Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Lazar Džamić


 

Kako je i zašto Alan Ford i grupa TNT postao fenomen u Jugoslaviji – i nigde više!


 

RAZLOG PRVI: Nadrealna farsa kao naš način života (prvi deo)

 

Anegdotu mi je davno ispričao jedan od urednika New Moment magazina, ne mogu da se setim da li Jovan Čekić ili Branko Vučićević. Govori dosta i o našoj temi i o našem životu. Tiče se Koče Popovića.

Alan Ford strip i grupa TNT Cvećara u Kući Cveća na okupuKoča je, kao što je poznato, pored Titovog zaslužnog saradnika bio i jedan od vodećih domaćih nadrealista. U svojoj živoj prepisci sa Andre Bretonom, ′ocem′ nadrealizma, Koča  mu je jednom prilikom poslao narodnu pesmu Pošla koka na pazar. Nekada smo je učili u školi kao primer narodne poezije: pošla koka na pazar i ukaljala nožicu, pa naredila grmu da je otare, a on kaže ′Neću!′, pa je onda, da bi naterala grm da je posluša pokrenula čitav nadrealni set dogadjaja koji su uključivali lisicu, vuka, selo, vatru, vodu, konja, sedlo i ko zna šta sve ne! Pročitavši pesmu (u prevodu), Breton je, navodno, Koči otpisao: ′Pa vama Kočo, nadrealizam ne treba! Vi nadrealizam živite!′

Nikada tačnija rečenica nije napisana o životu na Balkanu, posebno njegovom zapadnom delu, koji je nekada zauzimala država poznata kao Jugoslavija, a sada grupacija desetak država, kantona i autonomnih regiona malo većih od poštanske marke. Mnogi moji engleski prijatelji me pitaju kakav je stvarno život u Srbiji. Moj glavni problem, kada im objašnjavam kako se ovde (tamo, sada moram da kažem) živi, je u tome što mi ne veruju.

Odnosno, niko ne misli da lažem, ali niko ne može ni da veruje da se to stvarno dešava, ili se dešavalo. Oni jednostavno nemaju mentalne modele za procesovanje takvog života. Činjenica da oni misle da mi nismo Afrika ni Bliski Istok takodje ne pomaže, jer im je tamo to nekako očekivano i manje egzotično, ali je istovremeno i manje raznovrsno; te zemlje nekako imaju mnogo ′jednostavniju′ kompleksnost: glad, beda, vrućina – i to je to… Moji Englezi nemaju iskustvo sa našim koktelom istorije, Turaka, komunizma, patrijarhalnosti, izloženosti Evropi, sprdanja sa Evropom, inata, divlje kreativnosti, Erosa, Tanatosa i kamikazine vere u status nebeskog naroda.

Oblačimo se i izgledamo kao Evropljani, ponašamo se kao Sicilijanci, a mislimo kao Kromanjonci. Nije čudo da se strancima od nas vrti u glavi, njima, gradjanima uredjenih država u kojima je najveći problem to da je supermarket neplanirano ostao bez neke robe u dva ujutro, baš kada im treba da kupe još malo kumkvata za ponoćnu salatu.

Engleska je društvo u kome vlada aritmetika: dva i dva su uvek četiri; Srbija je zemlja u kojoj vlada kvantna fizika: dva i dva su jednog dana četiri, drugog dana sedam, a trećeg pedeset i šest. Čitav naš društveni, posebno ′polutanski′, pejzaž je prosto zatrpan obiljem najneverovatnijih epizoda. Naš ′prirodni′ društveni sistem nije ni socijalizam, ni kapitalizam nego nadrealizam. Nadrealna farsa ne kao magloviti umetnički pravac, već kao tvrda realnost.

I pored mojih najboljih napora, pokušaji da mojim stranim prijateljima prevedem – na pravi način, sa istim efektom kao i kod nas – sledeće crtice iz našeg svakodnevnog života su beznadežno propali:

  • ′Milovanje 1 dinar′ – natpis koji je postavio nesrećni ulični prodavac zečeva u (nekadašnjem) Bulevaru Revolucije, pošto niko nije kupovao, a svi su hteli da miluju
  • Lekarska ordinacija sa nazivom ′Sveti Vrači′, primarijusa dr. Ko-zna-koga, u čijem se oglasu bezbrižno meša medicina i nadrilekarstvo
  • Deda mog bivšeg kolege sa posla, koji koristi svoj štap ′kukač′ kao daljinac, da uključuje i gasi televizor
  • ′Pa ja potegnem sa ovu moju čizmu, pa ′de udari štikla…′ – definicija ′filmske programske politike′ (koje filmove će puštati te večeri) jedne lokalne TV stanice u Nišu, pre desetak godina, iz usta vlasnice, dok je pokazivala zidnu stalažu prepunu piratiranih VHS kaseta
  • Sastanak upravnog odbora jedne naše privatne banke, pre više godina, koji je prekinut (opet) zbog toga što je predsednik banke krenuo da davi generalnog direktora, dok ga je ovaj čupao za bradu i brkove
  • ′Pa ona jedina iz naše kancelarije nije bila u inostranstvu′ – razlog koji je jedan od naših nekadašnjih vodećih opozicionih političara dao za predlog da se jedna od njegovih sekretarica pošalje kao predstavnik (tadašnje, umanjene) Jugoslavije na važan medjunarodni skup
  • Sve slike i sitiuacije sa ′Srbovanje′ websajta
  • Sva ′budženja′ koja vidimo oko nas, na našim autima, kućama i ostalim upotrebnim predmetima; moj lični šampion je poseban dodatak crevu za usisivače za izvlačenje slina deci koji sam video tokom jedne prethodne posete domovini

Svaka od prethodnih scena, da je ukadrirana i ocrtana tom gumastom (ali preciznom) Magnusovom tuš linijom, potpuno bi prirodno sedela u bilo kojoj epizodi Alana Forda. Zamislite: sedite zavaljeni i čitate novi broj ′fordaća′; deo radnje se dešava u cvećarnici, gde se čitava Grupa TNT skupila da im Broj 1 pusti na TVu (koji je za tu priliku Sir Oliver ukrao iz obližnje radnje tehničke robe) nešto neverovatno važno. Umesto da koristi pravi daljinac, Broj 1 pruži svoj štap i bocne dugme na TVu; ekran zasvetli… Čisti Alan Ford.

Grunf i Bob Rock Alan Ford strip i grupa TNT Cvećara u Kući Cveća Ta svakodnevna nadrealna i farsična poetika života našeg nasušnog jedan je od velikih razloga za takav jedinstveni uspeh stripa kod nas, pošto se i on bazira na istim principima: ′Fordovska′ poetika je mešavina nadrealizma, farse i satire. Rezonanca, komplementarnost energija je jednostavno fenomenalna. Da su Magnus i Bunker namerno krenuli sa ciljem da dizajniraju strip koji će specifično biti hit u Jugoslaviji – posebno Srbiji – ne bi mogli da ga urade bolje. Usisivač za sline – Grunf bi bio ponosan!

Ako je razbacivanje akademskim terminima jedan od omiljenih sportova u Srbiji, onda bi na ovom mestu malo perceptivniji čitaoci mogli da autoru ovih redova postave izazov: dokaži nam da je ′nadrealna farsa′ zaista najbolji način da se definiše naš život – koji su to elementi koji karakterišu svaku od ovih odrednica?

Jednostavno.

Srbi (a njima se pridružuje i dobar deo ostatka bivše Jugoslavije, izuzev Slovenaca) nikada nisu bili mnogo racionalan narod. Nije ni nadrealizam. Suština nadrealne ideje je odsustvo kontrole racionalne misli, sloboda mišljenja van svih estetskih i moralnih preokupacija i etabliranih metoda. U elegantnoj interpretaciji američkog pisca Tomasa Pinčona, nadrealisti su smatrali da ′pojedinac može da kombinuje u jednom okviru elemente koji se normalno ne nalaze zajedno, da bi se proizveli nelogični i začudjujući efekti.′ Upravo je ta neočekivana kombinacija elemenata proizvodila utisak da je nadrealni pristup nešto slično opisivanju (ilustrovanju) sna – momenat kada je svesni deo našeg mozga na neophodnom odmoru.

Dakle: iracionalnost, nedostatak estetike i moralnih obzira, nelogičnost i zapanjuće pojave, sve izgleda kao loš san: zvuči kao normalan radni dan u mom rodnom Smederevu…

A farsa? Isto, nema tu mnogo komplikacija i paralele su sasvim jasne. Samo ovršni pogled na definiciju forme na Wikipediji otkriva u kojoj meri je farsa takodje duboko utkana u naš način života, hteli mi to ili ne.

Farsa je oblik komedije koji publiku zabavlja upotrebom malo verovatnih i ekstravagantnih situacija i dogadjaja; u farsi su vrlo česti elementi apsurdnosti, često i preko granice smisla; fizički humor, jurnjave, komedije situacija, prerušavanje, zamena identiteta, verbalni humor različitog nivoa rafiniranosti, česta upotreba seksualne suggestivnosti (innuendo) – sve su to bazični gradjevinski blokovi farse.

Farsa je velika metafora za nestabilnost. U farsi se razrešenje čitavog ključnog problema često dešava iznenada, neočekivano (deus ex machina), jednim potezom koji magično – ma koliko bio neverovatan u jednom logičnom sledu stvari – transformiše sve otvorene mogućnosti u prethodnom zapletu u neku vrstu razrešenja. To razrešenje uopšte ne mora da bude u skladu sa nekom poetskom pravdom: negativni junak u farsi može bez problema da bude onaj koji pobedjuje, osvaja devojku ili prisvaja bogatstvo. U farsi je, jednostavno, sve moguće jer nema čvrstih pravila. Farsa i nadrealizam su rodjena braća.

Slično je i u Alan Fordu. Slično je i u našem životu.

Nije slučajno da su ova dva pogleda na svet postala svakodnevne naočari kroz koje mi posmatramo i definišemo svet i život – i onda se ponašamo u skladu sa time. Istorija je, uglavnom, najveći krivac. Ako je farsa metafora za nestabilnost, onda je nedostatak stabilnosti jedna od najstabilnijih tendencija na našim prostorima. Istorijskih promena kod nas ima više nego buva u kafileriji; svaki dan je istorijski.

Istorija je kod nas pokušala da zameni individualistički patrijarhalizam (gde je svako domaćinstvo/porodična zadruga proizvodilo skoro sve što im treba) kolektivističkim totalitarizmom (gde smo svi iznenada morali da se oslanjamo na nepouzdane ′druge′). Nisam ni na koji način zagovornik bilo kakve romantične prošlosti, posebno ne porodične zadruge kao vrlo neefikasnog i nemodernog načina uredjivanja društva, ali jedna stvar koju je zadruga imala je bila stabilnost i zaštita pojedinca, člana te zadruge. On je na nju mogao da računa.

U našem post-Turskom nacionalnom eksperimentu – da, ovde mislim na naše slavljene voždove, knjaževe i kraljeve – ta stabilnost se izgubila i zamenjena je neo-birokratskim autoritarnim sistemom koji je bio mešavina bečke birokratije i turske samovolje. Narod je, i dalje, bio izvor prihoda za elitu i ništa više. Narod i dalje nije imao uticaj na dešavanja; narodu su i dalje neočekivane odluke padale s neba; narod i dalje nije razumeo komplikovana birokratska pravila; narodu su i dalje davana najbesmislenija objašnjenja za postupke njegovih vladara. Ukratko, narod je i dalje živeo u farsi.

Nije ništa bolje iskustvo ni našeg kolektivističkog eksperimenta nakon oslobodjenja od Nemaca, uprkos lepim rečima i željama njegovih idealističkih tvoraca i još više idealističkih sledbenika. Ako mi na ovom mestu sada pomenete Titovu Jugoslaviju, naš nekadašnji crveni pasoš i doživotni posao za sve, sve što mogu da kažem je da ne postoji ništa što se ne može rešiti dovoljno velikim kreditom. Farsa se u toj Jugoslaviji još i pojačala, zbog pritiska da se pomire med i mleko zvanične propagande sa korupcijom i nekompetencijom ′na terenu′.

Permanentni sukob izmedju idealnog i realnog, stabilnosti i nestabilnosti, logike i iracionalnosti, znanja i prostakluka, odgovornosti i samovolje, poverenja i izneveravanja tog nepoverenja, opšteg dobra i lične koristi, zakona i bezakonja i – više nego bilo šta drugo – svakodnevnog iskustva da loši momci na kraju, dugoročno, uvek pobede, vremenom su učvršćivali i raspirivali naš nadrealno-farsični mentalni kalup. Mi smo socijalno i kulturno predisponirani da volimo nešto kao Alan Ford; za nas, Alan Ford je više od stripa, on je skoro dokumentarni zapis.

Farsični aspekt je takodje značajno doprineo uspehu hrvatskog prevoda stripa, o čemu će biti više reči u četvrtom delu eseja.

 

Prethodni i naredni vezani tekstovi:

Cvećara u Kući Cveća …1: Uvod

Cvećara u Kući Cveća …2: Nadrealna farsa kao naš način života (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …3: Nadrealna farsa kao naš način života (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …4: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …5: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …6: Razlog treći: Optimistički dilentatizam kao strategija preživljavanja 

Cvećara u Kući Cveća …7: Zaključak

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: