Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Zdravlje

Zakoni homeopatije i glavni principi homeopatskog lečenja

OSNOVI HOMEOPATIJE

Koji su osnovni homeopatski principi. Kako deluju zakoni homeopatije koje je postavio Haneman sa saradnicima. Zakon sličnosti, homeostaza, polikresti

 

ŠTA JE HOMEOPATIJA?

Poreklo homeopatske misli datira još iz V veka p.n.e., od oca medicine Hipokrata, koji u svojim radovima iznosi da postoje dva načina lečenja: suprotnim i sličnim načinom delovanja lekova.

U XV veku Paracelzus prihvata ideju lečenja sličnim i podržava korišćenje narodne medicine.

Tri veka kasnije, nemački lekar i farmaceut Samuel Hahnemann (1755–1843) postavlja temelje homeopatije. Prvo dokazivanje dejstva leka izveo je sam Hahnemann 1790. godine, uzevši malu dozu kore kininovca, nakon čega je dobio simptome koji postoje kod čoveka obolelog od malarije. Drugim rečima, Hahnemann je uočio da preparat kore kininovca dat zdravom čoveku izaziva simptome koje može da izleči. Hahnemann tada postavlja prvi princip homeopatije similia similibus curentur, tj. slično se leči sličnim.

Zakoni homeopatije 7 Glavni homeopatski principi lečenja homeopatijom
Originalni set homeopatskih lekova koje je koristio Samuel Haneman osnivač homeopatije

Homeopatija predstavlja holistički medicinski sistem prevencije i lečenja bolesti (bolje rečeno bolesnika), koji se koristi u mnogim zemljama sveta kao komplementarni vid zdravstvene zaštite, paralelno sa zvaničnom, konvencionalnom medicinom. Homeopatija je efikasan naučni sistem lečenja koji podržava prirodnu tendenciju tela da se izleči. Homeopatija prepoznaje da su svi simptomi bolesnog stanja u stvari izraz disharmonije koja je zahvatila celo biće i da je pacijent taj koji zahteva tretman, a ne bolest.

Dokazivanje dejstva leka je osnovni metod testiranja homeopatskog preparata, a, u skladu sa osnovnim zakonom homeopatije, izvodi se davanjem supstance zdravim dobrovoljcima, a zatim posmatranjem i preciznim beleženjem promena koje se javljaju kako u fizičkoj, tako i u mentalnoj, emotivnoj i duhovnoj sferi osobe. Važna je ukupnost simptoma koje daje lek i koje ima pacijent. Ako je ona ista, tada je to idealno i naziva se similimum, a ako su ukupni simptomi (totalitet) slični, tada je to similar.

Osnovni pristup u homeopatskoj medicini jeste HOLISTIČKI PRISTUP. Sama doktrina homeopatije zahteva da se čovek posmatra kao celina fizičkih, emotivnih, mentalnih i duhovnih karakteristika i da se kao univerzalna jedinka i leči.

Osnovni homeopatski principi – Zakoni homeopatije

Haneman je suštinu svog kompletnog terapeutskog metoda lečenja izneo u vidu sledećih zakona i principa:

Zakon sličnosti (osnovni Homeopatski zakon)

Zakon eksperimentalnog ispitivanja leka ili dokazivanje

Zakon primene jednog leka

Zakon primene minimalne doze (Homeopatska doza) i teorija dinamizacije homeopatskog leka (potenciranje)

Zakon pravca i smera izlečenja (Heringov 3-i zakon)

Doktrina mijazmi

Princip vitalne ili životne sile

U daljem tekstu dat je detaljan opis ovih zakonitosti i principa.

Sweden bitter oglas 900px

Homeopatski zakon sličnosti

Svi simptomi, od duhovnih preko mentalnih, emocionalnih i fizičkih čine totalitet simptoma, simptom-kompleks ili sindrom. Oni nisu bolest per se, već odbrana organizma koji je mobilisao snage protiv štetnog delovanja stresa, bakterija, virusa, nespecifičnog stresa (klimatske promene, ekološke katastrofe), mentalnih i emocionalnih poremećaja itd.

Simptomi ne čine oboljenje, već su pozitivne reakcije kojima organizam odgovara na stresore i pokušava da ponovo uspostavi ravnotežu ili tzv. homeostazu. Homeopata ne treba da ih uklanja, već da svojim lekovima pomaže taj odgovor organizma i omogući adaptaciju i izlečenje.

Da bi se uspostavila ravnoteža organizma treba potpomagati te reakcije, a ne suprimirati ih. Lek izbora je ona supstanca koja kod zdravih ljudi izaziva specifične simptome koje ima bolesnik. Princip similia similibus curentur može se objasniti na sledeći način: ista supstanca koja proizvodi specifične simptome kod zdrave individue može da izleči bolesnika od bolesti koja ima iste ili slične simptome. dobro odabran lek u rezonanci je sa bolesnim stanjem (u biološkom smislu).

Zdravlje za homeopatu jeste stanje harmonije između delova tela i organizma kao celine i kosmosa.

Vigor ili životna sila

U zdravlju je još neobjašnjena životna sila (lat. vigor), koja je izražena u svakoj osobi. Ona se naziva vitalnom silom.

Davanje lekova služi da stimuliše vitalnu silu. Cilj lečenja, higijene, jeste da ukloni blokade ove energije. Nema leka koji može da izleči bolest; u najboljem slučaju, može da pomogne vitalnoj energiji da uspostavi normalnu funkciju.

Bolest za homeopatu jeste stanje disharmonije, koja uključuje:

1. dejstvo štetnog činioca,

2. osetljivost organizma osobe koja je obolela i

3. individualnost pacijenta, što utiče na različito ispoljavanje bolesti.

Poslednja dva činioca predstavljaju podlogu za oboljevanje pojedine osobe. Potiskivanje simptoma je suština alopatske medicine sa paradigmom contraria contrariis.

Zakon eksperimentalnog ispitivanja ili dokazivanja 

Dokazovanje je testiranje supstance na zdravim volonterima. Cilj je da se nađe kompletna slika delovanja leka, kako bi se ovaj upotrebio kod bolesnika sa sličnom (similar) ili istom slikom bolesti (similimum).

Hahnemann je sakupio simptome trovanja pojedinim supstancama ili lekovima i na grupi zdravih volontera i sebi samom ispitivao uzimanje na usta supstanci u dovoljnim količinama da proizvedu simptome koje je on nalazio kod svojih akutnih ili hroničnih bolesnika. Kod svake osobe supstanca je izazivala specifične simptome za tu osobu (dokazivanje) i simptome koje su bili zajednički sa drugim supstancama. Dajući supstancu bolesniku sa istim simptomima kao kod zdravih u eksperimentu, pojačavala se njegova odbrana i on je bio izlečen.

Dešavalo se, ali ne uvek, da se simptomi bolesti pojačaju (agravacija), a zatim nastaje izlečenje. Kako su te agravacije5 ponekad bile jake, da bi se izbegle, kao i da se izbegne toksičnost supstance, počeo je da smanjuje doze. Primetio je da značajno smanjenje doze ne smanjuje efekat, već ga, nasuprot tome, pojačava. Uspeo je da skoro potpuno ukloni agravaciju, dajući infinitezimalne ili mikrokoličine supstance, koje su bile delotvorne, što je zbunjivalo i danas zbunjuje mnoge naučnike. U prirodi imamo fenomen alergije izazvan minimalnim količinama supstance (primer polena koji izaziva kaskadu veoma jake alergijske reakcije).

Alopatska medicina primenjuje ovaj princip u lečenju alergije metodom desenzibilizacije. Daje se mala doza alergena i razblaženje se postepeno smanjuje.

Zakon primene jednog leka

Svaki put pacijentu treba dati samo jedan specifičan lek; onaj lek koji kod zdrave osobe izaziva najsličniji totalitet simptoma. Najteže i najznačajnije je ustanoviti tu supstancu. Osim po izuzetku, teško da postoje dve stvari koje su potpuno jednake trećoj. Supstance koje imaju širok spektar simptoma nazivaju se polikresti8. Daju se kada je simptomatologija nejasna.

Konstitucionalni lekovi su oni koji kod određene grupe zdravih ljudi izazivaju istu simptomatologiju kao u bolesnika. Ovakav stav ima klasična homeopatija. Postoje škole koje primenjuju kombinaciju lekova. U okviru ovog zakona govori se o individualizaciji: svaka osoba je posebna, neponovljiva, i njenom totalitetu simptoma odgovara jedan lek.

To ne znači da ćemo davati uvek isti lek, već u svakoj prilici jedan lek. kada se odredi koja je supstanca neka osoba9, može se desiti da se to s vremenom promeni. Često jedna osoba deluje kao polikrest, da bismo posle delovanja te supstance otkrili pravu konstitucionalnu supstancu. Imajući za cilj dugotrajno dobro stanje svakog našeg pacijenta, on se mora upoznati detaljno sa svim svojim simptomima i reakcijama i pomoću repetitorijuma i materije medike odrediti supstancu koja je similimum. To će dovesti do izlečenja osobe.

Zakon primene minimalne doze (homeopatska doza) i teorija dinamizacije homeopatskog leka (potenciranje)

Pošto smo odredili pravi lek, treba ga dati u minimalnoj dozi koja će delovati. Kako su količine jako male, govorimo o razblaženjima: Dl2, C30, C200, M, 10M, LM od 1 do 10.

Davanje ovakvih,  infinitezimalnih doza rukovodi se Arndt-Schultzovim zakonom, koji kaže: male doze stimuliraju, srednje paralizuju, a velike ubijaju. Suprotno je dejstvo malih i velikih doza iste supstance.

Haneman je primetio da ako vrši sukusiju (udaranje rastvora 10 do 100 puta o elastično-čvrstu podlogu) između svakog razblaženja, dobija pojačano, potencirano delovanje leka.

Objašnjenje koje se među homeopatama prihvata, ali naučna javnost ga još ne prihvata, jeste da ova dinamizacija nastaje povećanjem energije molekula vode na kojima je zapis koji je prenela supstanca-lek. Ovo se može pokazati elektrohomeopatskim aparatom (prinošenjem odgovarajućeg leka bolesniku poboljšava se energija na meridijanima – ovo se radi po metodu Hahnemann-Folj-Lupičov; postoji institut u Moskvi koji se bavi ovim načinom lečenja).

Zakon pravca i smera izlečenja (Heringov zakon)

Constantin Hering, učenik Hanemanna i njegov sledbenik, formulisao je sled izlečenja u toku homeopatskog tretmana:

Odozgo-nadole
Simptomi idu od glave ka nogama (primer simptomatologije malih boginja); primer bolova prvo u ramenu, posle u kuku, na kraju skočni zglob.

Iznutra-spolja
Mentalni, emocionalni simptomi i simptomi unutrašnjih organa se gube i pojavljuju se promene na koži, serozama (sluzokožama), nosu, ustima, crevima, vagini.

Isceljivanje ide unazad
Prvo nestaju poslednji simptomi koji su se u toku bolesti javili. Isti pravac, ali suprotan smer od pojavljivanja simptomatologije.

Od značajnijih ka vitalno manje značajnim organima
Prirodno izlečenje ide na sledeći način: mentalna depresija nestaje, javljaju se palpitacije (jako i ubrzano udaranje srca), a kada ovo nestane, javlja se osip na koži; ne treba suprimirati pojedine pojavne oblike, jer je ovo prirodni proces izlečenja.

Doktrina mijazmi
Ovo je teoretska pretpostavka (hipoteza) Hahnemanna da objasni porodično-nasledno pojavljivanje nekih simptoma i znakova. On je definisao četiri mijazme: psoru, sikozis, sifilis i tuberkulinizam.

On je tako pre Mendela ustanovio uticaj nasleđa i spoljnih činilaca koji deluju pre rođenja deteta. Sada to objašnjavamo hromozomskim i mitohondrijalnim načinom nasleđivanja.

Princip vitalne ili životne sile
Živo biće u odnosu na mrtvo telo razlikuje funkcijom, osećajima (senzacijama), osećanjima, svesnošću, predviđanjem događaja i sposobnošću da se zaštiti i reprodukuje. Osnov svega toga je vitalna energija, koje u zdravom organizmu ima u dovoljnoj količini i ekvilibrijumu. Normalan je tok te energije kroz organizam. Blokiranje tokova, smanjenje ili povećanje njene količine predstavlja bolest.

Prof. dr Aleksandar Krstić

6 komentara

Ostavite komentar