – Život na selu za gradskog čoveka seoska kućaSve češće od svojih prijatelja, posebno od urbanih neo šamanki čujem da se pripremaju za odlazak iz grada u selo i za život na selu. Mnogi ljudi iz grada zamišljaju da kupe neku kućicu, salaš, imanje, i da žive u pitomoj seoskoj sredini, okruženi voćnjacima, kokoškama, alpskim kozama, macom koja se greje pored ognjišta i velikim psom koji čuva njihovu ljupku kućicu u cveću, dok oni sede pored pucketavog kamina.

Dalja razmišljanja idu u pravcu stvaranja ekološkog domaćinstva, grejanje na solarnu energiju, uzgoj organskog povrća i mesa, druženje sa leptirima i slušanje ptica, jahanje konja i hladjenje leti nožica u potoku. To je život na selu, to je raj kojem umorni i prenadraženi gradski čovek teži. Tako se zamišlja odlazak iz grada u selo.

Činjenica je, znam nekoliko njih koji su to i učinili. Urbani ljudi žive na selu, pravom selu, ne u prigradskim naseljima, vikendicama i selima na par kilometara od gradova. Neki od nas su se uputili u životnu avanturu seoskog života u pasivnim krajevima, kako ih politika naziva.

Druga činjenica je da mnogo više njih sanja odlazak u selo, mašta i priča o tome, promišlja i razgovara ali malo šta učini. Njihov život na selu je samo san. Neko uspe da dodje do vikendice, kao prelaznog rešenja, iako su seoske kuće daleko jeftinije od vikendica. I vikendice su samo imitacija seoskog života.

S obzirom da sam malo živeo na selu i malo pisao o selu – kako razviti selo, skrenuo bih svima koji žele da iz grada odu u selo na nekoliko zanimljivih detalja, o kojima nisu baš možda detaljno razmišljali. Život na selu je ostvarena bajka za engleze a dnevna mora za srbe, o čemu je svojevrmeno u jednom sjajnom tekstu pisao Lazar Džamić. Pročitajte njegov lucidni tekst Čaj od Šljiva: O životu na selu – englesko i srpsko selo

Život na selu u Srbiji je skopčan sa nekoliko problema koje nekako treba savladati da bi ostvarili životni san i pobegli iz grada. Zato odlazak iz grada u selo treba pažljivo razmotriti i analizirati ključne stvari.

Najveća prepreka za većinu ljudi i porodica koje idu na selo su saobraćajnice i seoska infrastruktura, blizina škola i domova zdravlja, snabdevanje. Posebno je to izraženo u najlepšim planinskim predelima, posebno zimi kada padne sneg i kada je sve zavejano. Možete mesecima biti izolovani od sveta zbog nanosa snega i zavejanih puteva. Za mlade roditelje je to bitno, jer školovanje dece je ključna stvar o kojoj razmišljaju. A bitno je i za hronične bolesnike. 

Zatim, ne mali problem su ljudi, odnosno nedostatak ljudi. Sela su opustela, i ako niste u nekom velikom selu, susrešćete se sa problemom da u blizini nema majstora a ni nadničara. Zapravo, gde god da ste po selima u Srbiji, biće vam problem da nadjete radnu snagu, posebno ako želite da imate stalno zaposlene na svom imanju, da brinu o stoci i usevima.

A život na selu traži svakodnevni rad. Svaki dan rano ujutru morate da ustanete rano da nahranite stoku, očistite balegu, operete i očistite štale, svinjce, kaveze, da pomuzete krave, ovce, koze, ako imate stoku. To je dnevna obaveza. Na vaše iznenadjenje, nema raspoloživih ljudi koji bi to radili za prosečnu platu.

Zatim, nema majstora, zanatlija, koji treba da vam poprave sitne stvari. Najbliži servis za neki tehnički uredjaj vam je desetinama kilometara daleko a priučeni majstori su lutrija šta i kako će da vam poprave. Za neke stvari, majstora jednostavno nema blizu. Ako to možete da prebolite, na dobrom ste putu.

Život na selu je zdrav ali ako vam je zdravlje ugroženo, ostavljeni ste sami sebi i prirodi. Lekari nisu baš tako blizu, za svaku ozbiljniju dijagnostiku i terapiju morate ići u veći grad, kao i za lekove. Zato ne mali broj penzionera koji bi se i vratio na selo, ipak ostaje u gradu, jer ih grad održava u životu, iako ih suštinski truje svojim zagadjenjima. Takodje trebate biti svesni da je selo mnogo više živ prostor od grada, pun insekata, bubica i paukova, miševa i drugih glodara, zmija. Po prirodi stvari selo nije sterilna sredina i higijenski standardi su niži nego u gradu, što ne bi trebalo da bude smetnja, jer se živ čovek navikne na sve, ali ima ljudi kojima to smeta, odrasli su u sterilisanim gradskim sredinama i naviknuti su na nedostatak života usred gradskog betona.

Kad ljudi odlaze iz grada u selo, ako nisu imali iskustvo seoskog života, moraju takodje da prodju kroz čistilište kulturnih razlika izmedju gradjanina i seljaka. Ljudi na selu su mahom grublji, žilaviji, pa čak i suroviji nego ljudi po gradovima. A svakako su neposredniji, što gradjane zna ne malo da iznenadi, jer su navikli na otudjenost grada i specifičnu intimu, izolovanost u gradskim kavezima i spavaonicama, koje nije prisutno na selu. Vaše komšije žele da znaju šta se dešava preko plota, kod vas u kući, i neće se libiti da to i bez nekih manira i saznaju. Maniri su drugačiji.

Selo u odnosu na grad pruža mnogo manje komfora. Omiljena hrana na koju ste navikli, odeća, gedžeti, knjige, časopisi, mnogo toga nema na selu. Verovatno zbog toga ne treba ni žaliti jer je život na selu jednostavniji i samim tim zdraviji, ali za nekoga odlazak iz grada u selo zna da bude mučan, jer se mnoge navike moraju promeniti. Osim ako niste dovoljno bogati da sve to kupujete novcem.

Na tu temu jedna moja draga prijateljica stalno ponavlja: Voli selo, drži se grada. Naravno, ona nije prirodnjakinja u duši, i ne zna koliko je divno seosko jutro, tišina prirode, bistrina potoka i prozračnost vazduha.  

Takodje, još jedna bitna ekonomska stvar je što selo nije ekonomski isplativo. Mnogi koji nemaju novca a žele da odu u selo, smatraju da će na selu napraviti dobru rakiju, sir, ajvar, džem, i da će to prodavati uz voće i povrće i od toga živeti. Na žalost, to nije rešeno, otkupne stanice ne funkcionišu kako bi trebalo da bi podsticali seljaka da proizvodi, već ste prepušteni divljanju nakupaca koji od vas zabadava otkupljuju vaše proizvode, i to ako im treba i ako hoće. Pa kad vam plate. To je malo deprimirajuće.

No, ovaj tekst ne želi da bude deprimirajući i da život na selu predstavi u sivim tonovima. Naprotiv, samo želim da skrenem pažnju na neke detalje koje ljudi prenebegnu. Život na selu je lep, miran, spokojan. Idealan je za zdrave penzionere i za one koji imaju prihode koji im dozvoljavaju da budu opušteni, da ne zavise od ćudi prirode i domaće ekonomije. Život na selu je bez šumova grada, večitog nemira i užurbanosti, bez nervoze i zagadjenja. Ima ljudi koji to ne mogu da prihvate, navikli su se na akciju i tenziju gradske vreve i mir im smeta, ima takvih.

Stoga, ako se odlučite za odlazak iz grada u selo razmotrite sve detalje akcije. Provedite neko vreme u selu ili idite na poslušanje u neki manastir, jer tamo su slični uslovi života kao na selu i proverite sebe da li ste sposobni za život na selu.  

 

Zlatko Šćepanović

 

45 Responses to "Odlazak iz grada u selo – Život na selu za gradskog čoveka"

  1. Petkana  11. јануара 2014.

    Ispada da sam ja večiti protivnik vaših tekstova.. Za Boga miloga Zlatko..otiđite da živite na selo pa onda pišite o tome.
    Nama se sreća osmehnula prošle godine,i uspeli smo da kupimo jedno seosko imanje,u okviru Specijalnog rezervata prirode u Deliblatskoj peščari.Sreći nema kraja…
    A o svemu napisanom ću vam reći samo jedno: Ne ide se na selo iz hira ili zbog lepih tekstova pročitanih na netu.Ovo o čemu vi pišete zaista može da se odnosi samo na razmažene (Beo)građane,koji za života nisu ostvarili kontakt sa Prirodom,već su im beton i armatura prirodno okruženje. A baš zbog navedenih materijala i ne mogu da imaju svest o tome šta je to Priroda.
    Ti bolesni penzioneri o kojima pišete,više ne bi bili bolesni(ili bar ne u tolikoj meri) da se malo mrdnu iz tog smoga i prljavštine.Skupe lekove bi zamenili lekovitim biljem,koje raste u izobilju,svuda..Otac moga prijatelja je posle tri operacije na srcu rešio da ode iz grada,i gle preporodio se sadeći jagode i provodeći dane bosonog na suncu! Nema više lekova..
    A bubuce,pčelice,leptirići,žabe,zmije i ostala Božija stvorenja vam život mogu samo obogatiti,ako ste svesni toga,naravno.
    Mnogo je porodica u našem selu koja imaju decu,a žive samo od poljoprivrede,dakle nijedan supružnik ne radi!I žive,i zdravi su,a najvažnije od svega,njihova deca su vedra i nasmejana i srdačna…Ne sede ispred računara čitavog dana i ne gledaju crtane filmove u beskraj,dok im oba roditelja život žive na poslu…
    I mogu ja sad na ovu temu koliko hoćete,no nema smisla,jer već znam kako ćete mi odgovoriti.
    Pokaojni monah Gavrilo,koji je bio jasnovidac nam reče da će ljudi u kolonama napuštati gradove.A za kraj omiljeni filmić moje dece o jednom vrlo bezobraznom čiki:

    http://www.youtube.com/watch?v=WfGMYdalClU

  2. Martina  11. јануара 2014.

    Primjer mladih u poljoprivredi

    http://dnevnik.hr/vijesti/hrvatska/martina-petrovic-najbolja-mlada-poljoprivrednica—318826.html

  3. Zlatko Šćepanović  11. јануара 2014.

    @ Petkana

    U prvoj rečenici teksta je napisano na koga se članak odnosi. Tekst nije pisan za one koji žive na selu, nego za one koji žele da se vrate na selo. Inače, ima više njih koji hoće da odu iz sela u grad, nego onih koji hoće iz grada u selo. I svako ima svoje razloge za to i opravdanja.

    Imam jednu dragu stariju osobu koja je došla sa sela u grad i kad joj pomeneš selo, ona samo frkće i govori kako mi nemamo pojma šta je stvarni život na selu, pošto većina urbanih ljudi seoski život zamišlja kao vikend na vikendici. Ima i drugih primera, ljudi koji su otišli na selo i tamo našli zdravlje, mir i radost.

    Tako da moj tekst nije ZA ili PROTIV, već je povod za razmišljanje. U tom smislu ne vidim da bi trebalo da se oko toga sa nekim svadjam, tim pre što sam upravo sada na selu 🙂

    @ Martina

    Slavonska crna svinja, to je verovatno isto što i mangulica, domaća svinja koja podivlja, pocrni i dobije čekinje kada se pusti u prirodu.

  4. Petkana  11. јануара 2014.

    Ma u vašem je tekstu vrlo jasno šta vi mislite o povratku na selo.Ali zbog takvih razmišljanja srpska sela propadaju i ostaju pusta,a čitava nam je omladina kilava i nejaka,u drugom srednje imaju pritisak 180!
    Pustite vi to,nisu to samo prazna slova na papiru.
    A i jasno je zbog čega država ne preduzima ništa da sela ožive. Pa zar nam treba zdrava omladina i zdravo potomstvo? Ili svesrdno krčimo put uvođenju genetski modifikovane hrane,da nam se rađaju sterilne generacije i budući pacijenti?
    Tema je mnogo ozbiljnija od puke borbe u mišljenjima.Čovekovo prirodno stanište nikada nije smelo da postane armatura i beton,siporex blokovi i čelične konstrukcije.Udaljavanjem od Prirode udaljili smo se od Boga,a ostalo je istorija.
    Kad god se nekim čudom nađem u Beogradu,našem jedinom velegradu,dođe mi da dušu isplačem zbog sve dece koja odrastaju u tako nehumanim uslovima.Ali šta vredi pričati,kad im roditelji ne vide dalje od svog nosa.Bože spasi,želim samo da se što više mladih ljudi osvesti pre nogo što i oni postanu deo one iste kolone koja će neminovno napustiti grad,samo što tada neće biti pitanje izbora.

  5. Zlatko Šćepanović  11. јануара 2014.

    Ne bih rekao da znate šta ja mislim Petkana čim pogrešno tumačite i sam tekst. Voleo bih da komentari na ovakve tekstove budu konstruktivni, da se doprinese temi nekim životnim iskustvom sa sela, pojašnjenjima, uputstvima a ne pamfletskim razmišljanjima tipa jedno valja, drugo ne valja.

    Zemlje koje su vodile računa o selu isto su i sačuvale. Kod nas je bilo obrnuto, industrijalizacija i urbanizacija u doba SFRJ je bio državni projekat. I stvorio je ljudima pogodnost da žive u gradu. Nisu seljaci bili ni glupi ni maloumni što su napuštali selo i odlazili u grad, nego ih je potreba terala.

    Na žalost, ni danas nije bolja državna politika. To je stvar o kojoj treba misliti a ne zabijati glavu u pesak.

  6. Petkana  11. јануара 2014.

    Nema konstruktivizma kad kažete da bolesni treba da ostanu u gradu zbog blizine bolnica,a mladi zbog nekakvih bioskopa i čega već.
    Stvar je vrlo jasna: Kada bi se nekim čudom ljudi osvestili i napunili napuštene kuće i imanja,zemlja bi nam procvetala za kratko vreme.Ne zbog toga što bi se strašno obogatili od proizvodnje zdrave hrane(mada ni to nije isključeno),već zbog shvatanja da nam je za život toliko malo potrebno! Na selu se može živeti udobnije i bolje nego u nekakvih 60 kvadrata na Dedinju,samo kad se spoznaju potrebe,kada se zaista shvati da nam većina stvari za kojima toliko žudimo (besni automobili,luksuzni nameštaj,markirana garderoba…)uopšte nisu potrebni.
    Decu treba naučiti da mobilni telefoni jesu korisna stvar,i ništa više.Kakvi tableti,tač skrinovi i slično. Čemu sve to?
    Mogu ja na ovu temu do zore..

  7. Petkana  11. јануара 2014.

    Baštovani,što mi izbrisaste zadnji komentar…

  8. Vojsije  11. јануара 2014.

    @ Zlatko
    „Neki od nas su se uputili u životnu avanturu seoskog života u pasivnim krajevima, kako ih politika naziva.„
    Da li to znaci da ste vi jedan od tih ?

  9. Zlatko Šćepanović  11. јануара 2014.

    @ Petkana

    Kada bi samo dobra volja bila dovoljna za odlazak na selo. Na žalost nije, jer život sela je skopčan sa nekim sistemskim stvarima. Na primer, voda, struja, putevi, posao, škola, dom zdravlja, apoteke.

    U mom selu je na primer bunarska voda štetna za zdravlje, vodovoda nema a opština je siromašna i neće za mog života izgraditi vodovod. Voda se koristi za stoku i zalivanje, ali zbog nitrita, trujemo i stoku a i povrće. U susednom selu je slaba struja, stalno nestaje i nije dovoljna za razvoj iole zahtevnije male industrije ili čak i zanata.

    Upoznao sam advokata koji se vratio na selo, ali je sa 83 godine morao ponovo da se vrati u grad, jer nije mogao sam da se leči u selu. Kaže, nema ko aspirin da mu donese kada ga zaboli glava a ne neki ozbiljniji lek. Raznih tu ima primera, koji mogu ići u jednom ili drugom pravcu.

    Država na vrhu se ne brine za seljaka, seljak to zna pa beži u grad. Kada država omogući pristojne uslove za život na selu, mnogi će se stvarno i vratiti. To će ići sporo i svodiće se na poneko selo i na pojedinačne porodice i pumo pionirskog rada i osvajanja Divlje Šumadije 🙂

    @ Vojsije

    Delimično sam u pasivnim krajevima, mada ću morati da promenim selo da bih u njemu duže mogao da boravim i da radim nešto smišljenije, jer imam gore navedeni problem sa vodom, a i zemlja je loša, nije dobra za povrće.

  10. Vojsije  11. јануара 2014.

    To sto drzava nije zaineresovana za selo ima i svoje prednosti.Kad bi ,nekim cudom,i ucinila nseto u cilju naseljavanja sela vec bi se skupilo jato onih koji bi nasli nacina da zloupotebe sredstva i stvar upropaste . Ovako se stvara `ceta mala ali odabrana` ljudi iz grada koji znaju sta hoce,a imaju i cime i to da ostvare.Pomalo sve lici na srednji vek sa retkim,bogatim i obrazovanim (sada uglavnom dodjosima iz gradova ) i lokalnim stanovnistvom dovedenom do ivice siromastva .To je uzasno spor put oporavka sela ali obecavajuci.
    Petkana ceso pominje kolone koje ce iz grada krenuti ka selu. Desi li se da takve
    kolone krenu zbog gladi i nemastine , nece krenuti ka selo da rade …

  11. Martina  11. јануара 2014.

    Nije da povlađujem Zlatku, ali ima tu istine i kod nas. Sela propadaju zbog nebrige države. Uvozimo češnjak iz Kine? Seljak preživljava danas a puno radi. Država ne potiče seljaka nego ga uporopaštava. Radije ćemo uvoziti nego stvarati. Mnogi bi se odselili na selo da je politika bolja u tom smislu. Jer u grad stiže glad. U jednom naselju u Zagrebu stanari su dobili od grada komad zemlje za obrađivanje za vlasite potrebe, da vidite kako je planulo, svi su se bacili u sadnju, čitave obitelji sa djecom.
    Mislim da je ovaj tekst dobar, realno govori kako jest. Ima argumenta za i protiv, iz kolegija retorike pripada u debatu. Život na selu jest težak, ali je kvalitetniji, daleko od birtija velegrada i otuđenja ali je čovjek sela definitivno zadovoljniji i sretniji nego čovjek betona, čak i u siromaštvu. Što je bolje, doživotno plaćati ratu kredita za mali stan čiji si rob i nemirno spavaš od toga ili biti na selu s onim koliko imaš ali je tvoje.

  12. Zlatko Šćepanović  11. јануара 2014.

    To ste u pravu za obe stvari, i za nove grofove i dobrostojeće seljake, kao i za kolone koje verovatno neće dočekati dobrodošlica.

    U Americi je bilo primera da su pri pojavama epidemija u nekom gradu, u susednim gradovima pravljene barikade na ulazima u gradove sa naoružanim stražarima koji su zabranjivali bilo kome da udje u grad, braneći tako grad od moguće epidemije. I pucali su na sve što se kreće, nije bilo milosrdja prema kolonama onih koji su pokušavali još uvek zdravi da izbegnu od bolesti.

    Meni je žao što nam sela nisu razvijena, bilo bi svima bolje, kao što je to na primer u Sloveniji koja čitav vek unazad razvija i neguje svoja sela, pa je kod njih potpuno promenjena paradigma stanovanja – svi koji drže do kvalitetnog života žive u selima i prigradskim naseljima. Slovenci se groze ideje da žive u gradu, ali njihova sela sve imaju, bukvalno sve, i supermarket, i dom zdravlja, dobar put, i dobru fabriku u kojo većina ljudi radi.

    Meni je bilo iznenadjenje kada sam upoznao Sloveniju, kako su mudro i podjednako razvili celu zemlju. Svako selo ima sve, ima dobru ekonomiju, ima dobar turizam, i stvarno niko od njih nema razloga da živi u gradu. Samo decu kao studente šalju u grad. No, nama je nemoguće da dostignemo taj nivo podjednakog razvoja svih seoskih sredina.

  13. Martina  11. јануара 2014.

    Sviđa mi se ideja seoskog turizma inače. Moglo bi se tu ulagati.

  14. Zlatko Šćepanović  11. јануара 2014.

    Martina me podseti da sam bio začudjen kada sam u Sloveniji video da svaka seoska kuća, koja inače deluje veoma urbano i sredjeno za naše uslove, ima malu baštu, a svaka druga ili treća kuća ima mali plastenik u kojoj porodica zimi i tokom cele godine gaji povrće za sebe.

    To je inače mala investicija i nikome nije problem da to napravi, ali toga nema mnogo da se vidi u Srbiji. Ne znam za Hrvatsku kako je tamo.

  15. Martina  11. јануара 2014.

    Zlatko, neću spomenuti ime sela u Vojvodini, ali ono je imalo sve to.

  16. Martina  11. јануара 2014.

    U Hrvatskoj, svatko tko živi u kući ima neki mali vrt za sebe, bilo to blizu grada ili u samom gradu, barem nešto. Ali niti jedno selo u Hrvatskoj ne može se porediti sa selom u Vojvodini, i baštom. Čak je i slavonsko selo siromašnije od vojvođanskog. Bila sam i u Slavoniji, najljepša sela su u Vojvodini u Srijemu. Toga se sjećam a kako je danas e ne znam.

  17. Zlatko Šćepanović  11. јануара 2014.

    Sve koje zanima seoski turizam toplo preporučujem sajt http://www.selo.rs

    Tu imate da vidite kakve sve ideje se ostvaruju na selu u domenu turizma.

  18. Petkana  12. јануара 2014.

    Vojsije,
    ako danas postoji taj tračak svesti da nas je neko žestoko nasamario ponudivši nam život u betonu i bezukusnu hranu,onda je to siguran znak da se u kolektivnoj svesti spremaju krupne promene.
    A koliko će nam vremena trebati da se opasuljimo,to već ne mogu da pogodim.
    Selo bi moglo da se izgradi preko noći.Pa celu su bivšu zemlju nakon rata izgradili čime? Verom,i ničim drugim,omladinci na radnim akcijama.E,ali treba verovati.A pre toga,neophodna je svest o tome kako čovek živi danas,nemoćan da dobaci šezdesetu,na šarenim pilulama,zatvoren u svojih koliko kvadrata.U tome je suština.Zamazane su nam oči o nekom prividnom komforu koji postoji u gradovima-apoteke,bioskopi,prodavnice..
    Gradovi nisu ništa drugo do novi konc logori,strujnih ograda nema,a ljudi se opet ne usuđuju da ih napuste.I sigurno je da će ih na to glad naterati jednoga dana,ali to će već biti jezivi prizori za posmatranje.

    Da Zlatko,osvešćeni narodi odavno ne žive u gradovima,već nebodere toplo ustupljuju gastarbajterima koje potajno preziru.Kod nas je na sceni još uvek gastarbajterska svest,nadam se ne zadugo.Za decu je od vitalnog značaja da odrastaju na otvorenom,da jure i skaču dokle god za to imaju snage,jer se na taj način izgrađuje koštana srž i jača krv,pa ne moraju na inhalacije tokom zime 🙂

  19. Petkana  12. јануара 2014.

    Kako je Lav Tolstoj govorio o vegeterijanstvu

    Ovo je strašno! Ne patnja i smrt životinja, nego da čovek to potiskuje u sebi, nepotrebno, taj najveći duhovni kapacitet – saosećajnost i sažaljenje prema živim bićima poput njega samog – i kršeći sopstvena osećanja postaje okrutan. Duboko u ljudskom srcu sedi zapovest da se ne oduzima život!

    Autor: Lav Tolstoj Veličina slova:aaa
    Ne tako davno, razgovarao sam sa penzionisanim vojnikom, mesarom, koji je bio iznenađen mojom tvrdnjom da je šteta ubiti, i govorio uobičajene stvari o činu zamonašenja. Kasnije se ipak složio sa mnom:”Posebno kada su mirni, pitoma goveda. Priđu ti jadni, veruju ti. To je veoma žalosno”.

    Ovo je strašno! Ne patnja i smrt životinja, nego da čovek to potiskuje u sebi, nepotrebno, taj najveći duhovni kapacitet – saosećajnost i sažaljenje prema živim bićima poput njega samog – i kršeći sopstvena osećanja postaje okrutan. Duboko u ljudskom srcu sedi zapovest da se ne oduzima život!

    Jednom, odlazeći iz Moskve, ponuđen mi je prevoz kočijama koje su išle u Serpukov, u susednu šumu da donesu drva. Bio je to četvrtak pred Uskrs. Sedeo sam u prednjem delu kočije zajedno sa snažnim crvenokosim kočijašem, koji je očigledno popio. Ulazeći u selo, videli smo kako vuku na klanje dobro uhranjenu roze golu svinju. Skičala je užasnim glasom, glasom koji liči na krik čoveka. Baš u trenicuma kada smo prilazili, počeli su da je ubijaju. Čovek joj je rasporio grlo nožem. Svinja je zaskičala još prodornije i glasnije, otrgla se od čoveka i pobegla oblivena krvlju.

    Kako sam kratkovid, nisam primetio sve detalje. Sve što sam video je svinja sa ljudskim likom i sve što sam čuo je njen očajnički krik, ali kočijaš je pažljivo posmatrao i video sve detalje. Uhvatili su je, oborili, i završili posao prerezivanjem njenog vrata. Kada je skičanje prestalo, kočijaš je duboko uzdahnuo. “Da li ljudi zaista nemaju odgovor na takve stvari?”, upitao je.

    Toliko je jaka čovekova odbojnost prema ubijanju. Ali na primer, podsticanjem gramzivosti, tvrdnjama da je Bog to dopustio, i pre svega, da je to po navici, ljudi u potpunosti gube ovaj prirodni osećaj.

    Sve što želim da kažem je da je za dobar život neophodan niz dobrih dela, da ako je čovek ozbiljan u namerama da živi ispravno, neminovno će pratiti jedan određeni niz, a među prvima, to će biti vrlina, za kojom idu samokontrola, samosprečavanje. U potrazi za samokontrolom čovek će neminovno pratiti i niz čija je glavna karika samokontrola ishrane. I ako zaista bude ozbiljno tražio dobar život, prva stvar od koje će se uzdržati će biti upotreba životinja u prehrani, jer, da ne govorimo o pobuđenju strasti koje takva hrana izaziva, hraniti se na taj način je jednostavno nemoralno, jer uključuje rađenje čina koji je u suprotnosti sa moralnim osećanjima – ubijanje.

    “Ali zašto, ako je pogrešnost takve ishrane poznata čovečanstvu toliko dugo, zašto ljudi nisu priznali ovaj zakon?”, zapitaće se oni koji su navikli da ih vodi javno mnjenje, a ne razum. Odgovor na ovo pitanje je da je moralni napredak čovečanstva – što je temelj za svaki oblik progresa – uvek spor. Ali znak pravog, a ne prolaznog progresa, jedino je i isključivo njegova istrajnost koja omogućava konstantno ubrzanje.

    Napredak vegetarijanstva je upravo ovakve vrste. Takav progres je izražen u pravom životu čovečanstva, koji iz mnogih razloga, nevoljno prelazi sve više i više iz mesožderskih navika u ishranu baziranu na povrću, a namerno prati istu putanju u pokretu koji pokazuje jasnu snagu i koji raste sve više i više, a to je vegetarijanstvo. Ovaj pokret je tokom prethodnih deset godina značajno napredovao. Sve više knjiga i časopisa na ovu temu pojavljuje se tokom svake godine, u inostranstvu srećemo sve više ljudi koji su odustali od mesa, pogotovo u Nemačkoj, Engleskoj i Americi, broj vegetarijanskih hotela i restorana raste iz godine u godinu.

    Ovaj pokret bi trebalo da izaziva posebnu radost kod onih čiji život nastoji da dovede carstvo Božije na zemlju, ne zato što je vegetarijanstvo samo po sebi važan korak ka takvom carstvu (svi pravi koraci su i važni i nevažni), već zato što je to znak težnje čovečanstva ka ozbiljnom i istinitom moralnom savršenstvu. Time čovečanstvo preuzima onaj nepromenljivi poredak naslednog i prirodnog na sebe, počevši od prvog koraka.

    Oni koji nastoje da dostignu viši sprat kuće pukim pokušavanjem da se uspentraju nasumično i sa različitih pozicija, po zidovima, trebalo bi da se okupe oko prvog stepenika i zajedno krenu ka gore uvereni da je jedini pravi put ka gore – ako se počne od prvog stepenika.

    Tekst je iz Tolstojevog eseja “Prvi korak”

    Možda će neki reći da ovo nema veze sa temom,ali neka bolje razmisle. Uzdravlje!

  20. Zlatko Šćepanović  12. јануара 2014.

    Pročitati neku detaljniju biografiju o Tolstoju, koliko je bio bezobziran prema svojoj supruzi, kako ju je varao ceo život, kinjio i besneo na nju, koliko je bio seksualno aktivan i opsednut suknjom, svadjalica, itd.

    Poznato je da je Tolstoj isključen iz Crkve jer je bio krajnje uvredljiv. Oglušio se na više poziva čak i samog patrijarha da se pokaje za sablazan koju širi.

    Tolstoj je verovao da on sam ima ispravno tumačenje vere i hrišćanstva. U svojoj djavolskoj gordosti je da za pravo da svima sudi i sve tumači. U svemu je bio prenaglašen, pa i u temi vegetarijanstva.

    Veliki pisac i talenat, opsednut um, tužna sudbina, jer je sve koji su mu bili bliski upropastio svojim ponašanjem i histerijama. Nije bio ni malo blagočestiva osoba. U tom smislu su i njegove teze o životu, pa i vegetarijanstvu, sve je kod njega ekstremno.

  21. Petkana  12. јануара 2014.

    Uh,uh..kakav ste vi to čovek Zlatko Šćepanoviću..sebi dati za pravo da o čoveku koji je život okončao davne 1910. sudite i tumačite ga kao da je bio neka estradna zvezda.Ma na osnovu kojih to podataka vi dođoste do ove slagalice? Doduše,kad Njegoša možete da kombinujete sa pitama od mesa i sirevima na roštilju,i nije neko čudo da Tolstoja ofirate po najsavremenijim metodama žute štampe.
    E ovo je primer kako žrvanj vremena sve melje,a ostaje kao istina nešto što se najbolje može objasniti kao bezumlje.
    Tema o vegeterijanstvu koju je pokrenuo,suštinska je za ovu našu priču o odlasku na selo,jer se čovek kao biće svesno može vratiti sebi i Bogu jedino ako uvidi svoje greške.Priča o vraćanju na selo je zapravo priča o vraćanju svojoj pravoj prirodi,a to nikako nije priroda ubice.Bez toga je izlišno pričati na ovu temu.

  22. Petkana  12. јануара 2014.

    Malo o Tolstoju..

    Lav Tolstoj je rođen 1828.godine. Potiče iz stare aristokratske (grofovske) porodice , ali nije držao ni do aristokratskog porijekla, ni do aristokratskih prava – uvijek je bio naklonjen narodu, volio ga, trudio se cijelog života da mu pomogne.

    Rođen je na grofovskom imanju u Jasnoj Poljani, tu je proveo najveći dio svoga života, umro je na željeznickoj stanici Astapovo 1910 godine, pošto je od kuće bio krenuo po nevremenu,u osamdeset drugoj godini. Ljubav prema ljudima je njegova najbitnija osobina, posebno ljubav prema običnom čovjeku iz naroda, prema seljaku kmetu, prema ruskom narodu. Napustio je studije, dosao u Jasnu Poljanu i poceo da se bavi imanjem. Oslobađao je svoje kmetove, djelio im zemlju, pomagao ih, podigao školu za seljačku dijecu, pisao knjige-pedagoški rad bio je jedna od njegovih preokupacija. Bio je stalno protiv nepravde i siromaštva, ličnim primjerom pokazao je kako treba brisati staleške razlike. Zbog takvih stavova došao je u sukob sa plemstvom, vlastima, crkvom i porodicom. On je ozlojađen nepodnošljivim razlikama u društvu : na jednoj strani su oni koji gladuju, na drugoj su oni koji skoro ništa ne rade a žive u izobilju : „Okupili se zločinci koji su opljačkali narod, nakupili vojnika i sudija da štite nihovu orgiju, i piruju. Narodu ne ostaje drugo nego da opljačkano uzme nazad“.

    On piše članke i traktate o aktuelnim društvenim pitanjima: Pa šta da radimo, O gladi, U čemu je moja vjera. Godine 1908.pise traktat ne mogu da ćutim. Roman vaskrsenje je konačan obračun sa vlašću, plemstvom i crkvom. Crkva ga je isključila iz svojih redova i anatemisala ga. Radnici jedne moskovske fabrike poslali su mu poklon sa posvetom: „Vas je zadesila sudbina mnogih velikih ljudi, koji idu ispred svog vijeka. I ranije su ih spaljivali na lomačama, uništavali u tamnicama i progonstvu. Neka vas isključuju iz čega hoće i kako hoće fariseji – vladike. Ruski ljudi će se uvijek ponositi vama, smatrajući vas svojim, velikim, voljenim. Pet hiljada ljudi se slilo u Jasnu Poljanu da isprati Lava Tolstoja koji je sahranjen ,po njegovom zavještanju, bez obreda, u običnom drvenom sanduku, u Zabranu, omiljenom mjestu svoga detinjstva.

    Tolstoj je za života stekao svijetsku slavu. Počeo je da piše u 24.godini i za šezdesetak godina stvorio je obiman književni opus: jubilarno izdanje cjelokupnih Tolstojevih dijela ( 1928-1958 ) obuhvata 90 tonova. Neka djela: Autobiografska proza: Detinjstvo (1852), Dečaštvo(1855), Mladost (1857); pripovjetke: Sevastopoljske priče (1855), Smrt Ivana Iljiča (1886); romani: Porodična sreća (1859), Kozaci (1862), Rat i mir (1869), Ana Karenjina (1877), Vaskrsenje (1899), Hadži Murat (1912); drama: Živi leš (1904).

  23. Petkana  12. јануара 2014.

    Još malo o Tolstoju..
    Lav N. Tolstoj: Poruka braći ljudima

    I što dakle? Mi, ta stvorenja, ne umijemo ništa bolje nego da svaki trenutak toga neodređeno kratkoga života, koji se svakoga časa može prekinuti, iznakazimo…

    U avgustu 1908. godine, već u dubokoj starosti, Lava Nikolajeviča Tolstoja je shrvala teška bolest; vjerujući da će uskoro umrijeti, veliki je mislilac osjetio potrebu da se još jedanput obrati braći ljudima porukom, u kojoj je čitavo iskustvo života sažeo u jednoj riječi: LJUBAV. Svojstvo da ljubi ističe Tolstoj kao temeljno svojstvo i potrebu svakog čovjeka, dok odsutnost ljubavi smatra uzrokom svega zla.

    Oporavivši se toga puta, Lav Nikolajevič Tolstoj umro je dvije godine kasnije, 20. studenoga 1910., ostavljajući svoju zadnju poruku u amanet čovječanstvu.

    Voljena braćo, posebno vi koji se kod nas u Rusiji borite za ovakvo ili onakvo nikome potrebno državno uređenje. Tebi, mili brate, ma tko ti bio: car, ministar, radnik, seljak, treba samo jedno. A to je da proživiš ovaj neodređeno kratki trenutak života onako kako to od tebe traži Onaj koji ti je dao život.

    Svi mi znamo, i ja to uvijek nejasno osjećam, što dulje živim, to jasnije; sada, kad sam prvi put jasno oćutio prirodnu blizinu smrti, tako samu po sebi razumljivu kao što je živu čovjeku razumljiva blizina sutrašnjega dana; blizinu, koja ne samo što nije strašna, već koja znači isto tako prirodan i blag prelaz kao što je prelaz u sutrašnji dan, — sada mi je, kad sam to oćutio, i strašno i, što je najvažnije — tuđe, da mislim o tome užasnom životu punom mržnje, kojima sada živi većina nas, ljudi rođenih za ljubav i dobro.

    Tko smo mi, što smo mi? Samo ništavna bića koja svakog trenutka mogu iščeznuti; bića koja su samo načas iskočila iz ništavila u život, divni, radosni život, s nebom, suncem, šumama, livadama, rijekama, pticama, životinjama, sa srećom ljubavi, i prema bližnjima, i prema svojoj duši, prema dobru i prema svemu živomu… I što dakle? Mi, ta stvorenja, ne umijemo ništa bolje nego da svaki trenutak toga neodređeno kratkoga života, koji se svakoga časa može prekinuti, iznakazimo: dvadesetokatnim neboderima, asfaltom, dimom, čađi; zavlačeći se u tu nezdravu stisku gradova, rujući pod zemljom da bismo se domogli kamena, gvožđa, gradeći željezničke pruge i razvozeći po njima svijetom nikom potrebne ljude i nepotrebne terete, i, što je najgore, time da – mjesto da se radujemo životu, životu ljubavi — mrzimo, bojimo se, mučimo druge i sebe, zatvaramo u tamnicu, kažnjavamo smrću, učimo ubijati i ubijamo jedan drugoga.

    Ta to je strašno!

    Oni koji to čine, govore da to čine zato da bi se oslobodili svega rđavoga i, što je još veća laž, da bi oslobodili druge ljude od zla i da se, čineći to, rukovode ljubavlju prema čovjeku.

    Mila braćo! Osvijestite se, ogledajte se, razmislite o vlastitoj slabosti, prolaznosti, o tome kako je u ovome neodređeno kratkom trajanju života između dviju vječnosti – ili bolje bezvremenosti života, koji ne poznaje većega dobra od ljubavi – bezumno ne činiti ono što vam nalaže vlastiti razum, već ono što vi činite.

    U krivom rasuđivanju, koje vam nameće i u kojem vas podržava društveno mnijenje, čini vam se da sve ono što vi činite predstavlja neophodan uvjet života ljudi našega vremena; da je to što činite – sudjelovanje u životu čitavog čovječanstva; da vi ne možete ne činiti to što su činili svi, što čine još uvijek i što smatraju neophodnim da se čini.

    Bilo bi lijepo misliti tako, kad bi to što činite bilo u suglasnosti sa zahtjevima vaše duše, kad bi donosilo dobra vama i drugim ljudima. Ali nije tako. Život svijeta, život čitavog čovječanstva, kako je sada uređen, traži od vas da budete zli, da sudjelujete u činima mržnje prema jednim ljudima zbog drugih, on ne donosi dobra ni drugima ni vama.

    »Mi radimo za budućnost«, reći će na to. Ali čemu žrtvovati život u ljubavi sada, zbog budućega života koji nam je nepoznat?

    Zar nije očito kako je to čudnovato, ubitačno praznovjerje? Ja znam, znam to bez svake sumnje, da je život – u ljubavi, u Božjem zakonu i u zahtjevu moga srca da činim dobro sebi i drugima, a tada me odjednom neka čudnovata umovanja sile da se odreknem istinskog, nesumnjivog moga dobra, moje obaveze, mog zakona… Zbog čega? Ni zbog čega. Zbog običaja, navike, oponašanja.

    Neka borac za »slobodu« ili »društveni poredak« samo stoti dio svojih nastojanja i žrtava koje ulaže u borbu za svoje ciljeve uloži u to da bi ojačao ljubav u sebi i u drugima, – i on će – ne kao u borbi, gdje se posljedak ne vidi nego samo očekuje – istoga časa spoznati plodove svoga ulaganja ljubavi – ne samo u sebi, već i u posljedicama koje to neizostavno proizvodi i na druge ljude.

    Mila braćo! Osvijestite se, oslobodite se strašne inercije te zablude – zablude da borba, borba za život, može biti svojstvena i nepogibeljna čovjeku – i spoznat ćete radost, dobro, svetost života, koje ništa ne može narušiti: ni napadi drugih ljudi – jer će ti napadi samo pojačati napore ljubavi, niti strah od smrti – jer je ljubav besmrtna.

    Mila braćo! Ne smijem kazati: »Vjerujte mi, vjerujte«, – ne vjerujte, već provjerite to što vam kažem, provjerite barem jedan dan. Barem jedan dan, ustajući u istim uvjetima u kojima vas je zatekao, postavite sebi zadatak da se u svemu što budete činili toga dana rukovodite ljubavlju. I ja znam: postupite li samo jedanput tako, vi se više nećete vratiti staroj, strašnoj, razornoj zabludi.

    Jedno vas molim, mila braćo, sumnjajte u to da je život, koji se oblikovao u našoj sredini, onakav kakav bi trebao da bude – taj je život izopačenje života – i vjerujte da je ljubav, samo ljubav, iznad svega; da je ljubav svrha, suština, dobro našega života; da je stremljenje k dobru, koje živi u svakom srcu – izraz potrebe za onim čega nema, a čega bi trebalo biti; da to prirodno čuvstvo mora biti zadovoljeno i da ga je lako zadovoljiti, samo ako ljudi ne budu izopačenje života smatrali životom.

    Mila braćo! Radi vašeg dobra učinite ovo: posumnjajte u taj vanjski život, koji vam se čini toliko važnim, u život kojim živite; shvatite da — i ne spominjući lične obmane – slavu, bogatstvo itd. – sve te izmišljene uredbe društvenog života milijuna i milijuna ljudi, sve su to – ništavne, jadne trice u usporedbi s dušom, koju spoznajete u sebi u onom kratkom trenutku života između rođenja i smrti, i koja vam, neumorno, postavlja svoje zahtjeve. Živite samo za nju, s njome, s ljubavlju na koju vas ona poziva — i sva dobra vratit će vam se nebrojeno puta umnožena.

    Samo povjerujte u dobro ljubavi, u otvoreni poziv koji vam upućuje.

    Jasna Poljana, 21. kolovoza 1908.

  24. Petkana  12. јануара 2014.

    I kao finale:
    ODGOVOR LAVA TOLSTOJA NA ODLUKU SINODA RUSKE PRAVOSLAVNE CRKVE O NJEGOVOJ EKSKOMUNIKACIJI

    Učenje crkve je laž i skup praznovjerja i vradžbina U početku nisam htio da odgovaram na odluku Sinoda o meni, ali je ova odluka izazvala vrlo mnogo pisama u kojima me meni nepoznati korespodenti – jedni psuju zbog onoga što odbacujem ono što ja i ne odbacujem, drugi me savjetuju da povjerujem u ono u šta ja nisam prestao vjerovati, treći izjavljuju da imaju isto mišljenje, u šta sumnjam da u stvarnosti postoji, i izražavaju saosjećanje, na koje sumnjam da imam pravo; i odlučio sam da odgovorim i na samu odluku i da ukažem na ono što je u njoj nepravedeno, i na pisma koja mi šalju nepoznati korespondenti.

    Autor: Lav Tolstoj Veličina slova:aaa
    Odluka Sinoda uopšte ima mnogo nedostataka. Ona je nezakonita ili namjerno dvosmislena; ona je proizvoljna, neosnovana, nepravična i, osim toga, sadrži klevetu i podstrekava na ružna osjećanja i postupke. Ona je nezakonita ili namerno dvosmislena zato što ako ona hoće da bude isključenje iz crkve, ona ne zadovoljava one crkvene propise po kojima se može proglasiti takvo isključenje, ako je ona, pak, izjava o tome da onaj ko ne vjeruje u crkvu i njene dogme ne može ni da joj pripada, onda se samo po sebi razumije da takva izjava ne može imati nikakav drugi cilj, sem taj, da pošto to u suštini nije isključenje, liči na isključenje, što se upravo i dogodilo pošto je tako i shvaćeno. Ona je proizvoljna zato što u svim navedenim tačkama okrivljuje samo mene za nevjerovanje, dok ne samo veliki broj nego i skoro svi obrazovani ljudi u Rusiji zastupaju takvo nevjerovanje, i neprestano su ga izražavali i izražavaju i u diskusijama, i u predavanjima, u brošurama i knjigama.

    Ona je neosnovana zato što ističe da je glavni povod što se ona pojavila sve veće širenje moga lažnog učenja koje sablažavanja ljude, a meni je, međutim, vrlo dobro poznato da jedva ako ima stotinak ljudi koji sa mnom dijele isto mišljenje, i da je širenje mojih spisa o religiji, zahvaljujući cenzuri, tako ništavno da većina ljudi koji su pročitali odluku Sinoda nema ni pojma o tome šta sam pisao o religiji, što se dobro vidi iz pisama koja dobijam. Ona sadrži očiglednu neistinu tvrdeći da je crkva pokušavala da me urazumi, ali da su njeni pokušaji ostali bezuspješni, a u stvari ničega sličnog nikad nije ni bilo. Ona predstavlja ono što se pravnim jezikom zove kleveta, jer u njoj ima namjerno neistinitih tvrdnji koje idu na moju štetu. Ona, najzad, podstrekava na ružna osjećanja i postupke, jer je, kao što se moglo i očekivati kod neprosvijećenih i nepromišljenih ljudi izazvala ozlojeđenost i mržnju prema meni koja dovodi i do prijetnji ubistvom, i koja se ispoljava u pismima koja dobijam. „Sad si ti predan anatemi i posle smrti dopašćeš vječitih muka i izdahnućeš kao pas… prokletstvo tebi… matori đavole… proklet bio“ – piše jedan, drugi prekorijeva vladu što već nisam zatvoren u manastir, i pismo mu je puno psovki. Treći piše: „Ako te vlada ne ukloni – mi ćemo te sami natjerati da ućutiš“, pismo se završava prokletstvom. „Imam ja načina, nitkove, da te uništim“, piše četvrti…

    Slijede nepristojne psovke. Znake takve ozlojeđenosti poslije odluke Sinoda primjećujem i u susretima s nekim ljudima. Na sam dan 25. februara (1901), kad je odluka bila objavljena, šetajući trgom čuo sam riječi upućene meni: „Evo đavola u čovjekovom liku“, i da je masa bila drugog sastava, vrlo je mogućno da bi me istukli kao što su prije nekoliko godina istukli čovjeka kraj Pantelejmonovske kapele. Prema tome, odluka Sinoda je uopšte ružna; to što je na kraju rečeno da se lica koja su je potpisala mole za mene da postanem kao oni, ne čini je ljepšom. To je tako u opštim crtama, a u pojedinostima je ova odluka nepravična u sljedećim stvarima. U odluci se kaže: „U svijetu poznati pisac, po rođenju Rus, po kršenju i vaspitanju pravoslavni, grof Tolstoj, sablažnjen ohološću svoga uma, drsko je ustao na Gospoda i na Hrista njegovog i na njegovo sveto dostojanstvo, javno se pred svima odrekao hraniteljice i vaspitačice matere svoje, crkve pravoslavne“. To da sam se ja odrekao crkve koja sebe naziva pravoslavnom, potpuno je tačno. Ali ja se nje nisam odrekao zato što sam ustao protiv Gospoda, već, naprotiv, samo zato što sam svom svojom dušom želio da mu služim. Prije nego što ću se odreći crkve i sjedinjenja s narodom koje mi je neizricivo drago, ja sam, posumnjavši po nekim znacima u istinitost crkve, posvetio nekoliko godina da bih učenje crkve izučio teorijski i praktično: teorijski – pročitao sam sve što sam mogao o učenju crkve, izučio i kritički analizirao dogmatsku teologiju; praktično – strogo se pridržavao, tokom više godina, svih propisa crkve, posteći sve postove i posjećujući sva bogosluženja.

    I ja sam se uvjerio da je učenje crkve teorijski lukava i štetna laž, a praktično je skup najgrubljeg praznovjerja i vradžbina koje potpuno prikrivaju sav smisao hrišćanskog učenja.

    I ja sam se stvarno odrekao crkve, prestao sam da ispunjavam njene obrede i u zavještanju sam napisao svojim rođacima da ne puste k meni crkvene sluge kad budem umirao i da moje mrtvo tijelo sklone što brže, bez ikakvih zaklinjanja i molitava nad njim, kao što se sklanja svaka odvratna i nepotrebna stvar da ne bi smetala živima. Ono međutim, što je rečeno da sam ja „posvetio svoj književni rad i talent koji mi je od Boga dat na širenje učenja suprotnih Hristu i crkvi“ itd. I da „u svojim djelima i pismima koje sam razaslao u velikom broju svojim učenicima i po cijelom svijetu, a naročito u granicama naše drage otadžbine, propovijedam s fanatičkom revnošću nipodaštavanje svih dogmi pravoslavne crkve i same suštine hrišćanske vjere“ – to je netačno. Nikad se nisam brinuo za širenje svoga učenja. Istina, ja sam u svojim djelima iznosio svoje shvatanje Hristovog učenja i nisam ta djela sakrivao od ljudi koji su željeli da se s njima upoznaju, ali ih nikad sam nisam štampao; ljudima sam govorio kako ja shvatam Hristovo učenje samo onda kad su me o tome pitali. Tim ljudima sam govorio ono što mislim i, ako sam ih imao pri ruci, davao im svoje knjige.

    Zatim je rečeno da ja „odbacujem Boga, u svetoj trojici slavljenog stvoritelja i sodržatelja svega, odričem se gospoda Isusa Hrista, bogočovjeka, iskupitelja i spasitelja svijeta, koji je stradao nas radi i našega radi spasenja i vaskrsao iz mrtvih, da poričem bezgrešno čovječansko začeće Hrista gospoda i djevičanstvo prije rađanja i poslije rađanja prečiste Bogorodice“. To da ja odbacujem neshvatljivu trojicu i basnu o padu prvog čovjeka, koja u naše vrijeme nema nikakvog smisla, bogohulnu istoriju o bogu koga je rodila djevica da bi iskupio rod ljudski, to je potpuno tačno. Međutim, Boga – duha, Boga – ljubav, jedinoga Boga – početak svega, ne samo da ne odbacujem nego ništa drugo i ne priznajem da postoji osim Boga, i sav smisao života i vidim i izvršavanju božje volje izražene u hrišćanskom učenju. Još je rečeno: „ne priznaje zagrobni život ni nagradu prema zaslugama“. Ako se zagrobni život razumije u smislu drugog dolaska Hrista, pakla s vječitim mukama i đavolima, i raja kao stalnog blaženstva, onda je potpuno tačno da ja ne priznajem takav zagrobni život; ali vječni život i naknadu ovdje i svuda, sad i uvijek, priznajem do te mjere da, stojeći prema svojim godinama na ivici groba, često moram da se prisiljavam da ne poželim tjelesne smrti, to jest rođenje u novom životu, i vjerujem da svaki dobar postupak povećava istinsko dobro moga vječnog života, a svaki rđav postupak ga smanjuje.

    Rečeno je takođe da ja odbacujem sve tajne. To je potpuno tačno. Sve tajne smatram niskim, grubim vradžbinama koje nisu u skladu s pojmom Boga i hrišćanskih učenja i, osim toga, smatram ih kršenjem pravih zapovijesti Jevanđelja. U krštavanju novorođenčadi ja vidim očigledno izopačenje sveg onog smisla što ga je moglo imati krštavanje odraslih koji svjesno primaju hrišćanstvo; u obavljanju tajne braka među onima koji su se sjedinili ranije, i u dopuštenju razvoda i u osvećenju braka između razvedenih, vidim direktno narušavanje i smisla i slova jevanđeljskog učenja. U periodičnom opraštanju grehova na ispovijestima vidim štetnu obmanu koja samo podstiče na grijeh i uništava strah od sagrešenja.

    Isto tako u sveštanju masla, kao i u miropomazanju, vidim metode prostih vradžbina, kao i u poštovanju ikona i mošti, kao i u svim onim obredima, molitvama, zakletvama kakvih je pun trebnik. U pričešćivanju vidim obogotvorenje ploti i izopačenje hrišćanskog učenja. U sveštenstvu, pored toga što se javno priprema za obmanjivače, vidim i direktno kršenje Hristovih riječi koje direktno zabranjuju svakome, ma ko to bio, da se naziva učiteljem, ocem i nastavnikom (Jevanđelje po Mateju, 23, 8-10). Vjerujem u ljubav, a ne u vradžbine i molepstvija Rečeno je, najzad, kao posljednja i najveća moja krivica, da ja „ismijevajući najsvetije predmete vjere nisam ni zadrhtao kad sam izložio podsmijehu najsvetiju od svih tajni – pričešće“. To da ja nisam ni zadrhtao opisujući jednostavno i objektivno ono što sveštenik radi dok priprema tu takozvanu svetu tajnu, to je sasvim tačno; ali to da je ta takozvana tajna nešto sveto, a da je jednostavno opisivanje kako se ona vrši bogohulje – to je potpuno netačno. Nije huljenje vjere nazivati pregradu pregradom a ne ikonstasom, i čašu čašom a ne putirom, nego je najstrašnije i najogavnije huljenje, koje nikako ne prestaje, da ljudi, iskorišćavajući sva moguća sredstva obmane i hipnoze – uvjeravaju djecu i prostodušan narod da će ako se na određen način i uz izgovaranje određenih riječi isjeckaju komadići hljeba, pa potom stave u vino, u te komadiće ući Bog; i da će, ako se u ime nekog živog unese taj komadić u sebe, taj biti zdrav; ako se taj komadić unese u sebe u ime nekog umrlog, onda će tome na onom svijetu biti ljepše; i da će u onoga ko pojede taj komadić ući sam Bog. To je strašno!

    Bilo kako da neko shvata Hristovu ličnost, i njegovo učenje koje uništava zlo svijeta, i tako jednostavno, lako i nesumnjivo pruža dobro ljudima, ako ga samo ljudi ne izoipačavaju, to čitavo učenje je prikriveno i pretvoreno u prostačne vradžbine kupanja, mazanja uljem, pokreta tijelom, zaricanja, gutanja komadića i sl., da od tog učenja ne ostaje ništa. I ako jednom neki čovjek pokuša da opomene ljude da učenje Hristovo nije u tim vradžbinama, molepstvijima, službama, svijećama, ikonama, već u tome da ljudi vole jedan drugog, da ne plaćaju zlo zlim, da ne sude, ne ubijaju jedan drugog, onda se digne povika onih kojima su te obmane korisne, i ti ljudi na sav glas, s nepojamnom drskošću, govore u crkvama, štampaju u knjigama, novinama, katihizisima, da Hristos nikad nije zabranjivao zakletvu, (prisegu) nikad nije zabranjivao ubistvo (smrtne kazne, ratove), da su njegovo učenje o neprotivljenju zlu izmislili neprijatelji Hrista sa satanskom lukavošću. (Propovijed Amvrosija, harkovskog episkopa, prim L.N. Tolstoja) I što je najglavnije, strašno je što oni ljudi kojima je to korisno ne obmanjuju samo odrasle nego, imajući na to pravo, obmanjuju i djecu, onu istu za koju je Hristos govorio da teško onome ko njih obmane. Strašno je to što ti ljudi, radi svojih sitnih koristi, čine tako užasno zlo, skrivajući od ljudi istinu koju je Hristos otkrio i koja im pruža takvo dobro – čijem hiljaditom dijelu nije ravna korist kojiu su oni dobili od svega toga što čine. Oni postupaju kao onaj razbojnik koji ubija čitavu porodicu od 5-6 duša da bi odnio staru potkošulju i 40 kopjejki. Njemu bi rado dali i sve odijelo i sav novac samo da ih ne ubije. Ali on ne može drukčije da postupa. Isto je tako i s religioznim varalicama. Mogli bismo se dogovoriti da dobiju i po deset puta više, da ih držimo u najvećem luksuzu, samo da ne upropašćavaju ljude svojim obmanama.

    Ali oni ne mogu drukčije da postupaju. I to je ono što je užasno. I zbog toga ne samo da se mogu razotrkivati njuihove obmane nego je to i dužnost. Ako je išta svetinja, onda to svakako nije ono što oni zovu svetim tajnama, već baš ta obaveza da razobličavaš njihove religiozne obmane kad ih vidiš. Ako Čuvaš maže svoga idola pavlakom ili šiba, ja mogu ravnodušno da prolazim pored toga zato što to što on radi – radi u ime meni tuđeg, svog praznovjerja i ne tiče se onoga što je za mene svetinja; ali kad ljudi, ma koliko ih mnogo bilo, ma koliko staro bilo njihovo praznovjerje i ma kako oni bili moćni, propovijedaju grube vradžbine u ime toga Boga kojim i ja živim, i onog Hristovog učenja koje mi je dalo život i može ga dati svim ljudima, ja ne mogu da to mirno gledam. I ako to što oni rade ja nazivam pravim imenom, onda ja samo činim ono što moram, što ne mogu da ne činim ako vjerujem u Boga i hrišćansko učenje.

    Ako pak oni, umjesto da se užasnu pred svojim bogohulstvom, nazivaju bogohulstvom razotkrivanje njihovih obmana, onda to samo dokazuje jačinu njihovih obmana, i treba samo da poveća napore ljudi koji vjeruju u Boga i u Hristovo učenje da se uništi ova obmana koja skriva istinitog Boga od ljudi. Za Hrista, koji je iz hrama izagnao bikove, ovce i trgovce, mogli su govoriti da huli. Kad bi on sad došao i vidio šta se u njegovo ime radi u crkvi, sigurno bi se još većim i opravdanijim gnjevom poizbacivao sve te strašne antimise, i koplja, i krstove, i čaše, i svijeće, i ikone, i sve ono pomoću čega oni, vračajući, sakrivaju od ljudi Boga i njegovo učenje. Prema tome, eto šta je tačno a šta netačno u odluci Sinoda o meni. Ja stvarno ne vjerujem u ono u šta oni govore da vjeruju. Ali ja vjerujem u mnogo šta u šta oni hoće da ubijede ljude da ja ne vjerujem. Vjerujem u sljedeće: vjerujem u Boga, koga shvatam kao duh, kao ljubav, kao početak svega.

    Vjerujem da je on u meni i ja u njemu. Vjerujem da je božja volja jasnije i razumljivije od ičega izražena u učenju Hrista čovjeka – i smatram da je najveće huljenje shvatiti ga kao boga i moliti mu se kao bogu. Vjerujem da je istinsko blago čovjeka u izvršavanju božje volje, njegova je pak volja da ljudi vole jedan drugog i da stoga postupaju jedan s drugim tako kako bi željeli da s njima postupaju, kao što je i rečeno u Jevanđelju – da su u tome zakon i proroci. Vjerujem da je zbog toga smisao života svakog pojedinog čovjeka samo u povećanju ljubavi u sebi; da povećanjem ljubavi vodi svakog pojedinog čovjeka u ovom životu ka sve većem i većem dobru, što više ljubavi bude u čovjeku, to mu poslije smrti pruža još veće dobro, a ujedno – i što on više pomaže da se u svijetu uspostavi carstvo božje, to jest takvo uređenje života u kome će razdor, obmane i nasilje koji sada caruju, biti zamijenjeni slobodnom voljom, istinom i bratskom ljubavlju među ljudima.

    Vjerujem da postoji samo jedno sredstvo za trijumf ljubavi: molitva – ne zajednička molitva u hramovima koju je Hristos direktno zabranio (Jevanđelje po Mateju, 6,5 – 13), već molitva za koju je Hristos dao obrazac – usamljena, koja se sastoji u uspostavljanju i jačanju svoga saznanja o smislu svog života i njegovoj zavisnosti samo od božje volje. Vrijeđala, ogorčavala ili sablažnjavala koga god, smetala čemu god, ili kome god, ili se ne sviđala ova moja vjerovanja – ja ih tako malo mogu izmijeniti koliko i svoje tijelo. Meni samom treba da živim, meni samom i da umrem (i to vrlo skoro) i zbog toga ja ne mogu nikako drukčije vjerovati nego tako kako vjerujem, spremajući se da idem onome Bogu od koga sam proizišao. Ja ne kažem da je moja vjera jednom za sva vremena data istina, ali ja ne vidim druge – jednostavnije, jasnije i koja bi više odgovarala svim potrebma moga uma i srca; ako takvu spoznam, odmah ću je primiti zato što Bogu ne treba ništa osim istine.

    Vratiti se onome od čega tek što sam s toliko patnji otišao, ja nikako ne mogu, kao što se ptica ne može ponovo vratiti u ljusku jajeta iz koga je izašla. „Onaj koji počne s tim što zavoli hrišćanstvo više nego istinu, uskoro će zavoljeti svoju crkvu ili sektu više nego hrišćanstvo, i završiće time što će voljeti sebe (svoje spokojstvo) više nego sve na svijetu“ – rekao je Kolridž. Ja sam išao obrnutim putem. Počeo sam s tim što sam zavolio svoju pravoslavnu vjeru više od svoga spokojstva, zatim sam zavolio hrišćanstvo više od svoje crkve, sad volim istinu više od svega na svijetu. I danas se za mene istina podudara s hrišćanstvom kako ga ja shvatam. I ja ispovijedam to hrišćanstvo i radosno živim i spokojno i radosno približavam se smrti.

    (Moskva, 4. april 1901.)

  25. Zlatko Šćepanović  12. јануара 2014.

    Ako čovek sam sebi neće da pomogne, da se potrudi oko sebe sama, onda mu ni drugi ne može pomoći. Tako i vi Petkana, ako dobijete neku sugestiju ili informaciju, onda je pokušajte sagledati i promisliti o njoj.

    Sve što sam vam rekao o Tolstoju nije moje tumačenje već mišljenje engleskih i ruskih istoričara. Imate niz istorijskih emisija o tome.

    A zadnja rečenica iz njegovog odgovora RPC je samo potvrda rečenog. Živi onako kako On shvata hrišćanstvo. A ko je on, da li je bogoslov ili svešteno lice, da li je bio vernik, da li je išao u crkvu, da bi ga smatrali kompetentnim za duhovni život hrišćanina? Ništa od toga. Kako sam kaže, uzeo je Bibliju i detaljno je proučio i zaključio kako on ima tapiju na istinu. To se zove prelast, kada neko počne da duhovno umišlja. Pročitajte i pisma koja mu ne RPC uputila i pozvala ga na pokajanje, da shvatite njegov duhovni pad, a ne da time što vam se dopadaju njegove ideje o vegetarijanstvu, istog veličate kao duhovnog autoriteta. Genijalan književnik, mudri opisivač života i ljudi, da svakako. Duhovnik, ne nikako, jako daleko od toga

    Tolstoj nije radosno umro, naprotiv. Pobegao je od svoje žene i iz kuće u svom ludilu. Otišao je u manstir kod svoje sestre koja je bila monahinja. Od nje je tražio oprost za zlo koje joj je naneo. Tražio je i da ostane u manastiru ali ga nisu primili, jer je ženski manastir. Kažu da je plakajući napustio manastir. Krenuo je besciljno dalje, i kako je bila zima, razboleo se, dobio upalu pluća. Ležao je nekoliko dana bolestan u nekoj maloj provincijskoj železničkoj postaji, gde je i preminuo.

  26. Martina  12. јануара 2014.

    Postanak 1,28
    I blagoslovi ih Bog i reče im: „Plodite se, i množite, i napunite zemlju, i sebi je podložite! Vladajte ribama u moru i pticama u zraku i svim živim stvorovima što puze po zemlji!

    Grozno mi je čitati Dostojevskoj i Tolstojevu Anu Karenjinu, pravo mučenje za duh, ali moralo se, iako nema nikakve blage veze sa fakultetom, eto zbog književnosti. Koje mučenje duha, uz još poneke knjige kao Derviš i smrt, što sve čovjek mora zbog ocjene. Moje mišljenje jest da ono što ti je na papiru to je i u srcu. Nisam studirala književnost ali uvijek se mora uvaliti neki nepotreban predmet koji nema blage veze sa fakultetom.

    Ja nešto ne razumijem, Bog nigdje nije naredio vegetarijanstvo. To može biti nečiji životni stil ako želi živjeti do pedesete godine, ček mislim, u Starom Zavjetu ljudi su jeli janjce,i to oni vjerni Bogu.

  27. Martina  12. јануара 2014.

    Bez uvrede ali nametati jesti meso da je grijeh i da je to Bog odredio nije naprosto istina.

  28. Martina  12. јануара 2014.

    Vegetarijanci uglavnom izbjegavaju i nošenje odjeće i obuće od životinja, pitam se onda što imaju na nogama?Kad već idemo u detalje, jedu li i jaja? Mislim, selo je selo sa životinjama i biljkama. Selo bez životinje nije selo. A riba je meso a ne biljka niti povrće, zar ne?
    Čovjek nije ubojica nego je stvoren na sliku Božju. A i Isus je jeo meso. Kao čovjek.
    Čemu su ljudi bili pastiri ako nisu od ovaca živjeli?

  29. Vojsije  12. јануара 2014.

    …uzeo je Bibliju i detaljno je proučio i zaključio kako on ima tapiju na istinu. To se zove prelast…
    Izvuceno iz konteksa , ali dobro zvuci . SAMO BOG moze da odluci da li je prelast bio Lav ili oni sto govore o stadu a …
    Martina , da ste jos dodali Andrica pomenuli bi ste skoro svu moju omiljenu knjizevnost kao `mucenjne za duh` ..
    Nego , sestre i braco, skrenusmo s teme !
    Ja sad dosao iz sela,pretakao vino i potrcao na Bastu da vidim sta ste konstruktivno razgovarali a vi kao u vreme Kosantina Bastenskog i Milenka iz Velike Jabuke 🙂

  30. Zlatko Šćepanović  12. јануара 2014.

    Auuu Martina, to su sjajne knjige, zaista. Skoro sam baš iznova čitao Derviša od Meše Selimovića i bio fasciniran koliko je ta knjiga mudra, duboka i pronicljiva, kako je Selimović majstorski opisao razna društva i stanje umova ljudi. Cela knjiga je inače osuda komunističkig društva i mišljenja, iako ju je on stavio u vek aga i begova. Derviš je u stvari njegov rodjeni brat, koji je inače bio partizan, ali je stradao od komunista na montiranom procesu. Roman je sećanje na brata i polutansku svest koja zahvata raju i vlast.

    Komunisti tog doba inače nisu uopšte uspeli da dobace alegoriju koju je Meša izveo sa temom i stvarnim dogadjajima.

    A komentarišem tu knjigu, jer se u njoj Selimović bavi i seoskim mentalitetom bosanske kasabe, koji je i dan danas prisutan u Bosni, pa je vredi čitati ako se spremate za seoski život u brdima Bosne.

    Ne bih razradjivao vegetarijanstvo, podržavam taj stil ishrane, ali nisam isključiv da je to nešto posebno valjano i ekskluzivno.

  31. pavle  13. јануара 2014.

    povratak.iz grada Novog Sada na Selo.u Kovilj..zameniti treba gracki život..za seoski..

  32. Martina  13. јануара 2014.

    Vojsije, može i to za Andrića. Tko je to on sa malim slovom? Vojsije, nemojte griješiti dušu, Božja je Riječ istinita i živa, On sam. Vojsije, ne prizivajte duhove :), a što Konstantina nema šteta, trebao je ustrajati kao Zlatko, možda je otišao na selo pa nema vremena 🙂
    E pa Zlatko, ono što se mora je nekad i teško.Možda je čudno, jedina knjiga koja mi se čita je Biblija, nisam ja to tako uradila. Možda je ponešto i mudro ali mi se ne čitaju iz spomenute knjige zapisi iz Kurana. Ali sam morala. Sve to meni isto, Krleža, Šenoa, Rusi ili neki drugi, mučenje duše. Što se tiče vegetarijanstva, nije tema ali se nagurava cijelo vrijeme kao prva Božja zapovijed. Doviđenja, sretno sa čitanjem knjiga. Tko voli neka izvoli, ja ne volim. Ne te lektire uh.

  33. Petkana  13. јануара 2014.

    Mučenje za duh,vaistinu 🙂
    E moj svete baštovanski,di si rasto kakav si izrasto..
    Eh da nam nije Dostojevskog,Selimovića,Andrića..kakav bi ovo t(r)užan svet bio.

  34. Vojsije  13. јануара 2014.

    @ Martina
    On je Tolstoj. Ta recenica je iskopirana iz Zlatkovog komentara i izdvojena ima malo drugacije znacenje. Kao sto rekoh kasnije , ostavimo konacni sud Njemu , ne
    sudimo drugima , kakvi god da su..
    Zanimljiv stav glede knjiga imate, rado bih o tome s vama raspravljao , to mi je
    uvek pricinjavalo zadovoljstvo. Ali nije ovo tema..
    @ Petkana
    Dobri smo mi bastovani..Eto vi u pescari , Zlatko negde ‚‚u Sumadiju‚‚ , ja vecito na pola puta selo-grad..
    Cinimo koliko je u nasoj moci..
    E sad neko voli jagnjetinu,neko ne cita knjige,neko ne veruje po kanonu..Cudni su putevi gospodnji..

  35. Martina  13. јануара 2014.

    hi hi hi ;), Petkana vi predajte srpski ili književnost, nemojte to osobno doživjeti. Sve sam ja to čitala a kada sam se obratila to mi je postalo mučenje, pravo mučenje, kao da jedeš nešto što ne voliš. Ipak najgori od svih mi je Krleža,jel Vam sada lakše ,pokoj mu duši. Kakva Ana Karenjina, bolji su Orkanski visovi, prije sam gutala Bronte, sad mi ništa od toga nema smisla. Pa sad možete vikati svi zajedno auuu. „Vukovi umiru sami“ što bi rekao netko, doviđenja.

  36. Martina  13. јануара 2014.

    Vojsije, daj mi jedinicu ili keca, ne sramim se nečega što ne volim. Čitam samo duhovnu literaturu, ovo svjetovno pametovanje to je za ateiste. Ili za ocjenu. Život je kratak za tuđe snove u ovom svijetu.Ovo je bašta, možda sam ja kopriva 🙂 žao mi je ili nek zakržljali neugledni cvijet, srećom, blog se ne zove Opća kultura. Pozdrav, moram ići.Ostajte mi dobro u temi dalje. 🙂

  37. Vojsije  14. јануара 2014.

    Cekamo Zlakove teksove-`knjigu utisaka` o boravku u selu.Sad je zima , pa idu
    price uz ognjiste..

  38. Zlatko Šćepanović  14. јануара 2014.

    E moj Vojsije, nema snega, kamin ne pucketa, mačor ima teranje pa je odsutan, Sneško Belić nije stvoren a nema ni tragova u snegu divljih životinjki oko kuće, slaba je inspiracija, tako da ništa od epskih seoskih priča.

    Zima je zakazala 🙂

  39. Martina  15. јануара 2014.

    Ili su ljudi toliko zakazali pa sad imamo posljedice. Samo da u ljeto ne dođe zima, a sve je moguće. Zato imamo pomor pčela i boleštine…

  40. Pingback: Mali plastenik ili mini staklenik kao stalna bašta ispred kuće - Bašta Balkana | Bašta Balkana

  41. pavle  12. јула 2014.

    Povratak Na Selo iz Bosne u kovilj.ima dost praznih kuća na prodaju.

  42. pavle  21. августа 2014.

    Povratak Na Selo iz Grada u kovilj mladih,

  43. pavle  24. јануара 2015.

    Povratak Na Selo..iz Beograda. u kovilj.mladih.

  44. vh  11. новембра 2015.

    Tekst je koristan posto razmatra mogucnost da se povratnici suoce sa teskocama ili problemima koje ne bi mogli savladati bez pomoci sa strane. Kroz diskusiju na portalu se malko razvlaci ono ‘drzava mora’, ‘drzava nije’, drzava treba’ sto me malo podseca malo na ona verska ili politicka nadmudrivanja i oslonac na nekoga treceg ko je duzan da nam obezbedi lagodan zivot, a mi smo tu samo da uzivamo (ja ovde uopste ne branim drzavu ali mislim da ljudi privatno moraju osnovati zadruge koje ce plasirati proizvode bez smetnji od ‘drzave’). Mislim da postoji celi spektar mogucnosti na selu od nekog ogromnog poseda/ranca sa 1000 koza ili drugih zivotinja do skromnih domacinstava od 10-tak ari sa par vocki i malom bastom. U tom spektru razni ljudi u skladu sa svojim mogucnostima i zeljama ce ostvariti svoj san- bolje reci plan. Koliko sam shvatio ovaj tekst sugerise da prosecni povratnik na selo ipak mora da racuna sa nekim pocetnim ulogom (kapitalom) da bi obezbedio deo komfora koji ima u gradu (namestaj, kucne uredjaje, auto, alat, pumpe za vodu, filtere za ciscenje vode i sl). Bilo bi vrlo opasno da neko ode na selo bez ikakvih ulaganja sa idejom da ce tamo sigurno napraviti neki novac! Nevolja je samo ako covek odustane od seobe jer naprimer nema motornu kosilicu ili motorku za secenje drva, a za pocetak npr taj posao moze da uradi mnogo jednostavnije sa obicnim alatom (testerom i sekirom). Verovatno je da pristup treba da bude u fazama- posle par godina razvoja domacinstvo moze pruziti pun komfor/standard slicno kao u gradu + sve pogodnosti koje pruza imanje i zivot u prirodi.

  45. Milo  13. новембра 2017.

    Sta ima ko zna sta moze u selu mocice ko hoce nek se zamlacuje po gradu, ljudi su stvoreni u prirodi ne u grasu gde si u kauveznom betonu.. Zima ume da bude problem, zato ko radi ne boji se gladi. Nek neki pokusaju da probaju malo po malo u prirodi kako kome odgovara da se zamlavuje po gradu ili da uziva.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.