BLAGODAT GOSPODA
Rasuđivanje je svetlost, a prozrenje koje se od njega rađa je najneophodnije od svih darova. Jer, šta je potrebnije od viđenja spletki demona i od čuvanja duše.
Onaj ko je zbog velikog smirenoumlja po blagodati Božijoj primio na dar rasuđivanje, treba da ga čuva svom silom.
On ništa ne treba da radi bez rasuđivanja, kako ne bi, grešeći sa znanjem, iz nemarnosti potpao pod veću osudu.
Onaj, pak, ko ga još nije stekao, ne treba da nastoji ni na jednoj misli, reči ili delu bez raspitivanja, bez čvrste verei čiste molitve. Jer, bez njih niko ne može dospeti do nelažnog rasuđivanja. Ono se, pak, rađa iz smirenoumlja. Samo, pak, u onome ko ga ima porađa prozrenje, kao što govore Mojsije i Lestvičnik, kako bi unapred mogao da vidi skrivene spletke neprijatelja i da na vreme preseče povode za njih, kao što (govori) David: Na neprijatelje moje pogleda oko moje (Ps. 53,9).
Obeležja rasuđivanja jesu nelažno raspoznavanje dobra i zla i poznanje volje Božije u svim poduhvatima. Priznaci, pak, prezrenja jesu poznanje vlastitih grehova pre nego što dospeju do dela, onoga što biva potkradaanjem od demona, (te tajni skrivenih u Božanstvenim Pismima i u čulnoj tvorevini).
(Svoje) priznake ima i njihova mater, kao što je ranije rečeno: smirenoumni treba da ima svaku vrlinu i da (pri tom, sebe smatra) velikim dužnikom,te da istinski veruje da je niži od svake tvari.
Izostajanje takve vere, međutim, jeste svedočanstvo da je gori od svake tvari, makar mu se i činilo da vodi ravnoangelni život. Naime, i istinski anđeo, i pored vrlina i mudrosti, nije mogao da se dopadne Tvorcu bez smirenja (Reč je o Denici palom anđelu koji je prezreo smirenost).
Šta, dakle, ima da kaže onaj ko (samo) umišlja da je anđeo ukoliko nema smirenja, koje je uzrok svih postojećih i dolazećih dobara. Iz njega se, naime, rađa rasuđivanje koje prosvećuje krajeve (zemaljske) i bez koga je sve mračno. Ono je svetlost i naziva se (svetlošću).
Stoga mi pre svake reči i poduhvata imamo potrebu za njom kak o bismo mogli videti i ostalo i diviti se.
„Divimo se Bogu koji je prvog i Gospodnjeg dana prvo stvoriosvetlost kako ono što je nastalo posle ne bi ostalo nevidljivo i kao nepostojeće“, govori Damaskin.
Prema tome, rasuđivanje je svetlost, a prozrenje (koje se od njega rađa) jeste najneophodnije od svih darova. Jer, šta je potrebnije od viđenja spletki demona i od čuvanja duše u saradnji sa blagodaću! Od svih, pak, delatnosti, najneophodnija je, po svetom Isaaku, čistota savesti i osvećenje tela, bez koga niko, po apostolu, neće videti Gospoda (Jev. 12,14).