Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

VEZA CREVA I MOZGA

Čuveni homeopata Džordž Vitoulkas objašnjava kakva je veza stomak glava i posledice iste. Kako mikrobiota utiče na našu psihu i šta narušava naš mikrobiom u crevima

Profesora George Vithoulkas-a, najpoznatijeg homeopatu na svetu, intervjuisao je dr Manish Bhatia za sajt www.Hpathy.com o njegovim teorijama zdravlja i bolesti, uključujući njegova nedavna učenja o ulozi mikrobioma u hroničnim bolestima.

sta je mikrobiom i veza stomak glava - kako mikrobiota utiče na našu psihu

MB: Profesor Vithoulkas, najveće mi je zadovoljstvo da vas još jednom intervjuišem. Nedavno ste objavili veoma zanimljiv rad o ulozi našeg mikrobioma u transmutaciji akutne upale u hroničnu upalu. Čini se da je ovo u skladu sa vašom Ujedinjenom teorijom bolesti i vašim ranijim revolucionarnim radom na nivoima zdravlja.

Želeo bih da počnem ovaj intervju sa nekim pitanjima o tome kako je došlo do ove evolucije. Da bi naši čitaoci bolje razumeli ovaj koncept, želeo bih da počnem sa nekim praktičnim pitanjima.

U svojoj praksi, primetio sam da je lečenje migrenske glavobolje ili astme ili dermatitisa ili gonoreje lakše u poređenju sa lečenjem Parkinsonove bolesti, Alchajmerove bolesti, multiple skleroze, demencije itd. Zašto se ova razlika primećuje čak i kada se pronađe približan similium (idealan homeopatski lek)?

GV: Dragi Manish, takođe mi je drago što smo se ponovo sreli da razgovaramo o stvarima koje se tiču homeopatije. Vaše zapažanje je tačno. Pravi homeopatski lek – simillimum kako ga mi zovemo – može dovesti do potpunog resetovanja u nekim hroničnim slučajevima, ali može samo neznatno uticati ili nema efekta na druge hronične degenerativne bolesti.

Najverovatnije se to dešava zato što su neki važni organi tela, ili neki sistem, propali do tog stepena da ne postoji način da se restrukturira takav organ ili sistem. Čudno je da, čak i ako je postavljena dijagnoza neizlečivog hroničnog stanja, recimo kod MS-a ili ALS itd., stvarni potencijal organizma za oporavak nije isti za svaki slučaj bolesti.

Dakle, kod bolesnika sa mijastenijom gravis, multiplom sklerozom ili bilo kojim neuromišićnim oboljenjima koja se smatraju neizlečivim, ako je naznačeni lek jasan, organizam može reagovati iznenađujuće dobro I žustro i na kraju doći do potpunog oporavka pacijenta.

MB: Takođe sam primetio da neke vrste karcinoma, koji su danas zastrašujuća, ali uobičajena bolest, izgleda da imaju bolju prognozu od mnogih neuro-degenerativnih bolesti. Koje je vaše zapažanje i zašto bi ova razlika postojala?

GV: Kanceri su različitog stepena maligniteta, tako da se neki od njih mogu izlečiti homeopatijom. Kancerozni tumori ukazuju na agresivnu reakciju organizma koji se čini da je dugo pod stresom.

Manifestacija malignog tumora je zapravo reakcija koja ukazuje na to da organizam više ne može da toleriše stresnu situaciju i da mu je potreban izlaz. Ali ako se toksična situacija ispravi ili prestane da utiče na pacijenta, oporavak bi mogao biti moguć sve dok organ u kome se tumor manifestovao nije uništen van mogućnosti popravke.

U takvim slučajevima, homeopatski lek može učiniti čuda. Ali ovo stanje je mnogo blaže od, recimo, propadanja celog nervnog sistema koji proizvodi patologije kao što su ALS, Parkinsonova bolest, mijastenija gravis, multipla skleroza i sve takve neuromišićne bolesti koje je mnogo teže izlečiti.

Ali, rekavši ovo, ipak je neodgovorno da tvrdimo da možemo izlečiti sve slučajeve raka.

MB: Dakle, opet se svodi na našu individualnost i obim i ozbiljnost patologije.

GV: Moj zaključak, na osnovu dugogodišnjeg posmatranja lečenja hroničnih bolesti, ukazuje da postoji „ukupni stepen zdravlja“ koji svako od nas poseduje, a koji ne odgovara direktno konvencionalnoj dijagnozi čak ni kada se radi o ozbiljnim hroničnim bolestima.

Izraz „ukupni stepen zdravlja“ razlikuje se od stepena zdravlja na koji ukazuju markeri bolesti koje je potvrdila laboratorija. Nije direktno povezana sa klasifikacijom hroničnih bolesti SZO.

Daću primer. Postoje slučajevi multiple skleroze koji se mogu eliminisati ispravnim lekom kod određenog pacijenta i postoje isti simptomi kod drugog pacijenta koji se ne mogu eliminisati, čak ni uz najbolji recept.

Koji je to unutrašnji faktor koji određuje različite reakcije kod pacfijenata sa istim simptomima?

Veoma je teško saznati, ali mora postojati, s obzirom na činjenicu da različiti organizmi sa istom patologijom reaguju na različite načine nakon ispravnog leka. Postoji mogućnost da se ovaj stepen zdravlja jednog dana utvrdi kroz određeni labaratorijski marker. Možda će broj telomera biti jedan od markera koji će definisati stepen ukupnog zdravlja svakog od nas.

U konvencionalnoj medicini nemaju takvih problema, ili mogu reći, zabrinutosti, jer će u svakom slučaju svi pacijenti sa istom bolešću dobiti isti lek.

MB: Kako se nosimo sa ovim ograničenjima kao homeopata?

GV: Za homeopatu, svi ovi problemi predstavljaju razlog za razmišljanje i istraživanje. Pronalaženje parametara koji čine „ukupni stepen zdravlja“ je važno da biste dobili ideju o reakciji koju će vaš lek imati na pacijenta.

Na primer, imamo svima nama dobro poznat parametar da što je dublja patologija, to su manji vodeći simptomi koji će nam pomoći da pronađemo pravi lek.

U svojoj teoriji „Nivoi zdravlja“ pokušao sam da dam znakove, simptome i opšte parametre, kako bi svako mogao sam da pronađe stepen hroničnog stanja u kome se nalazi. Iako je moja knjiga „Nivoi zdravlja“ napisana za zdravstvene radnike i najkorisnija je homeopatama, može je lako pročitati čak i laik.

MB: Vaša knjiga „Nivoi zdravlja“ zaista daje jasan prognostički put. Kako je evoluirao u vaš noviji rad o ljudskom biomu i potiskivanju?

GV: U svom nedavnom radu „Integrisana perspektiva transmutacije akutne upale u hroničnu i uloga mikrobioma“ objavljenom u medicinskom časopisu „Medicina i život“, pokušao sam da odem korak dalje u istraživanju kako se može razumeti stepen zdravlja koji neko ima.

Rad Integrisana perspektiva transmutacije akutne upale u hroničnu i uloga mikrobioma je ovde u celosti kao pdf file: An integrated perspective on transmutation of acute inflamation into chronic and the role of the microbiome – George Vithoulkas

Dao sam opipljivije informacije o tome šta se dešava u našem organizmu kako starimo i podvrgavamo se prirodnom pogoršanju zdravlja.

Tada očekujemo da se naš imuni sistem suprotstavi patologijama koje su nastale od svih unesenih hemijskih medicinskih i nemedicinskih lekova, vakcina, zagađenja, kao i patologija koje su nastale usled teških psihičkih stresova.

To je vreme (u vreme stresa) kada se mogu manifestovati predispozicije za različite bolesti, a hronična bolest zahvati ceo organizam ako je imuni sistem narušen.

Razmišljao sam o tome koji organ našeg tela bi mogao da registruje takve promene i da bude otkriven. Ja sam shvatio da to leži u sastavu mikrobiote, u ravnoteži mikroorganizama u sistemu za varenje, a posebno u sluzokoži creva.

MB: U svom ranijem radu ‘Kontinuum ujedinjene teorije bolesti‘, sugerisali ste da suzbijanje bolesti, prekomernim hemijskim lekovima ili drugim sredstvima, mnogo puta nadjača prirodnu odbranu tela i primorava imuni sistem da kompromituje i pokrene dublja linija odbrane, što onda predstavlja početak novog hroničnog stanja. Recite nam nešto više o tome kako ste došli do ovog zaključka i kakva su vaša zapažanja o tome?

GV: Vaše pitanje je jednostavno, ali odgovor je veoma složen. Pokušaću da odgovorim, ali ne znam koliko bi takav odgovor mogao biti lak.

Kao što znate, već dugi niz godina lečim cele porodice. To je, mislim, velika prednost za kliničara koji tada može da posmatra ispoljavanje različitih hroničnih bolesti, njihov razvoj i verovatne uzroke.

Ljudski organizam je izgrađen na tako razvijen i složen način da može da se seti velikih malignih stresova koje je imuni sistem registrovao i nije bio u stanju da ih eliminiše odmah na licu mesta kako bi se došlo do potpunog resetovanja.

Rezultati takvih stresova manifestuju se kao znaci i simptomi koji najavljuju manifestaciju hroničnog stanja. Takva evolucija se dešavala u svim takvim slučajevima gde je imuni sistem već bio u kompromitovanom stanju usled stresa.

Kod svakog pacijenta koji boluje od hronične bolesti, naći ćete da je ovaj preduslov tačan: delimičan kompromis imunog sistema.

Daću vam primer. Postoji pacijentkinja koja je preosetljiva I u istoriji njenog slučaja otkrivate da ju je majka godinama maltretirala, ali ni sa kim nije pričala o tome; skrivala je ljutnju na svoju majku. Ovaj dugi sukob unutar nje narušio je zdravlje ove devojke i na kraju se izražava u stanju krajnje razdražljivosti u kombinaciji sa zatvorom.

Živeći godinama u ovom toksičnom okruženju, preživljava lečeći svoje stanje blagim sedativom i laksativom. Za sada nema dijagnoze bilo koje hronične bolesti. Onda se iznenada razboli od prehlade koja brzo preraste u udvostručenu upalu pluća koja se leči nizom antibiotika.

Nedugo nakon ovako teškog lečenja akutnog stanja, ona razvija simptome autoimune bolesti poput ulceroznog kolitisa zajedno sa depresijom, dok se ljutnja i razdražljivost smanjuju. U ovakvom zdravstvenom stanju dolazi kod homeopate na lečenje.

Ovakve slučajeve možete uspešno lečiti neko vreme pravilnim redosledom lekova, ali, dok se osećaju mnogo bolje, primetite da iznenada ponovo razviju upalu pluća, baš kao onu koju su imali pre deset ili petnaest godina.

Nastavite da lečite upalu pluća homeopatijom. Pacijent izgleda sasvim dobro: bez upale pluća, bez ulceroznog kolitisa i bez depresije. Međutim, pacijent ponovo dolazi kod vas na lečenje jer sada oseća povratak emocionalnog stanja koje je imala pre petnaest godina, odnosno iznenadnih eksplozija besa i zatvora. Nastavljate da lečite razdražljivost i zatvor i na kraju im se vrati opšte zdravlje.

Ovo je uobičajena serija događaja koje sam posmatrao tokom pravilnog homeopatskog lečenja. Organizam se vraća u prošlost u prethodni period stresa koji je izazvao tegobu i koji, ako se i pravilno leči, dolazi do potpunog oporavka.

Takvi su bili slučajevi koje sam viđao tokom svih godina profesionalne prakse koji su me naveli da napišem „Kontinuum ujedinjene teorije bolesti“.

Takva priča je irelevantna za konvencionalnog lekara ili poluobrazovanog homeopatu koji ne može da vidi vezu između svih ovih nizova događaja.

Kada medicinski pratite hiljade ovakvih pacijenata dugi niz godina, možete uočiti uzročnik i razvoj hroničnih bolesti. S jedne strane možete posmatrati uzrok i razvoj hronične bolesti, a sa druge strane rasplet patologije usled pravilnog homeopatskog lečenja.

Nepotrebno je reći da ako povratak upale pluća ponovo lečite antibioticima, cela patologija ulceroznog kolitisa će se vratiti, što još jednom potvrđuje da su antibiotici prvobitno bili odgovorni za ulcerozni kolitis.

Ovo je pojednostavljen način da se objasni kakvo me posmatranje dovelo do ideje o „Kontinuumu ujedinjene teorije bolesti“.

Na kraju sam došao do zaključka da bi svaki negativan stres, bilo iz hemijskih, medicinskih, bioloških ili psiholoških razloga, koji tada nije bio suprotstavljen automatskim resetovanjem, ostavio traga na organizmu kao grupu simptoma.

Organizam nikada neće zaboraviti štetu koja je nastala pre pet, deset ili dvadeset godina. Takve traume zauvek ugrožavaju opšte zdravlje pojedinca i stvoriće niz simptoma koji će najaviti početak hronične bolesti.

MB: Kada dođemo do vašeg nedavnog rada o efektu ili ulozi mikrobioma u izazivanju procesa bolesti, kako je vaš raniji rad na nivoima zdravlja i teoriji kontinuuma povezan sa vašim nedavnim radom na mikrobiomu? Da li potiskivanje ili upotreba hemijskih lekova utiče na mikrobiom?

GV: Pokušaću da vam dam celokupno iskustvo koje me je dovelo do odluke da napišem takav rad. Nije lako, jer ću pokušati da spojim mnogo različitih aspekata, zapažanja i razmišljanja iz mojih preko 60 godina bavljenja homeopatijom.

Zbog detaljnog načina na koji razmatramo slučaj u homeopatiji, imamo mogućnost da posmatramo nekoliko fenomena: na primer, kada organizam doživi tešku tugu, na primer, rastanak od ljubavnog partnera ili tešku virozu, prva stvar koju primećujemo je gubitak apetita koji ukazuje na to da takve emocionalne traume utiču na digestivni trakt.

Čini se kao da u crevima postoji veoma osetljiv organ koji registruje bilo kakav psihički ili fizički stres, koji bi mogao da otkloni želju za jelom, što je tako važna funkcija za opstanak života!

Sweden bitter - originalni Šveden biter

MB: Da, zaista! Lečim mnogo autistične dece i često vidim ovu vezu između creva i mozga.

GV: Štaviše, primetio sam da su mnoge hronične bolesti praćene promenama u sklonosti ka unosu hrane, preteranom željom ili odbojnošću prema određenim namirnicama, nešto što je homeopati bilo interesantno da posmatra i da uzme u obzir prilikom prepisivanja lekova. Zanimljivo je bilo videti da su se ove naizgled bezazlene promene odnosile isključivo na probavni sistem i da su bile povezane sa nekoliko patoloških stanja.

Pored svih ovih činjenica, takođe je bilo poznato da antibiotici i svi različiti antiinflamatorni lekovi imaju neželjene efekte, utičući prvenstveno na ljudsku floru u crevima. Ovaj uticaj je bio toliko očigledan u istoriji pacijenta da su lekari savetovali pacijentima da uz lekove uzimaju i nekoliko vitamina i probiotika, kako bi zaštitili crevnu floru od lekova. Danas je opšte poznato da svi lekovi imaju nuspojave, koje su zabeležene u uoutstvima koji ih prate.

Na primer, početak hroničnog stanja nakon viroze prepoznat je kao novi sindrom: postvirusni sindrom, koji je ozbiljno kompromitovano stanje imunog sistema. Zatim sam pretražio nedavnu medicinsku literaturu gde sam našao mnogo članaka, u prestižnim medicinskim časopisima, koji su izveštavali o sličnim slučajevima kao i onima koje sam posmatrao pre pedeset godina!

Stoga sam zaključio da se nešto važno dešava u crevima sa trilionima bakterija, gljivica, mikroba, virusa i svih drugih mikroba koje smo nazivali generičkim imenom „mikrobiom“.

Video sam sve neželjene efekte konvencionalnog lečenja kod pacijenata tokom godina od 1960. do 1980. Svi ti traumatizovani pacijenti su dolazili sa hroničnim stanjem da probaju drugu terapiju.

Uzimajući detaljno njihove slučajeve, mogao sam da vidim promene koje su se dešavale u njihovim organizmima. Na primer, bio sam impresioniran reakcijama koje su organizmi imali u crevima kada su bili pod stresom.

Primetio sam, na primer, razvoj anksiozne neuroze posle lečenja tifusa i povezanost sa probavnim kanalom. Ovi pacijenti sa anksioznom neurozom obično su se fokusirali, na gotovo hipohondrijski način, na disfunkciju svog probavnog sistema.

Ali bilo je toliko drugih stanja u kojima su creva učestvovala. Na primer, ako je neko imao važan sastanak, njegova anksioznost ga je izazvala da ode u kupatilo sa iznenadnom dijarejom. Kako bi se takva reakcija mogla proizvesti ako ravnoteža različitih mikroorganizama nije poremećena usled emocionalnog stresa.

Iznenadni šok poput gubitka ljubavnog partnera mogao bi izazvati osim tuge i teške mučnine ili dijareje. Snažna osećanja iznenadnog finansijskog gubitka mogu da dovedu, za kratko vreme, do stanja zatvora (opstipacija).

Pitanje je bilo zašto su creva reagovala takvom brzinom u toliko različitih stresnih psihičkih situacija. Za svaku osobu sa kliničkim iskustvom, ovi fenomeni bi postavili logično pitanje: koji je bio primarni organ koji je reagovao na tako nagle promene na emocionalnom nivou?

Naravno, bilo je očigledno da se mogu davati različita objašnjenja, ali koji je bio glavni organ koji je bio uzbuđen da tako brzo reaguje iz creva?

Za svakog objektivnog posmatrača, mikrobiota u crevima je najverovatnije bila glavni razlog za takve promene. Najverovatnije su se menjali sastav i proporcije različitih vrsta mikroorganizama.

Njihova simbiotska ili disbiotička stanja određivala su šta se dešava u celom organizmu utičući na sva tri nivoa ljudskog bića: mentalni, emocionalni i fizički. Odgovorni entitet – za sve ove promene u emocijama – je najverovatnije „novi organ“ sa trilionima sitnih delova koje nazivamo „mikrobiota„.

Ovaj „organ“ koji se sastoji od sto triliona različitih mikroorganizama prvi je u redu da reaguje. To je isti „organ” odgovoran za transformaciju materije (hrane) u energiju, regulišući na taj način mnoge druge funkcije ljudskog organizma. Ovaj ‘organ’, koji je izuzetno osetljiv, izgleda da se sve vreme bori da održi najbolju moguću ravnotežu, homeostazu, eventualno menjajući svoj sastav svaki put u recipročnim proporcijama različitih mikroorganizama u crevima.

Ono što ću sada reći je možda nategnuta ideja, ali možemo zaključiti da postoje posebne bakterije ili virusi koji izgleda da reaguju na različite vrste osećanja, impulsa ili stresa. Ali ono što je najzanimljivije je da su ti mali „mikroorganizmi“ najsrećniji kada se zaljubimo.

U takvom slučaju, čini se da se gotovo na magičan način u jednom slučaju svi ovi momci zavere da nam pruže osećaj potpunosti, uzvišene sreće i osećaj života na nebu. U takvom slučaju postoji mogućnost da se čak i osoba koja je bolovala od hronične bolesti može na čudesan način oporaviti.

Ali, u suprotnom, dolazi do totalne katastrofe ako se tako uzvišena „ljubavna veza” iznenada prekine, tada osoba koja je na nebu, sada živi u paklu. Koji bi mogao biti organ koji bi mogao biti odgovoran za tako radikalnu promenu koja dolazi sa tako strašnom snagom i brzinom koja utiče na ceo organizam, preplavljujući celo ljudsko biće?

Biocolon kapi za nervozan stomak

Ovo je najočigledniji dokaz ove činjenice, da je mikrobiota prvi „organ“ koji je pogođen. Ova činjenica, što se tiče uticaja na mikrobiotu, može se videti u nuspojavama svih lekovitih supstanci – bilo hemijskih lekova, antibiotika, hormona ili vakcinacija. Većina ovih lekovitih supstanci ima dubok uticaj na mikrobiotu, proizvodeći neželjene efekte, bilo veće ili manjeg stepena.

Zanimljivo je da je svo medicinsko osoblje danas prihvatilo ovu ideju o neželjenim efektima lekova kao „normalno“, dodajući da medicinski lekovi ne mogu drugačije da funkcionišu osim da imaju neželjene efekte!

Problem je u tome što svi zdravstveni radnici ne shvataju da svaki organizam ima svoju „crvenu liniju“ i ako se ona pređe, mogu se pojaviti nove bolesti hronične prirode. Različite predispozicije bolesti koje su uspavane u dubini naših genetskih kodova probudiće se i preplaviti čovečanstvo, ako nastavimo da bombardujemo ove mikroorganizme hemijskim lekovima.

Spomenuo sam istu stvar 1985. godine u svojoj knjizi „Novi model zdravlja i bolesti“, ali, naravno, malo je obraćano pažnje, jer verujem da će se slično dogoditi i sa ovim radom.

U svakom slučaju, ovo su neke od mojih misli, dragi Manish, koje su me navele da napišem ovaj članak. Ako je ono što sam primetio tačno, onda moramo da shvatimo da imamo posla sa „novim organom”, veoma živim i funkcionalnim u nama, koji nazivamo „mikrobiom” i koji je domaćin u našim crevima.

Verujem da smo uvidom u mikrobiotu otvorili novi prozor u funkcionisanje ljudskog organizma koji će nam dati mnogo zanimljivih informacija kako bismo bolje razumeli ponašanje ljudskog organizma u zdravlju i bolesti.

Mikrobiom je „organ“ našeg fizičkog tela koji ima svoja pravila i antagonizam. Na naša svakodnevna osećanja odgovara njihovim usponima i padovima, našim patnjama i našom srećom. Ove bitke se odvijaju sve vreme – paralelno sa našim sukobima – da bi se postigla savršena simbioza, homeostaza, savršeno zdravo stanje.

Ono što je interesantno jeste da na ovaj „organ“ mogu uticati naša osećanja, ali isto tako možemo osetiti njegovu recipročnu reakciju kada je traumatizovan nezdravom hranom i jakim hemikalijama.

Takav organ se mora tretirati sa najvećom pažnjom i poštovanjem ako ne želimo da izazovemo dublje genetske patologije koje vrebaju u našim predispozicijama, spremne da iskoče i stvore konačno, Bog zna, kakve god zastrašujuće bolesne ličnosti.

U svakom slučaju, nadam se da će svet uskoro shvatiti važnost homeopatije, koja je najmiroljubiviji i najefikasniji lek, kako bi u sebi doneli ravnotežu i sreću i mir u našoj okolini.

MB: Apsolutno se slažem sa vama, prof. Vithoulkas. Događaju se mnoga istraživanja o povezanosti creva i mozga, ulozi mikrobioma u odbrani i bolesti, a naučnici veruju da smo još uvek samo istraživali šta je vrh ledenog brega. Potrebno je mnogo više istraživanja i nadam se da će vaše misli stimulisati ne samo homeopate već i druge naučnike da dalje istražuju ulogu promena u mikrobioti creva u bolesti ali i u lečenju.

Želeo bih da vam se zahvalim na vašem dragocenom vremenu danas i što ste podelili vaša izuzetna zapažanja o evoluciji bolesti i ulozi našeg mikrobioma u njoj. Hvala Vam mnogo!

Izvor: www.hpathy.com

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: