Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo Kultura

Alan Ford strip i grupa TNT – Cvećara u kući cveća … 4

Lazar Džamić


 

Kako je i zašto Alan Ford i grupa TNT postao fenomen u Jugoslaviji – i nigde više!



RAZLOG DRUGI: SATIRIČNA KRITIKA KAPITALIZMA (I KOMUNIZMA) (prvi deo)

Grupa TNT i Alan Ford strip glavni junaci stripa na okupuMislim da smo se u tome nekako složili: Maratonci su pobedili. Po meni, naša istorijska i kulturološka potopljenost u nadrealnu farsu, onako kako je opisana u prošlom eseju, bila je jedan od vrlo moćnih razloga za uspeh Alana Forda u bivšoj YU. Medjutim, u istoj meri u kojoj su Maratonci živi i zdravi kod nas, isto je i Dobri Vojnik Švejk. U Alan-Fordovskom univerzumu postoji još jedna moćna sila, takodje duboko ukorenjena u naš mentalitet: snažna društvena satira.

Ako se nadrealna farsa može nazvati ′stratosferom′ Alana Forda –  emotivnim nabojem koji se nalazi u sloju značenja koji se nekako više oseća iako se možda jasno ne vidi – onda je njegova ′atmosfera′, sloj koji funkcioniše na mnogo svesnijem i nama bližem nivou, satirična kritika sveta kakav je bio u vreme kada je strip kreiran. Satira u Alan Fordu je primarni ideološki okvir njegove poetike.

Za razliku od farse, koja se sprda sa arhetipskim modelima ljudskog ponašanja, ali ne mora da cilja ni na koga posebno, satira ima mnogo precizniji ujed. Poruka satire se uvek isporučuje na tačno naznačenu adresu, sa imenom i prezimenom: taj društveni sistem, taj režim, taj političar, ta ideologija, taj tajkun… Ako je farsa ogledalo ljudsko, satira je uveličavajuće staklo; u svojim najboljim izdanjima, pretvara se u mikroskop. Koliko puta su i autor i čitaoci ovih redova osetili žmarce u tom čarobnom momentu kada sjajna satira odjednom uveliča neku vrlo precizno primećenu karakteristiku specifičnog ponašanja, do te mere da ta karakteristika postane definišući element čitavog lika. Jedna stvar se, opravdano, poveća i podigne na nivo principa.

Satira je mišićava i agresivna. Ako je farsa benigni, ponekad moralistički, podsmeh, prevashodno preokupiran dobrom zabavom, satira je ljutnja sa vrlo fokusiranim i brutalnim ciljem: da promeni, zaustavi, iskoreni mišljenje i ponašanje koje kritikuje. Ona je oblik otpora. Satira je poziv na akciju, lupanje rukom o sto, satira je režanje i grabljenje za okovratnik; svaki dobar satiričar mora makar malo da mrzi objekat svoje satire. Satira je, suštinski, forma ideološkog razmišljanja: ′tvoj pogled na svet je loš i moraš da ga promeniš′. I kao i sve ideologije, da bi svoju poruku poslala nedvosmisleno, satira često koristi preterivanje. Crni humor je vrlo često deo satire, poput scene iz jedne epizode AF-a, gde se ručak u staračkom domu deli preko tombole, a vlasnica doma odbija od gladi podivljale stanare korbačem.

Mi već decenijama, pa i više, ako računamo Nušića, živimo sa satirom. Ona nam je vrlo dobro poznata, uglavnom kao jeftino sredstvo za borbu protiv režima i/ili ideoloških neprijatelja svih vrsta. U tom pogledu, naši prostori su vrlo slični ostatku Centralne i Istočne Evrope. Jedna od dragocenih literarnih formi koja je skoro potpuno nepoznata u Anglo-Saksonskom svetu (u pisanom obliku) je satirični aforizam, taj pouzdani, neumorni literarni konj za vuču našeg političkog otpora. Vib, Baljak, Vržina, Bojičić – Lec, u ostatku bivšeg komunističkog bloka – su imena sa kojima su rasle generacije naših ljudi, podgrevajući bezbrojne kafanske debate o tome ′kakav smo, bre, mi narod!′.

U Britaniji, gde je odavno dozvoljeno da svako kaže šta misli, satirični aforizam se udobno preselio u tu autentično Anglo-Saksonsku formu izvodjačke komedije, ′stand up′. Možda je i dalje pomalo politički – neki od komičara su otvoreno anti-establišment – ali ne rezonira ni izdaleka onako kako sjajan domaći aforizam to radi: ne prepričava se mnogo, ne komentariše se, nekako nije tako važan. U bivšoj YU, aforizam je imao dostojanstvo bazirano na njegovoj suberzivnoj snazi. Za aforizme se išlo u zatvor ili, kako je autoru ovih redova prećeno zbog aforizama u lokalnim novinama, prinudno u vojsku. U liberalnom kapitalizmu, aforizam je spao na nivo obične šale. A šale se teško stavljaju na barjak.

Druga glavna manifestacija satire kod nas, takodje vrlo bliska našem percipiranju sveta, je karikatura. Kao i aforizam, karikatura je kod nas ozbiljna umetnička forma, dodajući na verbalnu snagu aforizma i moćno dejstvo slike. Ljudi lakše pamte slike, zato svetski šampioni u pamćenju pretvaraju slučajne redove brojeva ili reči u vizuelne predmete koje organizuju u takozvane ′memorijske palate′. Naše oči (′kurveštije medju čulima′) imaju kraći put do naših srca nego naše uši. Koraksove karikature su za rušenje Slobodana Miloševića uradile skoro isto toliko koliko i NATO bombardovanje.

Alan Ford i grupa TNT je, u neku ruku, roman u karikaturi, karikaturalno mišljenje u dugoj formi. Ono što je u dnevnim novinama jedna ploča ili ′traka′ koja sadrži kratku priču (traka je ′strip′ na engleskom, odatle i naziv za čitavu formu, koji smo mi direktno preuzeli). Uobičajena novinska karikatura funkcioniše na nivou vica; Alan Ford je za taj pristup karikaturi ono što je Rat i Mir za pripovetku.

U satiričnom smislu, Alan Ford je, na neki način, jedan od najboljih primera ′sinhroniciteta′ za koji znam: autorsko delo dvojice italijanskih kreativaca, pravljeno za tamošnje tržište i bazirano na njihovom privatnom vidjenju sveta kakav je tada bio, transformisalo se u jednoj zemlji na Balkanu u kulturnu baštinu zahvaljujući srećnoj činjenici da su u toj zemlji nadrealnost i farsa svakodnevnog života bili u srećnom spoju sa satirom kao preovladjujućom subverzivnom političkom formom.

Magnusov i Bunkerov pogled na svet jeste bio privatan, ali je u isto vreme bio i univerzalan. Njihova satira je imala političku podlogu, i to iz političkog ugla sa kojim smo mogli da se vrlo dobro identifikujemo. Alan Ford je, kao što je često isticano u recenzijama, jedna od najsnažnijih kritika kapitalizma tog vremena i taj aspekt je, po mom mišljenju, dodatno uticao na prihvatanje u bivšoj YU.

Alan Ford strip i grupa TNT

Svet Alana Forda je svet pre Fukujaminog ′kraja istorije′: SSSR je i dalje postojao u svoj svojoj marširajućoj slavi, svet je bio podeljen na blokove (sa kojima se Tito igrao kao dete  Lego kockicama), nuklearno uništenje je bilo u svakoj vremenskoj prognozi, Evropa i Amerika su tek prošli kroz studentske demonstracije, uz mnogo mrtvih i uz scene na TVu koje su šokirale demokratije nenaviknute na interno nasilje. Nešto je bilo trulo u državi Danskoj, a bogami i Engleskoj.

Vojno-industrijski kompleks (kako se to tada nazivalo) je otvoreno zagovarao militarizam, koji se često u tretmanu gradjana sopstvenih, navodno razvijenih, demokratija graničio sa fašizmom. Pucnji iz Kenedijevog (Kenedijevih, ako računamo i Bobija) ubistva su i dalje odjekivali svetom. Sovjetski izazov kapitalizmu u vidu komunističke ekspanzije po svetu je podgrevao vatru političkog konzervativizma i ′imperijalizma′ na Zapadu. Špijuni su radili šta su hteli, obaveštajne službe su bile države u malom. U najkraćem, bio je to svet pun nesigurnosti, gladi, tragedije, zavera i kontra-zavera. Postojalo je samo jedno pravilo: ako nisi sa mnom, onda si protiv mene. Nada u etičke kvalitete ljudske rase je bila samo mali patetični iracionalni idealizam.

Ja nemam nikakve sumnje da su Magnus i Bunker bili levičari. Nigde nisam zvanično našao taj podatak, ali sam prilično siguran. Razlog? Nekoliko. Prvo, u pitanju su italijanski kreativni poslenici, od kojih je većina bila na levom krilu političkog spektra. Drugo, Italija je i sama, kao i danas, u nekom smislu bila razapeta izmedju ′leve′ i ′desne′ političke opcije; izmedju porodičnog tradicionalizma i individualističkog kapitalizma. Malo mi je verovatno da to nije ostavilo traga na Magnus/Bunkerovo vidjenje sveta, jer je u mnogim aspektima tipično za rezignirani levičarski pesimizam kada je u pitanju tumačenje ′trulog Zapada′.

Društvo u Alanu Fordu je opisano kao čist Darvinizam, percepcija koja je nesumnjivo potpomognuta činjenicom da se dešava u Americi. Ljudi su sebični, gramzivi, lenji, korumpirani, bezdušni. Arogantni bogataši su jako bogati dok su siromašni u ritama. Gradski oci su halapljive svinje koje trpaju u svoje džepove sve što se može ukrasti. Policija je nekompetentna i korumpirana, debela i sa ravnim tabanima. Svako je prepušten sebi i neka mu je bog na pomoći ako nema dobro zaledje. U pitanju je sistem koji srećno upošljava bivše naciste (ludi naučnik Krojcer), samo ako mogu da im budu korisni. Direktna aluzija na Vernera fon Brauna, na primer.

Iznad takve slike lebdi najmoćniji, dugogodišnji simbol kapitalističkog raspada i dekadencije u to vreme: Njujork. ′Velika Jabuka′ iz svojih loših dana, pre gradonačelnika Djulijanija i Blumberga koji su ga ′očistili′. Njujork ubistava, ganstera, mračnih aleja punih kriminala i truleži – i fizičke i moralne. Njujork kao Betmenov Gotam, urbani kancer, crna tačka na licu planete, majka svih megalopolisa. Nije slučajno da ga je Magnus crtao uglavnom kao crne siluete, tamne kulise permanentne ljudske tragi-komedije – sem kada nije u najtananije detalje opisivao njegove dve krajnosti: obsceno bogatstvo i šokantnu bedu. Svaki dragulj na vratu razmažene ′sponzoruše′ u stripu blješti istom ekspresivnom snagom kao i svaka prljava cigla polu-razrušene straćare na periferiji.

Na ovom mestu, udahnite duboko, jer za vas imam iznenadjenje.

Alan Ford ne bi bio to što jeste za nas, da u sebi ne sadrži još jedan, potpuno novi stepen subverzivnosti. Nešto što ja smatram za do sada skriveni, ne mnogo razmatrani aspekt stripa, koji je još više produbio vezu izmedju bivših Jugoslovena i grupe TNT: Alan Ford je u isto vreme i kritika komunizma! Ili, da budem precizniji, svakog nekompetentnog, autoritarnog i propagandističkog društvenog uredjenja. To znači i bivše Jugoslavije. AF je univerzalna kritika lošeg društva, bez obzira na varijantu.

Paralele sa YU su, kada se jednom pogleda iz pravog ugla, vrlo uočljive. Ne samo način na koji društvo funkcioniše, već i sama grupa TNT imaju karakteristike naše bivše države (i u mnogo čemu, na žalost, i sadašnjih).

Za početak, prirodno stanje grupe TNT je stanje permanentnog haosa i permanentne iritiranosti, svako se ′istresa′ na svakoga – izuzev Alana – svako se brine samo o svojim interesima, ništa ne funkcioniše, svako je ostavljen da se stara o sebi i da proizvodi rezultate bez ikakve pomoći. Drugi su tu samo kao neizbežni iritanti, da čine život mučnijim i gorčim (ili je bar takva njihova percepcija). A izlaza nema. Hm. Zvuči poznato, zar ne, posebno onaj deo o permanentnoj iritiranosti i nemanju izlaza?

Takav haos, medjutim, se neprestano prezentira kao uspeh od strane autokratskog i megalomanijskog vodje, Broja 1. Stari lukavac je majstor PRa. Svaki put kada se sastane sa nekim od naručilaca novog posla, Broj 1 predstavlja grupu kao super podmazanu mašinu sastavljenu od iskusnih profesionalaca koji znaju šta rade. Njegova fasada TNT Potemkinovog sela je vrlo ubedljiva – ako se zanemare sitnice kao što su neupareni točkovi na njegovim kolicima i bizarni nemački adjutant. Ali, svi veliki ljudi su pomalo ekscentrični, pa to prolazi nezapaženo u svetu moći.

Broj 1 ima neverovatnu simboličku sličnost sa Titom – ili bilo kojim drugim benignijim diktatorom. Naravno da Magnus i Bunker nisu razmišljali o drugu Starom kada su kreirali Broja 1, ali su asocijacije vrlo snažne. Misterija njegovog porekla i lične priče, godine (Tito je već bio u cvetu starosti kada je strip objavljen kod nas), činjenica da uvek zna bolje od svojih podanika i povezanost sa centrima moći. I, posebno, ona o majstorluku sa PR-om.

′Titoizaciji′ Broja 1 doprinosi i njegovo najmoćnije oružje, sredstvo koje bez greške rešava sve probleme nastale time što neko na položaju ne želi da igra onako kako Broj 1 želi. To sredstvo je famozna sveznajuća crna knjižica, prepuna kompromitujućih podataka o svakome živom. Ako je bilo gde kreirana bolja metafora za našu svemoćnu, u to vreme, Službu državne bezbednosti (DB, skraćeno) onda bih za to voleo da znam. Svako koga sam tada poznavao je baš tako zamišljao DB-ov ′modus operandi′: oni znaju sve o svakome i ako samo predješ dozvoljenu liniju… prst se zustavi na tvojoj strani. Da ne pominjemo kasnije, post-Titovske režime gde su bezbednjaci otvoreno ucenjivali njihove ′mete′ kompromitujićim podacima da bi ih vrbovali za informatore.

Još jedan arhetipski model iz naše svakodnevice, jer to je ono o čemu ovde pričamo, je nekompetentni šef. U grupi TNT, Šef je neizlečiva spavalica i zabušant, simbol svih lenjih funkcionera širom sveta. Prema svojim potčinjenima je grub, dok je prema ′Njegovoj Visosti′ ponizan. Nije slučajno njegovo ime u originalu bilo Karijatida – statua, nepomičan, za ukras… Šef je neko koga znamo vrlo dobro, iz naših preduzeća koja su opstajala jedino političkom voljom, koji je ponizno išao ′u Komitet′ po direktive, da bi ih onda arogantnim dekretima nametao svojim zaposlenima. Svako društvo ima svoje Šefove, ali njihov prirodni habitat su ne-tržišne, nekompetentne, autoritarne sredine u kojima je sposobnost uvek na nižoj lestvici korisnosti od poslušnosti.

U prošlom nastavku smo već razmatrali paralele izmedju grupe TNT i naše prosečne porodice. Ta paralela se može rastegnuti i na čitavu zemlju. Bob Rok je dobar primer. Bob je oličenje proletarijata: radnička klasa i Oliver Tvist u jednom. Nije lep, nije visok, ne zna mnogo; podignut je u sirotištu, braća su mu okoreli kriminalci koji svoj vek provode u zatvoru u Jumi. Svako eksploatiše Boba, svako mu se podsmeva, izuzev Alana. U onoj meri u kojoj je Broj 1 na vrhu piramide, Bob je na dnu. Ono što ga spašava su ideali – više sanjarenje, iskreno, o budućem boljem životu. Na taj način, Bob je otelotvoreni Marksizam:  istovremeno kao ′nauka o hepiendu′ (njegovi snovi) i kao velika istorijska zabluda (njegova realnost). Bob gaji dirljivu, ali neostvarljivu, ideju.

I naravno, Jeremija i Sir Oliver kao primeri stereotipnih likova iz naših provincija, o kojima smo već razgovarali. Sve moje babe i dede su bili Jeremija, a nekoliko Sir Olivera sam i lično poznavao. U sledećem nastavku bih voleo da se posvetim malo detaljnije toj specifičnoj manifestaciji optimističkog diletantizma koja je Alanu Fordu takodje dala tako autentičan domaći ukus.

Moram na ovom mestu da ponovim, da ne bih bio optužen za tendenciozno preterivanje samo radi efekta: grupa TNT nije simbolički podsećala samo na bivšu YU, već i na sve nekompetentne organizacije (države, kompanije, univerzitete) u istoriji. Ali je rezonovanje nekih specifičnih aspekata stripa sa našim svakodnevnim životom bilo to što je grupu napravilo stvarno ′našom′.

Na kraju, ne mogu a da ne primetim jednu fenomenalnu koincidenciju, totalnu slučajnost koja je ipak nabijena simboličkim karmičkim barutom: srce grupe TNT, niihovo sklonište, bila je cvećara (cvjećara, ako ćemo biti verni originalnom prevodu). Poslednje utočište našeg stvarnog istorijskog Broja 1 je Kuća Cveća. Obe kuće cveća su simboli pretvaranja, izneverenih nada i disfunkcionalnosti. Magnus i Bunker bi se upišali od smeha; Bunker možda i jeste…

 

Prethodni i naredni vezani tekstovi:

Cvećara u Kući Cveća …1: Uvod

Cvećara u Kući Cveća …2: Nadrealna farsa kao naš način života (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …3: Nadrealna farsa kao naš način života (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …4: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …5: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …6: Razlog treći: Optimistički dilentatizam kao strategija preživljavanja 

Cvećara u Kući Cveća …7: Zaključak

. . .

 

 

5 komentara

  • Najveci vic u celoj prici o grupi TNT i SFRJ je sto ustvari drug Broz i njegova kobajagi svevideca udba ovo u stvari nisu ni videli ni skapirali.

  • Na zalost. Ali to je priroda tih rezima, uvek su slepi za realnost. Inace ne bi bili takvi na prvom mestu. Nadrealna farsa zameni realnost.

  • Nase drusutvo svakoga dana sve vise tezi i usvaja liberalni kapitalizam. Humor u Alanu se sve manje prepoznaje (iako sistem nije promenjen, koliko poimanje stvarnosti). Nema tog pogleda na svet drugacijim ocima. Nema gledanja na najbezazlenije situacije alanfordicizmom.

    Inace, Alan Ford koji izlazi u Srbiji je katastrofalan. Ono sto bi trebalo (periodicno ponavljati) kao lektiru je faza Banker i Manjus (i Pifarerijo). Pa ti kada zavrsis prevodjenje Alana na engleski, poturi tu ideju i ovim nasima 🙂
    U Srbiji takvo izdanje ne postoji (mislim, kome je jos palo na pamet da prevodi Briksija ili da izdaje epizode u postsatiricnoj fazi, fazi gde je Banker oglasio smrt satiri ).

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter