Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo Kultura

Alan Ford strip i grupa TNT – Cvećara u Kući Cveća …3

Lazar Džamić


 

Kako je i zašto Alan Ford i grupa TNT postao fenomen u Jugoslaviji – i nigde više!


 

RAZLOG PRVI: Nadrealna farsa kao naš način života (drugi deo)

 

Alan Ford strip i grupa TNT Cvećara u Kući Cveća ...3Farsa kao mentalitet ima dve strane, svetlu i tamnu. Nešto što ne želimo da zaboravimo ne samo kada analiziramo Alana Forda, već i naše društvo u celini. Te dve strane čine onaj ′balkanskiji′ deo bivše Jugoslavije (SHB) to što jesu, u svoj svojoj lepoti i grozoti.

Farsa je univerzalni rastvarač vrednosti, u farsi sve ima neku lakšu stranu. Farsa je suštinski optimistična. Farsa može da bude jak mehanizam za podnošenje teškog, nametnutog života, dejstvujući kao univerzalni ekvilajzer: sve je moguće, uključujući i dobro, obezbedjujući šećernu oblogu realnosti. Sve se u farsi može napraviti prihvatljivim, čak i Naci pozdravi i italijanski fašistički slogani – deo Grunfove magije u stripu.

Farsa, svojim nedostatkom pravila, takodje kastrira vlast, jer narod iznalazi beskrajno mnogo metoda da se izmigolji totalitarnoj želji za potpunom kontrolom (rečenica ′niko ne može toliko malo da me plati, koliko ja mogu malo da radim′ je jedna manisfestacija toga) kao i obilje kreativnih umetničkih izražaja da tu vlast ponize i kritikuju na način koji, naizgled, deluje bezazlen. U poslednjem eseju, posvećenom nečemu što sam ja nazvao ′Fordovskim univerzumom′, pozabavićemo se detaljnije nekima od njih, uključujući Duška Kovačevića, Felinija i mnoge druge.

Konačno, isti nedostatak pravila u farsičnom društvu generiše kreativnost i kroz to, sposobnost snalaženja. Obe su stvari na koje s razlogom možemo da budemo ponosni i koje naše prostore čine tako zanimljivim i tako dobrim umetničkim materijalom (još kada bi ih samo korisno upotrebili…).

Na žalost, tamna strana farsičnog mentaliteta više nego preteže. Dugoročno, ta strana teži da pobedi, još jedan aspekt koji je snažno odslikan u našem društvu i načinu na koji razmišljamo i radimo. To je naš istorijski teg oko nogu.

Farsični pogled na svet ništa ne uzima za ozbiljno, čak ni ozbiljne stvari. U farsi često, nema razlike izmedju dobra i zla. Ona je relativistička i, na neki način, nihilistička. Ničeova izreka da su ′bogovi mrtvi′ ima svoj farsični ekvivalent u tome da je ozbiljnost mrtva. Ljudi koji ništa ne uzimaju za ozbiljno, posebno pitanja ′života i smrti′ (kao što je vrsta ljudi koji treba da vode zemlju ili odnos prema znanju i obrazovanju), mogu da na kraju završe u cinizmu: ništa nije dovoljan razlog za delovanje. Sve se može relativizovati, ništa nema konačnu, objektivnu vrednost.

Uvek se setim primera koji mi je ispričao moj nekadašnji kolega iz smederevskog radija: sedeći u bašti lokalne kafane, dvojica lokalnih zgubidana su komentarisali njihovog školskog druga, stranog djaka, matematičkog genija koji je otišao u inostranstvo da bi našao neku smislenu upotrebu svog nesvakidašnjeg talenta; jedan od njih je pomenuo da je u pitanju pametan čovek, na šta je drugi odgovorio: ′Ma ko ga šiša, on je pametan za njega, ja sam pametan za mene.′

Farsično društvo ima mnogo malih pameti, možda i zato što ima mnogo malih gradova. I te pameti je teško zgrnuti na gomilu.

Jedna od ustanova koja u velikoj meri doprinosi generisanju i obnavljanju nadrealne farse kod nas je i naša tradicionalna porodica. U isto vreme, ona je i odbrana od farsične sudbine. U tom smislu, naši čitaoci bi sasvim normalno – i sasvim nesvesno – mogli da povuku paralele izmedju grupe TNT i svojih disfunkcionalnih domova. Mislim da mnogi od njih i jesu.

Cela ikonografija je vrlo poznata svakome ko je ikada sedeo u jednoj našoj porodici: tu je svemoćni, zahtevni, nikada zadovoljni, mrzovoljni pater familijas (Broj 1) koji se ne libi liberalne upotrebe štapa kao univerzalnog sredstva motivacije i kažnjavanja; tu su mnogobrojni žalopojni rodjaci, uglavnom babe i dede, koji pate od svih mogućih bolesti i već su decenijama na samrti; tu su razna braća, sitni šverceri, mali lopovi, muvadžije; blesavi stričevi i ujaci, sa svojim komičnim pričama o ratovanju i raznim drugim podvizima; i naravno, mi kao Alan – dobri, naivni, eksploatisani…

Kao i u našoj porodici, članovi grupe TNT nemaju izbora, ne mogu da pobegnu i moraju da se oslanjaju na grupu takva kakva je da opstanu u svetu koji nije ni malo prijateljski prema gubitnicima. Njihove neadkvatnosti generišu skoro isto onoliko farse koliko je i oko njih, ali je grupa istovremeno i odbrana od te spoljašnje, nametnute farse; domaća je, nekako, benignija, dok zajednički interes osigurava da se tako i nastavi.

Italija

Možda bi na ovom mestu trebalo reći i nekoliko reči o tome zašto je Italija, pored nas, bila jedina zemlja u kojoj je Alan Ford imao iole značajan uspeh. Nije u pitanju slučajnost, nego veliko preplitanje društvenih i mentalitetskih karateristika. I kod njih je nadrealna farsa značajan začin svakodnevnog života.

Superhik Alan Ford strip i grupa TNT - Cvećara u Kući Cveća ...3Evo jedne male sintaksičke metafore: po meni, postoje tri tipa društva na svetu. ′Glagolska društva′ su čitav Anglo-Saksonski svet, posebno Amerika i Engleska. U njima je sve vezano za rad, za kretanje, za delovanje, za karijeru, čak i na uštrb porodice; nema se vremena za gubljenje, brzina i efikasnost su dve najcenjenije karakteristike. Ničim nisu zadovoljni i stalno smišljaju nove načine da ispune svoje živote (ili praznine u njima, po nekima). Spremni su da za minut razruše staru priču i stare modele da bi uveli nešto novo. Glagolska društva imaju stalno zasukane rukave.

′Imenična društva′ su tipično skandinavske zemlje. Sve je tamo nekako nenaglašeno (osim prirode), jednostavno, neupadljivo, onako kako je stvarno, bez mnogo ulepšavanja i ′farbanja′; i ljudi su takvi: mirni, bez velikih pretenzija (u poredjenju sa Anglo-Saksoncima), nema mnogo galame, nema mnogo brzine, porodični život je važan i dobar balans izmedju rada i odmora. Njihova demokratija je prirodna, nekako se podrazumeva i o njoj se mnogo ne priča. Zajednica je bitna i svako se trudi da bude dobar član – država je izdašna, a narod rado plaća porez. Ko god je bio u Norveškoj, Islandu, Danskoj i, u izvesnoj meri, Švedskoj zna o čemu govorim. Švajcarska takodje.

Treći tip je sličan nama – ′Pridevska društva′. I tu ima mnogo galame, ali je ona neproduktivna: uglavnom se galami oko politike i preganjanja svakakvih vrsta; u pridevskim društvima sve je veće nego što stvarno jeste, svaka izjava i ideja je istorijska, svaka kritika je krvna uvreda, sve je ili raj ili pakao, nema sredine. Epiteti/etikete vladaju. Takva društva vole velike reči, velike gestove, u njima se stvari kao moć ili bogatstvo pokazuju jer je sve u dekoru, u površini.  U pridevskim društvima se mnogo priča, a malo radi. Pridevska društva vole jake političare i obično imaju problema sa demokratijom. Rusija, Kina, ceo Bliski Istok, veći deo Istočne Evrope, dobar deo Mediterana. I mi.

I Italija. Odavno posprdno posmatrana od strane razvijenih evropskih zemalja (Britanija, Nemačka, Francuska), Italija je ono što bi, na primer, Srbija bila posle sto godina neometenog razvoja: nikada super-razvijena, ali relativno funkcionalna i šarmantna.

Zato je Italija bila rodna zemlja Alana Forda i zato je strip uspeo da se odlepi od mora drugih lokalnih pokušaja. Italija, kao i mi, patrijarhalna zemlja, uz to i vrlo religiozna; isto kao i mi, onaj deo naroda koji nije religiozan je u bliskoj vezi sa socijalizmom i komunizmom, kada nije sa nacionalizmom i fašizmom. Italija ima sličan ′lako ćemo′ mediteranski mentalitet i vrlo ne-protestantski odnos prema radu: sindikati su jaki, biznis je (u poredjenju sa evropskim zemljama slične veličine) slab. Kao pridevsko društvo, u Italiji je odevanje i izgled važan i zato su dobri u modi i dizajnu. Kao i kod nas, izaći loše odeven na ulicu je blam. Zbog loše politike i opisanog mentaliteta, i Italija funkcioniše kao manje-više disfunkcionalno društvo, prepuno nadrealne farse. Nije slučajno Felini ponikao tamo.

Italija, kao i mi, sedi u nelagodnoj sredini izmedju idealističkog autokratizma (i levičarske i desničarske sorte) i agresivnijeg kapitalizma, ne zna gde joj je duša i kojem bi se carstvu privolela. I na vrhu ima ljude koji to odslikavaju. Berluskoni je verovatno ′naj-Alan Fordovskiji′ predsednik vlade u čitavom razvijenom svetu: švaleracije, korupcija, monopol, veze sa Mafijom, glamurozni život. Epizode o njegovim žurkama koje se mogu naći u svetskim novinama su direktna živa interpretacija mnogih scena iz stripa u kojima naši junaci zatiču gradonačelnike, političare I bogataše sa zgodnim devojkama u krilu svaki put kada nenajavljeno banu u njihove kancelarije. Berluskoni nekako čak i izgleda kao da ga je crtao Magnus, sa sve zalizanom kosom i veštačkim osmehom, više stereotip nego arhetip.

Bez nadrealne farse kao podloge, kao mentalnog okvira, kao načina života i delovanja, kao ključnog vezivnog i interpretativnog tkiva izmedju nas i autora, Alan Ford nikada kod nas ne bi postao to što jeste. Popularan, možda. Ali ne stvarno ′naš′.

 

Prethodni i naredni vezani tekstovi:

Cvećara u Kući Cveća …1: Uvod

Cvećara u Kući Cveća …2: Nadrealna farsa kao naš način života (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …3: Nadrealna farsa kao naš način života (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …4: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …5: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …6: Razlog treći: Optimistički dilentatizam kao strategija preživljavanja 

Cvećara u Kući Cveća …7: Zaključak

. . .

16 komentara

  • Опет ја, ћирилицом (да се зна). Паралела између Алан Форда са једне и нас и Италијана са друге стране је занимљива и изненађујуће очигледна. Аутору све похвале. И пар детаља: јЈа сам одрастао у патријархалној средини али моја породица ни мало није личила на ону, описану у тексту. И још нешто: постоји тенденција да се идеализује Англо-саксонско друштво коме припада и земља у којој живимо аутор и ја а са којом се изузетно не слажем. Могу да наведем много примера који разбијају ту идеализацију али би тада отишао много далеко од теме, што не желим.
    Чекам трећи наставак…

  • […] Lazar Džamić * * * Kako je i zašto Alan Ford postao fenomen u Jugoslaviji – i nigde više!   RAZLOG PRVI: Nadrealna farsa kao naš način života (drugi deo)     Farsa kao mentalitet ima dve strane, svetlu i tamnu. Nešto što ne želimo da zaboravimo ne samo kada analiziramo Alana Forda, već i naše društvo u celini. Te dve strane čine onaj ′balkanskiji′ deo bivše Jugoslavije (SHB) to što jesu, u svoj svojoj lepoti i grozoti.   Farsa je univerzalni rastvarač vrednosti, u farsi sve ima neku lakšu stranu. Farsa je suštinski optimistična. Farsa može da bude jak mehanizam za podnošenje teškog, nametnutog života, dejstvujući kao univerzalni ekvilajzer: sve je moguće, uključujući i dobro, obezbedjujući šećernu oblogu realnosti. Sve se u farsi može napraviti prihvatljivim, čak i Naci pozdravi i italijanski fašistički slogani – deo Grunfove magije u stripu.   Farsa, svojim nedostatkom pravila, takodje kastrira vlast, jer narod iznalazi beskrajno mnogo metoda da se izmigolji totalitarnoj želji za potpunom kontrolom (rečenica ′niko ne može toliko malo da me plati, koliko ja mogu malo da radim′ je jedna manisfestacija toga) kao i obilje kreativnih umetničkih izražaja da tu vlast ponize i kritikuju na način koji, naizgled, deluje bezazlen. U poslednjem eseju, posvećenom nečemu što sam ja nazvao ′Fordovskim univerzumom′, pozabavićemo se detaljnije nekima od njih, uključujući Duška Kovačevića, Felinija i mnoge druge.   Konačno, isti nedostatak pravila u farsičnom društvu generiše kreativnost i kroz to, sposobnost snalaženja. Obe su stvari na koje s razlogom možemo da budemo ponosni i koje naše prostore čine tako zanimljivim i tako dobrim umetničkim materijalom (još kada bi ih samo korisno upotrebili…).   Na žalost, tamna strana farsičnog mentaliteta više nego preteže. Dugoročno, ta strana teži da pobedi, još jedan aspekt koji je snažno odslikan u našem društvu i načinu na koji razmišljamoDalje […]

  • nemam reči kojima bih mogao da pohvalim ovo što sam do sada pročitao, a ne sumnjam da je ono što sledi na istom nivou lucidnosti!

    čekam nastavak ovog bloga kao malo šta u životu! 🙂

  • Priznajem da je do sada svaki sledeći nastavak bio sve bolji i bolji. I ja čekam da vidim kako se eseji nastavljaju.

    Imam utisak kao da je nakon ova tri eseja sve već kazano, ali kako vidim, muzika ide dalje 🙂

  • Imao bi komentar oko Italije, jer oni iako su možda „farsični“ ipak imaju jednu od vodećih ekonomija u svetu. U zadnje vreme su doduše malo pali na top listama, ali su daleko od proseka i pripadaju gornjem domu uspešnih.

    Tim pre je začudjujuće kako Berluskoni opstaje, jer ugrožava opšte italijanske ekonomske interese i image u svetu, osim objašnjenja da je njegova moć velika i squadra koja ga održava na vlasti toliko jaka, da mu niko ništa ne može.

    Tako slično sa ovim prostorima.

  • Glagolska, imenična (bolje – imenička) i pridevska društva – vrlo zanimljivo!
    Kad uporediš gramatičke strukture germanskih i slovenskih jezika, zapažaš da prvi imaju razvijen glagolski sistem, a drugi padežni. I to samo po sebi mnogo govori. Zatim brojevi, pa sintaksička struktura… sve to ide u prilog teoriji o glagolskim, imeničkim i pridevskim društvima.
    Odlični postovi! Hvala ti, uživala sam.

  • Hvala svima na komentarima.

    Zlatko, o Berluskoniju se dosta pise u Evropi i u UK je bilo nekoliko vrlo dobrih tekstova o tome zasto i kako opstaje. The Guardian, Economist i Prospect su svi imali po nekoliko tekstova do sada (Google is your friend…).

    Ukratko, njegovo prezivljavanje se pripisuje nekoliko faktora: a) kultura maminih sinova – italijanske majke – kao i nase – vrlo razmazuju svoje sinove i muskarcima se u Italiji mnogo sta tolerise, b) kultura i obelezja uspeha – simbol muskosti, snage i uspeha je delom i sposobnost da se bude atraktivan zenama, posebno se ceni kod javnih licnosti (Francuska je ovde slicna Italiji), c) slaba i razjedinjena opozicija, d) Berluskonijeva kontrola medijskog prostora, c) kultura politicke korupcije i usluga – on je potkupio/ucenio sve zivo… i tako dalje. Da ima dobre oponente i da je kultura malo manje ‘macho’ ne bi mu to uspelo odavno.

  • Hvala Miljo. Postoji jos jedna interesantna razlika: postanske adrese. U celoj Evropi, naziv ulice ide ispred broja kuce/stana; u UK i Americi je obrnuto – individualno uvek ima prevagu nad kolektivnim. Takodje, vrlo je cesto da kuce ovde imaju ime (na primer, The Priory) koje ide ispred broja, jos vise individualizma!

    Kod nas, interesantan primer nesvesnog kolektivizma je stari (nadam se da je stari? oduvek me je nervirao) obicaj da se u ‘zvanicnim’ situacijama koristi prvo prezime pa onda ime osobe. Petrovic Milutin. Prvo porodica/familija/klan, pa onda pojedinac…

  • Glede predstavljanja i prozivanja i potpisivanja – oduvek je prvo trebalo da ide ime pa prezime. Izuzetak su administrativni spiskovi (od školskog dnevnika do biračkih spiskova).
    Čak se i jedno pitanja u Zbirci za pripremu maturskog ispita upravo time i bavi – ko ne zna, dobije krompir. A veliki je luksuz izgubiti poen.

  • Znaci zaista genijalno! Ali najbolji deo mi je svakako onaj o poredjenju grupe TNT sa nasom porodicom. Zaista mi je to opazanje otvorilo oci iako mi licno nikad nije palo na pamet to poredjenje. Uklapa se fantasticno, sve sa likom Alana forda na kraju u ulozi nevinasca i dobrice. Odlicno!

  • Mislim da bi bilo lepo da autor dogovori sa ‘gazdama bašte’ i dalju saradnju . Mogao bi , na primer , da piše o razlici u načinu života i ‘svjetonazorima’ ovde i tamo .. ..

  • Napomena 🙂
    Berluskoni je opisan u Alanu (kao preCednik mocne teve korporacije). Na zici je, nit pozitivac, nit negativac 🙂
    To su serijali o Antena-menu, pred kraj nam drzave behu te epizode (ili u novim naskim „crna ruka, crni jezik – nalik Ekovoj ruzi“ Svet izdanjima) 😛

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280