Lazar Džamić


 

Kako je i zašto Alan Ford i grupa TNT postao fenomen u Jugoslaviji – i nigde više!


 

RAZLOG PRVI: Nadrealna farsa kao naš način života (drugi deo)

 

Alan Ford strip i grupa TNT Cvećara u Kući Cveća ...3Farsa kao mentalitet ima dve strane, svetlu i tamnu. Nešto što ne želimo da zaboravimo ne samo kada analiziramo Alana Forda, već i naše društvo u celini. Te dve strane čine onaj ′balkanskiji′ deo bivše Jugoslavije (SHB) to što jesu, u svoj svojoj lepoti i grozoti.

Farsa je univerzalni rastvarač vrednosti, u farsi sve ima neku lakšu stranu. Farsa je suštinski optimistična. Farsa može da bude jak mehanizam za podnošenje teškog, nametnutog života, dejstvujući kao univerzalni ekvilajzer: sve je moguće, uključujući i dobro, obezbedjujući šećernu oblogu realnosti. Sve se u farsi može napraviti prihvatljivim, čak i Naci pozdravi i italijanski fašistički slogani – deo Grunfove magije u stripu.

Farsa, svojim nedostatkom pravila, takodje kastrira vlast, jer narod iznalazi beskrajno mnogo metoda da se izmigolji totalitarnoj želji za potpunom kontrolom (rečenica ′niko ne može toliko malo da me plati, koliko ja mogu malo da radim′ je jedna manisfestacija toga) kao i obilje kreativnih umetničkih izražaja da tu vlast ponize i kritikuju na način koji, naizgled, deluje bezazlen. U poslednjem eseju, posvećenom nečemu što sam ja nazvao ′Fordovskim univerzumom′, pozabavićemo se detaljnije nekima od njih, uključujući Duška Kovačevića, Felinija i mnoge druge.

Konačno, isti nedostatak pravila u farsičnom društvu generiše kreativnost i kroz to, sposobnost snalaženja. Obe su stvari na koje s razlogom možemo da budemo ponosni i koje naše prostore čine tako zanimljivim i tako dobrim umetničkim materijalom (još kada bi ih samo korisno upotrebili…).

Na žalost, tamna strana farsičnog mentaliteta više nego preteže. Dugoročno, ta strana teži da pobedi, još jedan aspekt koji je snažno odslikan u našem društvu i načinu na koji razmišljamo i radimo. To je naš istorijski teg oko nogu.

Farsični pogled na svet ništa ne uzima za ozbiljno, čak ni ozbiljne stvari. U farsi često, nema razlike izmedju dobra i zla. Ona je relativistička i, na neki način, nihilistička. Ničeova izreka da su ′bogovi mrtvi′ ima svoj farsični ekvivalent u tome da je ozbiljnost mrtva. Ljudi koji ništa ne uzimaju za ozbiljno, posebno pitanja ′života i smrti′ (kao što je vrsta ljudi koji treba da vode zemlju ili odnos prema znanju i obrazovanju), mogu da na kraju završe u cinizmu: ništa nije dovoljan razlog za delovanje. Sve se može relativizovati, ništa nema konačnu, objektivnu vrednost.

Uvek se setim primera koji mi je ispričao moj nekadašnji kolega iz smederevskog radija: sedeći u bašti lokalne kafane, dvojica lokalnih zgubidana su komentarisali njihovog školskog druga, stranog djaka, matematičkog genija koji je otišao u inostranstvo da bi našao neku smislenu upotrebu svog nesvakidašnjeg talenta; jedan od njih je pomenuo da je u pitanju pametan čovek, na šta je drugi odgovorio: ′Ma ko ga šiša, on je pametan za njega, ja sam pametan za mene.′

Farsično društvo ima mnogo malih pameti, možda i zato što ima mnogo malih gradova. I te pameti je teško zgrnuti na gomilu.

Jedna od ustanova koja u velikoj meri doprinosi generisanju i obnavljanju nadrealne farse kod nas je i naša tradicionalna porodica. U isto vreme, ona je i odbrana od farsične sudbine. U tom smislu, naši čitaoci bi sasvim normalno – i sasvim nesvesno – mogli da povuku paralele izmedju grupe TNT i svojih disfunkcionalnih domova. Mislim da mnogi od njih i jesu.

Cela ikonografija je vrlo poznata svakome ko je ikada sedeo u jednoj našoj porodici: tu je svemoćni, zahtevni, nikada zadovoljni, mrzovoljni pater familijas (Broj 1) koji se ne libi liberalne upotrebe štapa kao univerzalnog sredstva motivacije i kažnjavanja; tu su mnogobrojni žalopojni rodjaci, uglavnom babe i dede, koji pate od svih mogućih bolesti i već su decenijama na samrti; tu su razna braća, sitni šverceri, mali lopovi, muvadžije; blesavi stričevi i ujaci, sa svojim komičnim pričama o ratovanju i raznim drugim podvizima; i naravno, mi kao Alan – dobri, naivni, eksploatisani…

Kao i u našoj porodici, članovi grupe TNT nemaju izbora, ne mogu da pobegnu i moraju da se oslanjaju na grupu takva kakva je da opstanu u svetu koji nije ni malo prijateljski prema gubitnicima. Njihove neadkvatnosti generišu skoro isto onoliko farse koliko je i oko njih, ali je grupa istovremeno i odbrana od te spoljašnje, nametnute farse; domaća je, nekako, benignija, dok zajednički interes osigurava da se tako i nastavi.

Italija

Možda bi na ovom mestu trebalo reći i nekoliko reči o tome zašto je Italija, pored nas, bila jedina zemlja u kojoj je Alan Ford imao iole značajan uspeh. Nije u pitanju slučajnost, nego veliko preplitanje društvenih i mentalitetskih karateristika. I kod njih je nadrealna farsa značajan začin svakodnevnog života.

Superhik Alan Ford strip i grupa TNT - Cvećara u Kući Cveća ...3Evo jedne male sintaksičke metafore: po meni, postoje tri tipa društva na svetu. ′Glagolska društva′ su čitav Anglo-Saksonski svet, posebno Amerika i Engleska. U njima je sve vezano za rad, za kretanje, za delovanje, za karijeru, čak i na uštrb porodice; nema se vremena za gubljenje, brzina i efikasnost su dve najcenjenije karakteristike. Ničim nisu zadovoljni i stalno smišljaju nove načine da ispune svoje živote (ili praznine u njima, po nekima). Spremni su da za minut razruše staru priču i stare modele da bi uveli nešto novo. Glagolska društva imaju stalno zasukane rukave.

′Imenična društva′ su tipično skandinavske zemlje. Sve je tamo nekako nenaglašeno (osim prirode), jednostavno, neupadljivo, onako kako je stvarno, bez mnogo ulepšavanja i ′farbanja′; i ljudi su takvi: mirni, bez velikih pretenzija (u poredjenju sa Anglo-Saksoncima), nema mnogo galame, nema mnogo brzine, porodični život je važan i dobar balans izmedju rada i odmora. Njihova demokratija je prirodna, nekako se podrazumeva i o njoj se mnogo ne priča. Zajednica je bitna i svako se trudi da bude dobar član – država je izdašna, a narod rado plaća porez. Ko god je bio u Norveškoj, Islandu, Danskoj i, u izvesnoj meri, Švedskoj zna o čemu govorim. Švajcarska takodje.

Treći tip je sličan nama – ′Pridevska društva′. I tu ima mnogo galame, ali je ona neproduktivna: uglavnom se galami oko politike i preganjanja svakakvih vrsta; u pridevskim društvima sve je veće nego što stvarno jeste, svaka izjava i ideja je istorijska, svaka kritika je krvna uvreda, sve je ili raj ili pakao, nema sredine. Epiteti/etikete vladaju. Takva društva vole velike reči, velike gestove, u njima se stvari kao moć ili bogatstvo pokazuju jer je sve u dekoru, u površini.  U pridevskim društvima se mnogo priča, a malo radi. Pridevska društva vole jake političare i obično imaju problema sa demokratijom. Rusija, Kina, ceo Bliski Istok, veći deo Istočne Evrope, dobar deo Mediterana. I mi.

I Italija. Odavno posprdno posmatrana od strane razvijenih evropskih zemalja (Britanija, Nemačka, Francuska), Italija je ono što bi, na primer, Srbija bila posle sto godina neometenog razvoja: nikada super-razvijena, ali relativno funkcionalna i šarmantna.

Zato je Italija bila rodna zemlja Alana Forda i zato je strip uspeo da se odlepi od mora drugih lokalnih pokušaja. Italija, kao i mi, patrijarhalna zemlja, uz to i vrlo religiozna; isto kao i mi, onaj deo naroda koji nije religiozan je u bliskoj vezi sa socijalizmom i komunizmom, kada nije sa nacionalizmom i fašizmom. Italija ima sličan ′lako ćemo′ mediteranski mentalitet i vrlo ne-protestantski odnos prema radu: sindikati su jaki, biznis je (u poredjenju sa evropskim zemljama slične veličine) slab. Kao pridevsko društvo, u Italiji je odevanje i izgled važan i zato su dobri u modi i dizajnu. Kao i kod nas, izaći loše odeven na ulicu je blam. Zbog loše politike i opisanog mentaliteta, i Italija funkcioniše kao manje-više disfunkcionalno društvo, prepuno nadrealne farse. Nije slučajno Felini ponikao tamo.

Italija, kao i mi, sedi u nelagodnoj sredini izmedju idealističkog autokratizma (i levičarske i desničarske sorte) i agresivnijeg kapitalizma, ne zna gde joj je duša i kojem bi se carstvu privolela. I na vrhu ima ljude koji to odslikavaju. Berluskoni je verovatno ′naj-Alan Fordovskiji′ predsednik vlade u čitavom razvijenom svetu: švaleracije, korupcija, monopol, veze sa Mafijom, glamurozni život. Epizode o njegovim žurkama koje se mogu naći u svetskim novinama su direktna živa interpretacija mnogih scena iz stripa u kojima naši junaci zatiču gradonačelnike, političare I bogataše sa zgodnim devojkama u krilu svaki put kada nenajavljeno banu u njihove kancelarije. Berluskoni nekako čak i izgleda kao da ga je crtao Magnus, sa sve zalizanom kosom i veštačkim osmehom, više stereotip nego arhetip.

Bez nadrealne farse kao podloge, kao mentalnog okvira, kao načina života i delovanja, kao ključnog vezivnog i interpretativnog tkiva izmedju nas i autora, Alan Ford nikada kod nas ne bi postao to što jeste. Popularan, možda. Ali ne stvarno ′naš′.

 

Prethodni i naredni vezani tekstovi:

Cvećara u Kući Cveća …1: Uvod

Cvećara u Kući Cveća …2: Nadrealna farsa kao naš način života (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …3: Nadrealna farsa kao naš način života (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …4: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …5: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …6: Razlog treći: Optimistički dilentatizam kao strategija preživljavanja 

Cvećara u Kući Cveća …7: Zaključak

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: