Terijak ili Teriak (Theriac) je univerzalni lek za sve bolesti

PANACEA THERIACE

Antički lek Terijak ili Teriak je legandarni lek za sve bolesti. Šta je Theriac i kako je nastao Mithridatium i Andromachus theriaca

Šta je Terijak?

Teriak (theriac ili theriaca) je antički univerzalni mineralno biljni lek u vidu gustog sirupa ili smole, prvobitno formulisan od strane Grka u I. veku pre nove ere i široko usvojen u antičkom svetu. Terijak je kao dragocen lek otišao tako daleko sve do Kine i Indije preko trgovinskih veza i Puta svile. Terijak je prvobitno formulisan kao protivotrov, ali je brzo počeo da se smatra i koristi kao univerzalni lek – panacea, lek za sve bolesti. S obzirom na njegov kompleksan sastav, mogao se smatrati prvim opštim lekom za sve bolesti u istoriji medicine.

Reč Teriak – theriac potiče od grčkog termina thēriakē (theriake), prideva koji označava „nešto što se odnosi na životinje “ i od reči thērion (Therion ), koja znači „divlja životinja, zver“. To značenje mu je dato jer je prvobitno bio namenjen kao protivotrov od ujeda otrovnih zmija, pauka, škorpiona i besnih zveri.

U svom originalnom sastavu Teriak pak ima životinjske sastojke, delove guštera, mast dabra, otrov škorpiona ili zmije. Radi se o spoju praha lekovitog bilja, minerala, guma i životinjskih sastojaka, koji su se mešali sa vinom i medom. Nekada su se pravili kao klikeri od smole pa dodavali u vino a nekada kao gust sirup. Prvobitno se kuvao dugo u glinenim posudama.

Proizvodnja pravog theriaca traje više meseci sa svim prikupljanjem i fermentacijom biljaka i drugih sastojaka. Po antičkim lekarima teriak treba da bude ostavljen da leži godinama i da u miru fermentiše. Sastojci upotrebljeni za njegovo pravljenje su bili skupi i iz dalekih krajeva sveta. Kao rezultat takve formulacije i procesa pravljenja terijak je bio ekstremno skup i samim tim vekovima dostupan samo za bogate.

Pacijenti su koristili teriak kao protivotrov za ujede zmija, škorpija, zveri, guštera i paukova ali i kao preventivu protiv svake vrste trovanja i na kraju protiv bilo koje druge bolesti i groznice. Korišćen je u rastvoru sa vinom, kao prirodni flaster ili se uzimao u komadu veličine badema i gutao kao tableta. Stavljao se u oči za lečenje vida.

Kako je nastao Mithridatium – prvobitni Terijak

Prema legendi istorija teriaka počinje 120 godine pre nove ere sa kraljem Mitridatom VI Pontskim sa obala Crnog mora, koji je sa 13 godina stupio na presto i eksperimentisao sa otrovima i antidotima na njegovim zarobljenicima. Kralj Mitridat je po legendi kao mladić i prestolonaslednik posumnjao da je bio trovan sistematski od strane njegove majke koja je favorizovala njegovog brata, pa je on napustio dvor i nekoliko godina proveo po selima i brdima istražujući lekovito bilje i tražeći način da nadje antidot – univerzalni protivotrov. Njegovi kontakti sa egipatskim lekarom Zopirusom i brojni eksperimenti na kraju su ga naveli da izjavi da je otkrio protivotrov za svakog otrovnog reptila i sve otrovne supstance. On je pomešao tada sve efikasne protivotrove u jednu smesu nazvanu po njemu Mithridatium ili Mithridate. Mitridatium je sadržavao u sebi opijum, miro, šafran, đumbir, cimet i ricinus, i zajedno sa nekim drugim sastojcima je imao četrdeset elemenata u sebi. Kada su Rimljani porazili njegovo kraljevstvo, njegovi medicinski zapisi pali su njima u ruke. Rimski lekari su počeli Mitridatum da koriste za lečenje svojih pacijenata, mada je broj sastojaka Mitridatiuma varirao od 54 kod Plinija, 36 kod Celzijusa, 22 kod Skribonijusa Largusa.

Rimski lekar Andromah (Andromachus), koji je lečio cara Nerona, poboljšao je originalni Mithridatum sa novim sastojcima, pa se ukupan broj sastojaka popeo do 64 – šezdeset četiri, uključujući tu i meso zmije koje nije postojalo u Mitridatiumu. Meso zmije se posebnim postupkom pripremalo za teriak. Lek je postao delotvorniji i jači jer je osim zmije u smesi, po predanju Andromah povećao i učešće opijuma u terijaku, pa je usled prisustva alkaloida maka, dejstvo bilo brže i jače. Andromahova formula za terijak je najpoznatija do danas i služi kao osnova za sve verzije teriaka.

Medjutim, po nekim autorima izvorna formula za teriak vodi poreklo iz još ranijeg perioda. Oko 300 godine pre nove ere Teofrast pominje u svojim spisima smesu Megalium od 5 sastojaka koja leči sve bolesti: smola, ulje egipatskog žbuna, kasia, cimet i mira. Taj recept je sličan kao egipatski Kiphi, lek od 16 sastojaka, koji se takođe koristio u medicinske svrhe i čiju je recepturu uz Megalium egipatski lekar Zopirus poslao kralju Mitridatesu, iz čega se izvlači zaključak da je na osnovu spoja Megaliuma i Kiphia i svojih dodataka kralj napravljio prvobitni Mitriditium.

Kako god bilo, u antičkom i srednjevekovnom svetu je tek naredna formula za Andromahusov terijak postala širom rasprostranjena i dugo godina bio glavni recept za pravljenje terijaka.

Sledeći bitan istraživač koji je i definisao i sam naziv smese Terijak je grčki lekar Galen iz Pergama iz II veka nove ere, koji je posvetio dve knjige o Terijaku i protivotrovima – Antidotes I i Antidotes II, temi koja je jako bila popularna u Starom RImu. On je u svojim spisima naveo čak 6 formula za terijak koje su bile prisutne u njegovo doba. Po njegovim spisima Mithridatium je imao 41 sastojak a Andromahusov terijak 55 komponenti. Napravio je i svoju verziju terijaka sa 55 sastojaka, tako što je uklonio neke sastojke iz Andromahova terijaka i dodao svoje. Tvrdio je u knjizi da priprema terijaka traje 40 dana a da tek nakon 12 godina stajanja Teriak dobija svoja prava svojstva i postaje lekovit. Jedan od njegovih pacijenata je bio rimski car Marko Aurelije, koji je redovno uzeo terijak, i to dnevno, konzumirao je svež terijak star samo dva meseca. Galen svedoči da je terijak izlečio jednog čoveka od elefantilisa – slonovske bolesti, kao i da je spasio dvorskog zmijara smrti od ujeda zmije. Galen je dao i svoju formulu terijaka koju je nazvao Galene, što u prevodu znači spokojstvo.

U to vreme teriak je još uvek bio u tečnom stanju – gusti smolasti sirup. Teriak se proizvodio po istorijskim zapisima i medju arapima, Turcima, a stigao je i do Indije i Kine. Često je po svetu upotrebljavan za lečenje malarije.

U srednjem veku Republika Venecija, koja je imala veliku i jaku flotu koja je stvorila niz trgovačkih ruta i kanala, jedina je bila u stanju da lako obezbedi sve potrebne sirovine za pravljenje terijaka. S obzirom da je proces pravljenja terijaka bio skup i dug, teriak je postao vrlo dragocena i skupa roba, toliko popularna i tražena da je Venecija imala jedan dan u godini takozvani festival Teriaka, dan u kojem je proslavljan proizvod i u kome se označavao početak sezone pravljenja terijaka. Terijak se zbog mnogih falsifikata pravio javno i pod kontrolom Mletačke države. Svaki komad terijaka, koji se uglavnom držao u lepo ukraženim vaznama, je bio pečatiran i na njemu je pisalo: „Alla speciara della Madonna therica fina in Venezia„. Ta praksa proizvodnje se prenele i u druge evropske gradove, pa je zabeleženo da su i gradovi u centralnoj Evropi, Nemačkoj i Poljskoj imali festival Terijaka a najpoznatiji gradovi za proizvodnju terijaka su pored Venecije bili francuski Monpelje i Tuluz.

S obzirom da je bio dragocen, skup i tražen lek, tajna pravljenja terijaka je bila strogo čuvana. Mlečani su imali monopol na formulu teriaka i ljubomorno je čuvali. Otuda se svuda po Evropi pojavilo mnoštvo falsifikata ali i tumačenja njegovog delovanja. Po nekim autorima lek je lečio preko 80 bolesti. Uz to, recept za terijak je bio različit od grada do grada, kako je ko mogao da nadje sastojke. Mnoge biljke i smole koje su poticale sa Dalekog ili Bliskog istoka su zamenjivane lokalnim biljkama koje su se lakše nalazile. Prvi pokušaj da se proizvodnja teriaka ali i drugih lekova standardizuje je počela 1498 u Firenci kada je izdata prva zvanična farmakopeja u istoriji medicine, nakon čega su mnogi drugi gradovi počeli da prave svoje Farmakopeje. Medjutim, formule za terijak su se vremenom menjale. Na primer, knjiga Antidotarium Nicolai iz XII vela u Italiji beleži da teriak ima 61 sastojak, Londonska farmakopeja iz 1659 godine beleži 63 sastojka, ali već u sledećem veku Londonska knjiga farmacije beleži 47 sastojaka, da bi u 19 veku Italijanska farmakopeja u formuli za terijak imala samo 28 sastojaka, kada su farmaceuti odbacili veliki broj sastojaka zbog mišljenja da nemaju nikakvo ključno dejstvo u leku.

Theriaca je bio popularan lek za groznice i stomačne tegobe, za rane, čireve i opekotine, a posebno je bio tražen u vreme stomačnih epidemija. U vreme kuge – Crne Smrti, sredinom 14. veka, Gentile da Foligno, koji je i sam umro od kuge u junu 1348, preporučuje u svom traktatu o kugi, da theriac trebalo da bude star najmanje godinu dana. Deca ne bi trebalo da ga uzimaju ali mogu da ga koriste kao melem.

Tokom srednjeg veka alhemičari su posebno izučavali Terijak i našli da bi u njemu mogao da bude nadjen eliksir za večiti život i savršeno zdravlje. Antička filosofija, grčke i rimske misterije koje su bile jako popularne medju srednjovekovnim alhemičarima su samo dodatno inspirisali istraživače da stvaraju nove i tajne verzije univerzalnog leka. Od tog doba teriak postaje skoro mističan proizvod i lek, obavijen tajnom i velom misterija, uz mnogo sujeverja i praznoverja. Ipak, godine 1669-e poznati francuski apotekar Moise Charas, javno je objavio formulu za Teriak (theriac), tražeći da se prekine monopol Mlečana na lekove i vladavina sujeverja, čime se otvara put za prenos medicinskih informacija medju gradovima i zemljama.

Gravira kako se pravio teriak u srednjem veku

O tome po kojim principima i kako se pravio theriac (Venice tracle) u srednjem veku biće reći u nekom drugom tekstu. Jer, veruje se da se i dan danas Venecijanski terijak pravi u tajnim labaratorijama za bogate i moćne, jer je u njegovo pravljenje uneseno mistično znanje o energijama ovoga sveta.

Kao i svaka dragocenost, Theriac se verovatno pravi i dalje i čuva samo za one koji imaju moć da ga dobiju i koriste. Vekovima je bio lek kraljeva i plemića, to je i ostao i dan danas, ali daleko od očiju javnosti.

Formula za – Theriaca Andromachi Senioris ili Venecijanski terijak

Theriaca andromachi ili Venecijanski Terijak sadrži 64 sastojka. Pored zmijskog mesa i opijuma, obuhvata cimet, šafran, agarike i gumi arabiku. Pored opijuma djumbir je bio vrlo zastupljen u mešavini. Sam pogled na sastav teriaka nam govori da je fokus bio stavljen na aktivne sastojke koji deluju na stomak. Sastojci su svi pretvoreni u prah pa izmešani sa medom.

I treba napomenuti, sastav Terijaka nije slučajan, da je neko samo nabacivao i ubacivao biljke i minerale bez nekog reda i smisla. Obično mešavine sa puno aktivnih sastojaka ne deluju, ali theriac je pravljen u skladu sa antičkom filosofijom o postojanju 4 kvaliteta psihe i tela, energija koje vladaju čovekom i svetom, i po tom principu su i birane biljke i kombinovane. U srednjem veku je pak theriaca bila u rukama alhemičara proizvod u kome se renesansna misterija uobličavala u pokušaju da se pronadje kamen mudrosti alhemičara i Elixir ad longam vitam.

Sledeći sastojci za theriac su uzeti iz Amsterdammer Apotheek (1683) i prevedeni sa starih latinskih imena na imena koja sada koristimo. Imena su data na latinskom i engleskom jeziku. Treba da napomenemo da nisu svi sastojci za terijak poznati jer iz antičkih knjiga neke biljke nisu mogle da budu prepoznate.

Theriaca andromachi formulation

Naveden je samo spisak lekovitog bilja i smola koje su upotrebljavane. Osim navodjenja koliko i kako se zmija koristi i priprema, sve ostale mere su bile odokativne, nije bilo preciznog odredjivanja mase ili zapremine sastojaka.

Korenje: Iris, Balsamorhiza deltoidea, Potentilla reptans (creeping cinquefoil), Rheum rhabarbarum (garden rhubarb), Zingiber officinale, Angustifolia odorata, Gentiana, Meum athamanticum (spignel), Valeriana, Corydalis cava (hollowroot), glycyrrhiza

Stabljike i kora: Cinnamomum zeylanicum (cinnamon), Cinnamomum aromaticum (cassia)

Lišće biljaka: Teucrium scordium (water germander), Fraxinus excelsior, Clinopodium calamintha (lesser calamint), Marrubium vulgare (white or common horehound), Cymbopogon citratus (West-Indian lemongrass), Teucrium chamaedrys (wall germander), Cupressasae, Laurus nobilis (bay laurel), Polium montanum, Cytinus hypocistis

Cvetovi: Rosa, Crocus sativus, Lavandula stoechas (French lavender), Lavandula angustifolia (common or English lavender), Centaurea minoris

Plodovi i semenje: Brassica napus (rapeseed), Petroselinum (parsley), Nigella sativa, Pimpinella anisum (anise), Elettaria cardamomum, Foeniculum vulgare (fennel), Hypericum perforatum (St. John’s wort), seseli, thlaspi, Daucus carota (carrot), Piper nigrum (black pepper), Piper longum (long pepper), Juniperus (juniper), Syzygium aromaticum (clove), Canary Island wine, Agaricus

Gume, ulja i smole: Acaciae (acacia), Styrax benzoin, Gummi arabicum, Sagapeni (wax of an unknown tree, possibly some kind of Ferula), Gummi Opopanax chironium, Gummi Ferula foetida, Commiphora (a tree from which myrrh is derived), incense, Turpentine from Cyprus, oil from Myristica fragans (nutmeg), Papaver somniverum (opium poppy)

Životinski sastojci: Castoreum, Trochisci Viperarum, Narbonne white honey

Mineralne supstance: Boli armen. verae, Chalciditis (copper-containing substance), Dead sea bitumen

Terijak danas

Era terijaka je trajala sve do 1745 godine kada je engleski apotekar Dr Vilijem Heberden (1710-1801) napisao oštar pamflet na 19 strana protiv terijaka pod nazivom Antitheriac: Essay on Mithridatium and Theriaca (Antiterijak – Esej o Mitridatiumu i Teriaku), izneo razloge protiv sujeverja oko delovanja terijaka, a posebno zbog falsifikata i lošeg kvaliteta droge koja se u Engleskoj zvala Venice treacle. Nakon toga je Teriak prvo 1746 godine izbačen iz Londonske farmakopeje a onda u narednim decenijama i iz svih ostalih farmakopeja gradova i država Ervope. Zadnji put je theriace kao lek bio zabeležen u Nemačkoj farmakopeji 1872 godine i u Francuskoj farmakopeji oko 1884 godine, iako je mestimična proizvodnja teriaka ostala po privatnim apotekama. Tako je Theriaca Andromachi Senioris nakon skoro dva veka nestao iz sveta medicine.

Danas je u nezvaničnoj upotrebi nemački terijak, vrlo prosta i simplifikovana verzija terijaka, bazirana samo na biljnim drogama i smedjem šećeru, koji nema više od 10 sastojaka. Terijak je inače suštinski sastojak čuvene Švedske grančice – Sweden bitter eliksira za zdravlje i dugovečnost. Po legendi, Sweden bitter ili bittner je eliksir za dugovečnost, formula koja je pronadjena kod švedskog kraljevskog lekara Dr Samsta. Po legendi, originalnu formulu eliksira je stvorio srednjovekovni lekar i mistik Paracelzus. Eliksir je bio sastavljen od 24 lekovite biljke i Venecijanskog terijaka. Danas su u tom preparatu ostale samo neke lekovite biljke i nešto što se samo zove Venecijanski teriak a u stvari je prosti nemački teriak. Švedska gorčica koja se danas proizvodi prodaje je daleko od izvornog preparata i njegove snage, jer u njemu nema ni pravih biljaka a ni pravog terijaka.

Zato više antički i srednjevekovni lekovi ne deluju.

Victor Rashuo

www.prirodanadar.rs