Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

SVEDOČANSTVO O EPISKOPU

Ispovest australijskog prote Milorada Lončara o tome ko je i kakav bio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije iz iskustva susretanja sa njim.

 

Prenosimo ispovest australijskog prote Milorada Lončara o tome ko je i kakav bio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije iz iskustva susretanja sa njim.

mitropolit amfilohije

Kada je do mene došla propoved jeromonaha dr Amfilohija Radovića, koju je održao na sahrani svetog Justina Ćelijskog, 1979. godine, slovo koje je uzdrmalo temelje komunističkog režima bivše Jugoslavije, za mene su ulice Sidneja, gde sam službovao u to vreme, izgledale drugačije, šire i slobodnije. U ovom slovu, obraćajući se svetom o. Justinu, rekao je:

„Dragi o. Justine, ti odlaziš u Nebesku Srbiju. Pozdravi nam tamo Sv. Petra Cetinjskog i kaži mu da su njegovi potomci pretvorili hramove u Crnoj Gori u štale“.

Znao sam da se ovim desila sudbonosna prekretnica u životu i jeromonaha Amfilohija, ali i srpskog naroda. Dolazilo je oslobođenje od okova mraka, kandži komunističkog režima, protiv koga se mitropolit Amfilohije tako predano borio. Od tada pa do danas, ništa se značajnije nije desilo na horizontu srpskoga neba, a da ličnost mitropolita Amfilohija nije bila u prvim redovima ovih dešavanja.

Imao sam čast da još davne 1984. godine, upoznam mitropolita Amfilohija, u to vreme dekana Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. To je bilo prilikom poziva naše Crkve u Australiji da drži predavanje na seminaru srpske omladine, koji je održan u Vižn Veliju (Vision Valley), severozapadno od Sidneja. Ja sam imao duhovnu radost da Mitropolit stanuje u mome domu, za vreme njegove prve posete Australiji. Svoje predavanje omladini počeo je rečima:

„Po rečima značajnog francuskog mislioca, Fransoa Moriaka, ništa se značajnije nije desilo na horizontu našega neba od buđenja pravoslavne omladine u Rusiji“.

I mi bismo mogli danas, i to sa sigurnošću, reći: ništa se nije značajnije desilo na horizontu našega neba u zadnjoj četvrti prošloga i prvoj četvrtini ovoga veka od propovedi i dela mitropolita Amfilohija.

Na večeri u mome domu, pridružio nam se Milovan, moj prijatelj koji je završio političke nauke u Jugoslaviji i koji je zaželeo da, u svoj svojoj zbunjenosti, sretne o. Amfilohija. Milovana je impresionirao intervju o. Amfilohija, štampan u NINU, početkom 80-tih, pod nazivom: „Šta je večno a šta je prolazno“. Posle nekog Milovanovog mudrovanja o „sili, koja je došla iz Kosmosa i uselila se u njega prilikom njegovog stvaranja“, o. Amfilohije je mirno odgovorio:

„Sve ti je to luk i voda; ili smo mi ljudi ili smo mi bravi, trećega nema“.

Posle je sat vremena govorio o francuskoj književnosti, gde je dodatno zbunio moga prijatelja Milovana, koji nije mogao da shvati od kuda pop zna toliko o francuskoj književnosti.

Mitropolit Amfilohije je došao u posetu Australiji 1989. godine, povodom proslave 600 godina kosovske bitke. Kada je naša delegacija, predvođena Mitropolitom, primljena od premijera Novog Južnog Velsa Nika Grejnera i vođe opozicije Boba Kara, na sastanku sa vođom opozicije, ovaj mu je postavio pitanje o tome šta on kao jerarh Srpske Crkve misli o multikulturalizmu, u koji Australija značajno ulaže, Mitropolit je mirno odgovorio:

„Pa, zamislite jednu baštu u kojoj ima samo jedna vrsta cveća, a potom drugu baštu, odmah do ove, u kojoj ima mnogo različitog cveća. Onda, odgovorite sami na pitanje koja je bašta lepša“.

Na izlasku iz prostorija, pre nego se pozdravio sa mnom, Bob Kar je rekao: „O. Milorade, ko je ovaj čovek?“

Ja počeh da odgovaram, a on će, „ma znam to nego, ja nikada nisam sreo čoveka koji ovako duboko i jednostavno razmišlja“.

Jasno mi je bilo da je Bob ostao potpuno zbunjen mitropolitovom ličnošću. Na sličan način mnogi ljudi, širom naše planete, ostajali su zbunjeni posle razgovora sa Mitropolitom. Kada je, blažene uspomene, patrijarh Pavle, prvi put posetio Pariz, u povratku iz Amerike, sa sahrane mitropolita Irineja, u pratnji je bio i mitropolit Amfilohije.

U hotelu, gde je bio smešten patrijarh Pavle i, u to vreme, vladika Irinej, sadašnji Patrijarh Srpski, priređen je zvanični prijem na kome je prisustvovalo pedeset zvanica iz pravoslavnih krugova i političkog života Pariza. Cena za sve troškove u hotelu bila je tri hiljade američkih dolara. Patrijarh Pavle je insistirao da sam plati račun, ne znajući koliko to košta, a niko mu nije smeo ni reći, jer bi ga to sablaznilo 1, te nismo znali kako da se snađemo u toj situaciji.

Mitropolit je izvadio iz svoje tašne ovaj novac i ubedio Patrijarha da će on to da plati a da mu Patrijarh može vratiti te pare u Beogradu. „Zaboraviće starac to dok stignemo u Beograd“, rekao mi je Mitropolit. Kasnije Mitropolit nije hteo da mu Eparhija zapadnoevropska vrati taj novac. Rekao mi je: „Zaboravi, neko mi je dao ove pare za Mitropoliju. Vaša Eparhija je siromašna. Mi ćemo se lakše snaći. I ovo je potvrda da on nikada nije mislio sebično. Nikada samo o sebi i svojoj eparhiji. Svaka eparhija u Srpskoj crkvi bila je njegova, svaka parohija, svaka duša. Sve je i svakog doživljavao svojim.

Prilikom jedne posete mitropolita Amfilohija Novoj Gračanici – Americi, ja sam organizovao predavanje za njega, u okviru „Razgovora o veri“, stalne teološke tribine u ovom manastiru. Nisam stigao da razgovaram sa njim o temi, pa sam uzeo slobodu i odredio mu temu: „Osnovno naznačenje čovekovog življenja“. Kada je došao i saznao da sam ja to sve organizovao bez njega, rekao je: „Isti si moj o. Radomir. Imam ja takvih u svom okruženju“.

Na tom predavanju, na kome je bilo više od 400 osoba, na pitanje jednog čoveka: „Zašto Srpska Crkva ima problem sa spaljivanjem umrlih?“,

Mitropolit je mirno odgovorio: „Sinan paša je spalio prvog Srbina“.

U sali je nastao tajac. Nije bilo podpitanja.

Zbog reakcije na raščinjenje protojereja-stavrofora Mirka Skrobonje i đakona Bratislava Jovanovića u Johanesburgu, Južna Afrika, 2000-te godine, od strane Aleksandrijske Patrijaršije, objavio sam jedan tekst u kome sam zamerio dvojici srpskih episkopa, zbog ovoga šta se desilo. Mitropolit Amfilohije me je pozvao u manastir Novu Gračanicu, gde sam radio u to vreme i rekao. „Proto, mnogo si oštar. Mnogo bih se nasekirao da ti dušu ne poznajem“. Ostali smo dugo u razgovoru u kome sam, kao i u drugim prilikama, znao da razgovaram sa Ocem, sa čovekom koji nema zadnjih misli. Koji, i kad nešto oštro kaže, sve to balansira svojom ljubavlju – Hristovom ljubavlju. Znao sam da razgovaram sa iskrenim prijateljem, jer sam ga tako doživljavao, ali ovako bi o njemu mogao da kaže i svaki drugi čovek, koji se ikada sreo sa njim.

Srpska emigracija nikada neće zaboraviti ulogu Mitropolita Amfilohija u prevazilaženju tragičnog raskola. On je, zaista, iskreno patio zbog ove naše nevolje i maksimalno se žrtvovao da dođe do pomirenja. Zahvaljujući ljubavi prema Crkvi, blažene uspomene patrijarha Pavla i mitropolita Amfilohija, mi smo dočekali dan pomirenja.

Ono što je Mitropolit učinio za Crnu Goru prosto je nemerljivo ljudskim merilima. I, verovatno, nikada neće biti izmereno. Na sahrani svetog oca Justina 1979. godine, govorio je, između ostalih, i episkop Marko, pravoslavni Nemac iz Nemačke. Vladika Marko je između ostalog rekao: „Uvek, kada sam dolazio u ovu zemlju, u ove krajeve, pitao sam se iznova: da li su ljudi ovoga kraja, ovoga mesta, znali koga imaju u svojoj sredini“. Danas su slične reči primenljive na ličnost mitropolita Amfilohija. Zaista bi mogli postaviti pitanje: da li su ljudi u Crnoj Gori znali koga su imali u svojoj sredini? O njemu su sudili i vređali ga kriminalni likovi, sitni političari i šićardžije, ljudi kojima ništa nije sveto ni uzvišeno sem njihovih samoljubivih likova.

Prilikom moje posete Mitropolitu 1998. godine, na dan Velike Gospojine, na putu za slavu crkve negde u kolašinskom kraju, Mitropolit, s kim sam se vozio u kolima, kaže:

„Moj o. Milorade, kako da ti ukratko objasnim naše jade? Mi smo, vjeruj mi, postali šizofren narod. Evo ovako: u jednoj kući, u jednoj porodici, otac i majka i jedan od njihovih sinova su Srbi, a drugi njihov sin je Crnogorac, Jadna nam majka naša, kud ćemo dospjeti?“

Iste godine u manastiru Morači, na Svetoj liturgiji i pomenu, koji je držan za oko 1300 i nešto pobijenih od strane komunista u kolašinskom kraju, posle Liturgije i parastosa, Mitropolit je u propovedi rekao i ovo:

„Pitam se ja jadna mi majka moja, što su nas poslije rata učili neuki učitelji, kad ono ovi zločinci su pobili sve naše učitelje. Pitam se ja, zašto su nam pravdu delili nesposobni, a ovi su nam pobili sve pravnike“.

I tako dalje i u tome tonu, razmišljao je Mitropolit o velikoj tragediji svoga naroda. Mitropolitova ljubav za Kosovo i Metohiju nemerljiva je. Ima li i jedne jame koju nije obišao ovaj „pastir dobri“, ima li i jednog stradanja u kome nije sastradavao?

Sećam se i njegovog unutrašnjeg plača i tuge zbog bivšeg episkopa Artemija. Mislim da mu je to jedna od najdubljih rana koje je odneo sa sobom u Carstvo Nebesko.

Odlaskom Mitropolita Amfilohija u Carstvo Božije Nebo je obogaćeno, a Pravoslavlje osiromašeno. Izgubili smo dubokog mislioca, pravoslavnog teologa, koji je svoju teologiju nadgrađivao na temeljima svetootačke misli. Izgubili smo učitelja i prosvetitelja. Nekoga, koji za sebe može da kaže, slično apostolu Pavlu, „ne živim više ja nego Hristos u meni“, Hristos Koga je propovedao, Hristos za koga je i s Kim je živeo, Hristos po čijem je liku stvoren i koji Mu je bio uzor celog njegovog života. Svetitelji Justin i Pajsije su mu bili učitelji, te da li smo mogli očekivati da drugačije bude. Oni koji su Hristovi, vezali su ga za Hrista, a onaj koji je Hristov, „ako i umre živeće“.

Dok oplakujemo, u ovo vreme, jednog divnog muža Crkve Hristove, razmišljajmo o tome da nam sveti Amfilohije poručuje: „Ne plačite za mnom, već plačite za sobom i za djecom svojom“. Tako, možda bismo mogli reći, umesto „večan Ti pomen“, – sveti oče Amfilohije moli Boga za nas!

Izvor: Svtrojica.melbourne

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: