Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo Kultura

Alan Ford strip i grupa TNT – Cvećara u kući cveća … 5

Lazar Džamić


Kako je i zašto Alan Ford i grupa TNT postao fenomen u Jugoslaviji – i nigde više!

 

RAZLOG DRUGI: SATIRIČNA KRITIKA KAPITALIZMA (I KOMUNIZMA) (drugi deo)

Grupa TNT i crtani strip Alan Ford knjiga Lazar DžamićIako svrha ovog teksta nije da bude detaljna fenomenološka (a posebno ne istorijska) studija bivše Jugoslavije, jedna od stvari koja se desila od objavljivanja prošlog nastavka je nekako uslovila da tu teritoriju moram da posetim malo detaljnije, hteo to ili ne.

Naime, neki od mojih prijatelja (kao što pravi prijatelji i treba da rade) su imali nekoliko primedaba na prethodni nastavak. Njihovo neslaganje je bilo vezano za nekoliko mojih teza, pre svega za moju ocenu nadrealnosti i farsičnosti bivše Jugoslavije; njihova kritika je da je taj period u našoj istoriji u stvari bio jedan od retkih koji je bio miran i bolji od onoga što se tada dešavalo na Zapadu i da je prava nadrealna farsa uvezena kod nas upravo sa tog Zapada, ali kasnije. Dakle, Jugoslavija kao Utopija.

Nikada nisam bežao od dobrog intelektualnog izazova, pa neću ni od ovog. Mit o super-Jugoslaviji je nešto što zaslužuje mnogo više razmatranja, iz svakog mogućeg ugla. Na žalost, postoji mnogo razloga zašto se sa vidjenjem mojih prijatelja ne slažem. Ti razlozi su – ponovo, po meni – ključna dinamika u uspehu Alana Forda kod nas.

Pre svega, Titova Jugoslavija nije bila bolja od zapadnih demokratija u to vreme, naprotiv; to je bio period u kome smo samo najviše podsećali na normalne, razvijene zemlje. Momenat u vremenu kada smo došli dovoljno blizu civilizacijskom vrhu da možemo da bacimo malo detaljniji pogled na to kako bogovi žive. Tačno je da je kod nas bio mir, da je postojala socijalna sigurnost i da je svako mogao da prespava na klupi u parku bez straha da će biti prebijen (ali ne i bez straha da će biti preslišavan od policije, koja će ga pitati šta traži u parku u to doba noći).

Problem je u tome što taj socijalni mir nije bio zaradjen, već pozajmljen. Svako osećanje superiornosti koje smo mogli da imamo u to vreme je bilo ili zbog fenomenalnog PRa koji je Titova ličnost (i njoj prikačena zemlja) dobijala u hladno-ratovskom, blokovskom svetu, ili zbog toga što mi za to obilje nismo morali mnogo da radimo. Svako ko je bio zaposlen u našim firmama u to vreme zna kako je to izgledalo: dolazak u sedam ujutro, kafa i novine do devet, malo se pomere papiri na drugi kraj stola, pa sastanci nebrojenih komiteta i odseka, pa opet kafa, pa ′pauza za topli obrok′ (analiza socijalističkog govora kao načina da se kontroliše realnost je posebna studija po sebi), pa onda tračarenje, pa onda kući u tri – na vreme da se ode na njivu ili da se zida vikendica.

Stanovi su dobijani besplatno od države, krediti za kuću sa kamatom od 4% na 30 godina. Ne godišnje, ukupno za 30 godina! Posao se dobijao do kraja života, otkazi su bili nepoznata kategorija, nagradjivanje prema radu je bila čista farsa (′viškovi′ u zemlji u kojoj ne postoji profit!), firme su bile državne, svojina je bila društvena. Divota!

U našoj ekonomskoj nepismenosti, niko od nas nije ni pomislio da je zemlja, u suštini, bila jedna velika pozorišna kulisa. Jedino što je držalo zajedno su bili Titov kult ličnosti, sveprisutna DB i strani krediti. Gvozdena represija u vrlo mekoj i baršunastoj, pozajmljenoj, rukavici. Nije čudo da je Gorbačov, nakon što je posetio Jugoslaviju, i pre nego što je odlučio da jedini spas ruske države leži u njenoj samo-destrukciji, izjavio: ′Video sam budućnost, i ustanovio da ne funkcioniše.′

Takva Utopija je, jednostavno, komercijalno I politički neodrživa, što pokazuje i primer Singapura – takodje vrlo sofisticirane diktature nad etnički raznovrsnim stanovništvom i jedine zemlje sa nacionalnim bruto dohotkom od preko 15,000 dolara koja nije liberalna demokratija. Singapur je Jugoslavija na Dalekom Istoku, ali kapitalistička. U njoj mora da se radi. Mnogo. U Singapur je zabranjeno uvoziti žvake, da se ne prljaju ulice; metodi očuvanja mira i reda u ovoj zemlji su često pod udarom kritika o ljudskim pravima. Singapur nije demokratija Zapadnog tipa. Ali je sve u Singapuru zaradjeno sopstvenim radom, zemlja ima jedan od najvećih suficita na svetu, proporcionalno veličini svoje ekonomije. Takodje, u pitanju je zvanično i jedna od najmanje korumpiranih zemalja na planeti. Takve zemlje opstaju, ne propagandne farse domaćeg tipa.

Zbog svega toga, ja nostalgiju mojih prijatelja ne tumačim kao specifičnu čežnju za Jugoslavijom, već za normalnom državom u principu; Jugoslavija je samo jedina takva koju su ikada doživeli.

Ako zagrebemo još dublje u ex-YU, videćemo da je važnije od toga šta smo mislili bilo to šta smo tada osećali. Iako nam je bilo dobro i bili smo ponosni na reputaciju zemlje u svetu, nekako smo takodje znali da nije baš sve na svom mestu. Nismo mogli da kažemo baš sve što smo hteli; samo-cenzura je bila deo nacionalnog mentaliteta, do te mere da kada smo videli prve studentske demonstracije protiv korupcije i nekompetencije, koje je onda Tito ′razoružao′ svojim čuvenim Pismom i uz pomoć Veljka Vlahovića – kao i one albanske na Kosovu, kasnije – čitava zemlja je bila šokirana. Prethodni ′ispadi′ raznih disidenata su bili vrlo dobro kontejnirani i nisu imali većeg odjeka u društvu, osim u akademskoj sferi, koja je ionako bila u službi politike.

Takva automatska cenzura je potpuno prirodna u represivnim društvima, kao što je i danas vrlo prisutna na Bliskom i Dalekom Istoku i u Africi. Jedno se misli, drugo se radi, a treće se priča. Što je državna represija jača, to je ovaj orvelovski ′double think′ jači. Česlav Miloš je ovaj fenomen nazvao ′ketman′ i o njemu je detaljno pisao u ′Zarobljenom Umu′′, svojoj poznatoj studiji totalitarizma.

Ako sada na ovom mestu upadnete sa primedbom da sloboda mišljenja i govora i nije tako važna kada se poredi sa materijalnim blagostanjem, onda ovaj tekst nije za vas. Slobodno se vratite miru i sigurnosti vaše kolekcije sabranih dela Lenjina.

Jedna od primedbi mojih prijatelja je takodje i to da su neke druge komunističke zemlje u to vreme bile još nadrealnije od Jugoslavije, Rumunija na primer. U neku ruku tačno, ali ne sasvim. Rumunija je bila vrlo otvoreno komunistička i represivna. Oni su bukvalno umirali od gladi. Njihove gluposti su bile mnogo ′direktnije′. Tamo narod nije imao nikakve iluzije. Kod nas je tenzija izmedju stvarnosti i ideala bila mnogo suptilnija i mnogo dublja. Takodje, Alan Ford tamo nikada nije objavljen; ko zna šta bi bilo da jeste i da li bi imao lokalni prevod koji bi doprineo uspehu.

Konačni, funkcionalni, prigovor je da je Alan Ford bio popularan zato što konkurencija na tržištu stripa u YU u to vreme nije bila velika. Na žalost, ni ova činjenica ne odgovara istorijskoj realnosti: tržište stripa u to vreme u bivšoj Jugoslaviji je bilo prilično raznovrsno,  uključujući i prevode iz zemalja (kao Kina) koje se tada baš i nisu mogle pohvaliti bogatom produkcijom. Kako je to Ivica Ivanišević opisao u svojoj istoriji hrvatskog (a to u velikoj meri znači i našeg) stripa, kombinacija para iz kulturnih fondova i relativne slobode (u granicama) u izboru prevoda od strane urednika izadavačkih kuća bili su glavni razlozi za ovo obilje. Čak i da je Alan Ford kod nas objavljen u vreme stripovske oskudice, to je po meni mogao da bude razlog samo za popularnost, ne i za kultni status i njegovo eventualno utapanje u našu kulturnu baštinu. U krajnoj liniji, nijedan drugi strip kod nas nije postigao ništa slično.

Interesantna stvar je to da je kroz ovu raspravu sa mojim prijateljima Alan Ford nastavio da čini to što je činio već 40 godina: da bude svojevrstan interpretativni filter naše istorije i naše sadašnjosti. Mi možda i hoćemo da Alana Forda ostavimo na miru, ali on ne želi da ostavi nas.

 

Prethodni i naredni vezani tekstovi: 

Cvećara u Kući Cveća …1: Uvod

Cvećara u Kući Cveća …2: Nadrealna farsa kao naš način života (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …3: Nadrealna farsa kao naš način života (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …4: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …5: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …6: Razlog treći: Optimistički dilentatizam kao strategija preživljavanja 

Cvećara u Kući Cveća …7: Zaključak

. . .

 

7 komentara

  • […] Lazar Džamić * * * Kako je i zašto Alan Ford postao fenomen u Jugoslaviji – i nigde više!   RAZLOG DRUGI: SATIRIČNA KRITIKA KAPITALIZMA (I KOMUNIZMA) (drugi deo) Iako svrha ovog teksta nije da bude detaljna fenomenološka (a posebno ne istorijska) studija bivše Jugoslavije, jedna od stvari koja se desila od objavljivanja prošlog nastavka je nekako uslovila da tu teritoriju moram da posetim malo detaljnije, hteo to ili ne. Naime, neki od mojih prijatelja (kao što pravi prijatelji i treba da rade) su imali nekoliko primedaba na prethodni nastavak. Njihovo neslaganje je bilo vezano za nekoliko mojih teza, pre svega za moju ocenu nadrealnosti i farsičnosti bivše Jugoslavije; njihova kritika je da je taj period u našoj istoriji u stvari bio jedan od retkih koji je bio miran i bolji od onoga što se tada dešavalo na Zapadu i da je prava nadrealna farsa uvezena kod nas upravo sa tog Zapada, ali kasnije. Dakle, Jugoslavija kao Utopija. Nikada nisam bežao od dobrog intelektualnog izazova, pa neću ni od ovog. Mit o super-Jugoslaviji je nešto što zaslužuje mnogo više razmatranja, iz svakog mogućeg ugla. Na žalost, postoji mnogo razloga zašto se sa vidjenjem mojih prijatelja ne slažem. Ti razlozi su – ponovo, po meni – ključna dinamika u uspehu Alana Forda kod nas. Pre svega, Titova Jugoslavija nije bila bolja od zapadnih demokratija u to vreme, naprotiv; to je bio period u kome smo samo najviše podsećali na normalne, razvijene zemlje. Momenat u vremenu kada smo došli dovoljno blizu civilizacijskom vrhu da možemo da bacimo malo detaljniji pogled na to kako bogovi žive. Tačno je da je kod nas bio mir, da je postojala socijalna sigurnost i da je svako mogao da prespava na klupi u parku bez straha da će biti prebijen (ali ne i bez straha da ćeDalje […]

  • U ovom dijelu se najbolje vidi koliko je preveliki zalogaj za „esejistu“bio uzimanje teme o alan fordu u zemljama bivše Juge.Pisac se potpuno pogubio u komentarisanju i upoređivanju svega i svačega,te u grotesknom tj karikaturalnom kritikovanju-lupetanju o bivšoj SFRJ a posebno Tita.Nažalost jako je vidljivo da je autor „popušio“sve zapadne vizije uređenja(okupacije) svijeta i kao i svaki seljačić koji misli da se dokopao grada smatra da je normalno podvrći se lobotomiji te pridružiti se filozofiji oružano najjače snage svijeta.Skoro sve u ovom „eseju“ je promašeno i trebao bi skoro čitav jedan novi esej da se pobroje sve gluposti nabubane u ovom opskurnom djelu a niko nema baš toliko vremena da se bavi nečijim gastarbajterskim fantazijama i ograničenim vizijama.Fail.

  • >>Stanovi su dobijani besplatno od države, krediti za kuću sa kamatom od 4% na 30 godina. Ne godišnje, ukupno za 30 godina! Posao se dobijao do kraja života, otkazi su bili nepoznata kategorija, nagradjivanje prema radu je bila čista farsa (′viškovi′ u zemlji u kojoj ne postoji profit!), firme su bile državne, svojina je bila društvena. Divota!<< Da, zato kupovni stanovi u liberalnoj demokratiji (koje je ocito ideal autoru) kostaju u prosjeku 200.ooo eura; a dobiju se ako dignes kredit u tom iznosu sa kamatom od 20% i, na godisnjoj bazi; otpuste te sa posla kako im volja; nagradjivanje na poslu je u vidu bozicnjeg paketa (jednom godisnje); firma je gazdina (dakle, bogataseva); a svojina je u vlasnistvu multikorporacija i banaka koji su jaci i od same drzave. (Ne zaboravimo vanjski dug Sjedinjenih Americkih Drzava, najvece zemlje-olicenja liberalne ekonomije, trenutno iznosi 15 hiljada milijardi us dolara.) Divota!

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280