Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo Kultura

Alan Ford strip i grupa TNT – Cvećara u Kući Cveća … 2

Lazar Džamić


 

Kako je i zašto Alan Ford i grupa TNT postao fenomen u Jugoslaviji – i nigde više!


 

RAZLOG PRVI: Nadrealna farsa kao naš način života (prvi deo)

 

Anegdotu mi je davno ispričao jedan od urednika New Moment magazina, ne mogu da se setim da li Jovan Čekić ili Branko Vučićević. Govori dosta i o našoj temi i o našem životu. Tiče se Koče Popovića.

Alan Ford strip i grupa TNT Cvećara u Kući Cveća na okupuKoča je, kao što je poznato, pored Titovog zaslužnog saradnika bio i jedan od vodećih domaćih nadrealista. U svojoj živoj prepisci sa Andre Bretonom, ′ocem′ nadrealizma, Koča  mu je jednom prilikom poslao narodnu pesmu Pošla koka na pazar. Nekada smo je učili u školi kao primer narodne poezije: pošla koka na pazar i ukaljala nožicu, pa naredila grmu da je otare, a on kaže ′Neću!′, pa je onda, da bi naterala grm da je posluša pokrenula čitav nadrealni set dogadjaja koji su uključivali lisicu, vuka, selo, vatru, vodu, konja, sedlo i ko zna šta sve ne! Pročitavši pesmu (u prevodu), Breton je, navodno, Koči otpisao: ′Pa vama Kočo, nadrealizam ne treba! Vi nadrealizam živite!′

Nikada tačnija rečenica nije napisana o životu na Balkanu, posebno njegovom zapadnom delu, koji je nekada zauzimala država poznata kao Jugoslavija, a sada grupacija desetak država, kantona i autonomnih regiona malo većih od poštanske marke. Mnogi moji engleski prijatelji me pitaju kakav je stvarno život u Srbiji. Moj glavni problem, kada im objašnjavam kako se ovde (tamo, sada moram da kažem) živi, je u tome što mi ne veruju.

Odnosno, niko ne misli da lažem, ali niko ne može ni da veruje da se to stvarno dešava, ili se dešavalo. Oni jednostavno nemaju mentalne modele za procesovanje takvog života. Činjenica da oni misle da mi nismo Afrika ni Bliski Istok takodje ne pomaže, jer im je tamo to nekako očekivano i manje egzotično, ali je istovremeno i manje raznovrsno; te zemlje nekako imaju mnogo ′jednostavniju′ kompleksnost: glad, beda, vrućina – i to je to… Moji Englezi nemaju iskustvo sa našim koktelom istorije, Turaka, komunizma, patrijarhalnosti, izloženosti Evropi, sprdanja sa Evropom, inata, divlje kreativnosti, Erosa, Tanatosa i kamikazine vere u status nebeskog naroda.

Oblačimo se i izgledamo kao Evropljani, ponašamo se kao Sicilijanci, a mislimo kao Kromanjonci. Nije čudo da se strancima od nas vrti u glavi, njima, gradjanima uredjenih država u kojima je najveći problem to da je supermarket neplanirano ostao bez neke robe u dva ujutro, baš kada im treba da kupe još malo kumkvata za ponoćnu salatu.

Engleska je društvo u kome vlada aritmetika: dva i dva su uvek četiri; Srbija je zemlja u kojoj vlada kvantna fizika: dva i dva su jednog dana četiri, drugog dana sedam, a trećeg pedeset i šest. Čitav naš društveni, posebno ′polutanski′, pejzaž je prosto zatrpan obiljem najneverovatnijih epizoda. Naš ′prirodni′ društveni sistem nije ni socijalizam, ni kapitalizam nego nadrealizam. Nadrealna farsa ne kao magloviti umetnički pravac, već kao tvrda realnost.

I pored mojih najboljih napora, pokušaji da mojim stranim prijateljima prevedem – na pravi način, sa istim efektom kao i kod nas – sledeće crtice iz našeg svakodnevnog života su beznadežno propali:

  • ′Milovanje 1 dinar′ – natpis koji je postavio nesrećni ulični prodavac zečeva u (nekadašnjem) Bulevaru Revolucije, pošto niko nije kupovao, a svi su hteli da miluju
  • Lekarska ordinacija sa nazivom ′Sveti Vrači′, primarijusa dr. Ko-zna-koga, u čijem se oglasu bezbrižno meša medicina i nadrilekarstvo
  • Deda mog bivšeg kolege sa posla, koji koristi svoj štap ′kukač′ kao daljinac, da uključuje i gasi televizor
  • ′Pa ja potegnem sa ovu moju čizmu, pa ′de udari štikla…′ – definicija ′filmske programske politike′ (koje filmove će puštati te večeri) jedne lokalne TV stanice u Nišu, pre desetak godina, iz usta vlasnice, dok je pokazivala zidnu stalažu prepunu piratiranih VHS kaseta
  • Sastanak upravnog odbora jedne naše privatne banke, pre više godina, koji je prekinut (opet) zbog toga što je predsednik banke krenuo da davi generalnog direktora, dok ga je ovaj čupao za bradu i brkove
  • ′Pa ona jedina iz naše kancelarije nije bila u inostranstvu′ – razlog koji je jedan od naših nekadašnjih vodećih opozicionih političara dao za predlog da se jedna od njegovih sekretarica pošalje kao predstavnik (tadašnje, umanjene) Jugoslavije na važan medjunarodni skup
  • Sve slike i sitiuacije sa ′Srbovanje′ websajta
  • Sva ′budženja′ koja vidimo oko nas, na našim autima, kućama i ostalim upotrebnim predmetima; moj lični šampion je poseban dodatak crevu za usisivače za izvlačenje slina deci koji sam video tokom jedne prethodne posete domovini

Svaka od prethodnih scena, da je ukadrirana i ocrtana tom gumastom (ali preciznom) Magnusovom tuš linijom, potpuno bi prirodno sedela u bilo kojoj epizodi Alana Forda. Zamislite: sedite zavaljeni i čitate novi broj ′fordaća′; deo radnje se dešava u cvećarnici, gde se čitava Grupa TNT skupila da im Broj 1 pusti na TVu (koji je za tu priliku Sir Oliver ukrao iz obližnje radnje tehničke robe) nešto neverovatno važno. Umesto da koristi pravi daljinac, Broj 1 pruži svoj štap i bocne dugme na TVu; ekran zasvetli… Čisti Alan Ford.

Grunf i Bob Rock Alan Ford strip i grupa TNT Cvećara u Kući Cveća Ta svakodnevna nadrealna i farsična poetika života našeg nasušnog jedan je od velikih razloga za takav jedinstveni uspeh stripa kod nas, pošto se i on bazira na istim principima: ′Fordovska′ poetika je mešavina nadrealizma, farse i satire. Rezonanca, komplementarnost energija je jednostavno fenomenalna. Da su Magnus i Bunker namerno krenuli sa ciljem da dizajniraju strip koji će specifično biti hit u Jugoslaviji – posebno Srbiji – ne bi mogli da ga urade bolje. Usisivač za sline – Grunf bi bio ponosan!

Ako je razbacivanje akademskim terminima jedan od omiljenih sportova u Srbiji, onda bi na ovom mestu malo perceptivniji čitaoci mogli da autoru ovih redova postave izazov: dokaži nam da je ′nadrealna farsa′ zaista najbolji način da se definiše naš život – koji su to elementi koji karakterišu svaku od ovih odrednica?

Jednostavno.

Srbi (a njima se pridružuje i dobar deo ostatka bivše Jugoslavije, izuzev Slovenaca) nikada nisu bili mnogo racionalan narod. Nije ni nadrealizam. Suština nadrealne ideje je odsustvo kontrole racionalne misli, sloboda mišljenja van svih estetskih i moralnih preokupacija i etabliranih metoda. U elegantnoj interpretaciji američkog pisca Tomasa Pinčona, nadrealisti su smatrali da ′pojedinac može da kombinuje u jednom okviru elemente koji se normalno ne nalaze zajedno, da bi se proizveli nelogični i začudjujući efekti.′ Upravo je ta neočekivana kombinacija elemenata proizvodila utisak da je nadrealni pristup nešto slično opisivanju (ilustrovanju) sna – momenat kada je svesni deo našeg mozga na neophodnom odmoru.

Dakle: iracionalnost, nedostatak estetike i moralnih obzira, nelogičnost i zapanjuće pojave, sve izgleda kao loš san: zvuči kao normalan radni dan u mom rodnom Smederevu…

A farsa? Isto, nema tu mnogo komplikacija i paralele su sasvim jasne. Samo ovršni pogled na definiciju forme na Wikipediji otkriva u kojoj meri je farsa takodje duboko utkana u naš način života, hteli mi to ili ne.

Farsa je oblik komedije koji publiku zabavlja upotrebom malo verovatnih i ekstravagantnih situacija i dogadjaja; u farsi su vrlo česti elementi apsurdnosti, često i preko granice smisla; fizički humor, jurnjave, komedije situacija, prerušavanje, zamena identiteta, verbalni humor različitog nivoa rafiniranosti, česta upotreba seksualne suggestivnosti (innuendo) – sve su to bazični gradjevinski blokovi farse.

Farsa je velika metafora za nestabilnost. U farsi se razrešenje čitavog ključnog problema često dešava iznenada, neočekivano (deus ex machina), jednim potezom koji magično – ma koliko bio neverovatan u jednom logičnom sledu stvari – transformiše sve otvorene mogućnosti u prethodnom zapletu u neku vrstu razrešenja. To razrešenje uopšte ne mora da bude u skladu sa nekom poetskom pravdom: negativni junak u farsi može bez problema da bude onaj koji pobedjuje, osvaja devojku ili prisvaja bogatstvo. U farsi je, jednostavno, sve moguće jer nema čvrstih pravila. Farsa i nadrealizam su rodjena braća.

Slično je i u Alan Fordu. Slično je i u našem životu.

Nije slučajno da su ova dva pogleda na svet postala svakodnevne naočari kroz koje mi posmatramo i definišemo svet i život – i onda se ponašamo u skladu sa time. Istorija je, uglavnom, najveći krivac. Ako je farsa metafora za nestabilnost, onda je nedostatak stabilnosti jedna od najstabilnijih tendencija na našim prostorima. Istorijskih promena kod nas ima više nego buva u kafileriji; svaki dan je istorijski.

Istorija je kod nas pokušala da zameni individualistički patrijarhalizam (gde je svako domaćinstvo/porodična zadruga proizvodilo skoro sve što im treba) kolektivističkim totalitarizmom (gde smo svi iznenada morali da se oslanjamo na nepouzdane ′druge′). Nisam ni na koji način zagovornik bilo kakve romantične prošlosti, posebno ne porodične zadruge kao vrlo neefikasnog i nemodernog načina uredjivanja društva, ali jedna stvar koju je zadruga imala je bila stabilnost i zaštita pojedinca, člana te zadruge. On je na nju mogao da računa.

U našem post-Turskom nacionalnom eksperimentu – da, ovde mislim na naše slavljene voždove, knjaževe i kraljeve – ta stabilnost se izgubila i zamenjena je neo-birokratskim autoritarnim sistemom koji je bio mešavina bečke birokratije i turske samovolje. Narod je, i dalje, bio izvor prihoda za elitu i ništa više. Narod i dalje nije imao uticaj na dešavanja; narodu su i dalje neočekivane odluke padale s neba; narod i dalje nije razumeo komplikovana birokratska pravila; narodu su i dalje davana najbesmislenija objašnjenja za postupke njegovih vladara. Ukratko, narod je i dalje živeo u farsi.

Nije ništa bolje iskustvo ni našeg kolektivističkog eksperimenta nakon oslobodjenja od Nemaca, uprkos lepim rečima i željama njegovih idealističkih tvoraca i još više idealističkih sledbenika. Ako mi na ovom mestu sada pomenete Titovu Jugoslaviju, naš nekadašnji crveni pasoš i doživotni posao za sve, sve što mogu da kažem je da ne postoji ništa što se ne može rešiti dovoljno velikim kreditom. Farsa se u toj Jugoslaviji još i pojačala, zbog pritiska da se pomire med i mleko zvanične propagande sa korupcijom i nekompetencijom ′na terenu′.

Permanentni sukob izmedju idealnog i realnog, stabilnosti i nestabilnosti, logike i iracionalnosti, znanja i prostakluka, odgovornosti i samovolje, poverenja i izneveravanja tog nepoverenja, opšteg dobra i lične koristi, zakona i bezakonja i – više nego bilo šta drugo – svakodnevnog iskustva da loši momci na kraju, dugoročno, uvek pobede, vremenom su učvršćivali i raspirivali naš nadrealno-farsični mentalni kalup. Mi smo socijalno i kulturno predisponirani da volimo nešto kao Alan Ford; za nas, Alan Ford je više od stripa, on je skoro dokumentarni zapis.

Farsični aspekt je takodje značajno doprineo uspehu hrvatskog prevoda stripa, o čemu će biti više reči u četvrtom delu eseja.

 

Prethodni i naredni vezani tekstovi:

Cvećara u Kući Cveća …1: Uvod

Cvećara u Kući Cveća …2: Nadrealna farsa kao naš način života (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …3: Nadrealna farsa kao naš način života (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …4: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …5: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …6: Razlog treći: Optimistički dilentatizam kao strategija preživljavanja 

Cvećara u Kući Cveća …7: Zaključak

. . .

25 komentara

  • Dodao bih da je farsa zivota na Balkanu u tome sto balkanci pokusavaju da uvek budu ono sto nisu civilizacijski dostigli, pa nose odela koja im ne stoje i preuzimaju uloge koje ne mogu da iznesu ni znanjem, ni stilom, ni manirima. Veruju da su bitan svetski faktor kao sto Bob Rock misli u stripu da je tajni agent a ima busne cipele i pocepane carape. Takva je danas i svaka zemlja na Balkanu, totalno nadrealna.

  • Ovo je tekst kome ne nalazim manu. A kao pravi Srbin, jel’te, najpre sam mane i tražio…

    Šalu na stranu. Istina ume da zaboli. Nazivanje stvari i pojava pravim imenom je odveć retka aktivnost u zemlji S(v)rbiji i zato nam ovakve analize teško padaju. Poređenje sa legendarnim stripom ovde dolazi kao nekakva bizarna olakšica. Tužno je to što će od ovih sjajnih tekstova korist imati samo malena populacija poštovalaca ovog mesta. A nas nije dovoljno ni kafanu da napunimo (*), a kamoli da nešto promenimo u stanju društva.

    Dakako, to ne znači da ne treba stalno pokušavati.

    (*) Kafanu, jašta. Ovde to čak i ne zvuči kao figura, nego kao predlog: šta bismo drugo i bili spremni da popunjavamo?…

  • Nadovezao bih se na Grbu. Pametan i oštrouman tekst.

    Prosto ne znam šta bih komentarisao, dodao ili oduzeo, jer je sve celovito u eseju.

    @ Grba
    Ima nas za kafanu, ne brini. Ako je kafana u pitanju, onda ćemo da se svi skupimo. Odmah ako treba 😉

  • Odlični tekstovi Lazare, kasno sam se rodio da bih ispratio celog Alan Fora ali mi je analogija više nego jasna. Hvala na ovom tekstu!

  • Poetiku stripa Alan Ford je Dušan Kovačević razvio u jednom mračnom i arhetipskom smislu crne farse u svojim delima: Maratonci trče poslednji krug, Bure baruta, Balkanski špijun, Ko to tamo peva, … sve kultni filmovi.

    Takodje, sva ona druga filmska dela koja su se primila kod nas i prešla u sleng i ulični žargon; Davitelj protiv davitelja, Tesna koža, i slična „duhovitost“ imaju nedvosmislenu vezu sa Alanom Fordom koji im prethodi, i koji im je verovatno negde bio svesni ili podsvesni uzor.

    Koliko je strip bio zabavan za čitanje, toliko je kada odrasteš manje zabavno živeti bukvalno u takvom stripu.

  • Svaka cast Tomo, to je upravo ono o cemu pisem u poslednjem delu citave serije: Dusko Kovacevic, Kusta, Rambo Amadeus, Sini[a Kovacevic, smederevski OPS, Monti Pajtons, Alo Alo i mnogi drugi…

  • @ Lazar

    Šire posmatrate od mene, svaka čast. Ne zaboravite Top listu nadrealista i New primitives, oni su preteča i gorivo one krajnje banalnosti i primitivnosti koja je obuzela jugoslovenske narode pred gradjanske ratove u Hrvatskoj i Bosni.

  • Не бих да се понављам јер су Тома и друштво већ углавном рекли шта ми је на уму, само ћу да замерим једно: ја сам националиста али не видим ништа у тексту (за сада) што би ми засметало. Надреализам је оно што смо и живели, живимо али ћемо и живети, како ствари стоје. Поменуо си Тита и чуњеницу да се преко кредита може постићи да утопија буде општеприхваћена као могући модел а Енглеску представљаш као уређено друштво!? Пошто живимо у истом граду, сигурно ти је позната чињеница да ова влада `послује` са преко 910 милијарди (billions) фунти дефицита. Није ли и то нека врста финансирања фарсе?

    UK public sector net debt was £910.1 billion or 60.1% of National GDP – (note this excludes financial sector intervention.)
    Source: Office National Statistics [1] (page updated May 24th, 2011)

  • Hi Jovane, hvala za komentar. Da, i ono sto se desavalo sa finansijskim sektorom i credit crunch-om jeste neka vrsta farse. I to velike. Pitanje je da li postoji i jedna drzava na svetu u kojoj nema makar malo farse. Kao i uvek, pitanje je kolicine i stepena. Jedino sa cime ne mogu da se slozim je da na bilo koji ozbiljan nacin poredimo Evropu i nasu zemlju. Oni demokratiju imaju vec 300 godina, dok je mi neprestano startujemo na kurblu tek 30-tak. Reci mi koja je to stvar koju Evropa moze da nauci od nas?

  • Лазаре, заборавих да напоменем да ми не пада на памет да поредим Србију са `Западним светом`, погото не у степену уређености. Ипак ћу као већ раније декларисани националиста да приметим да постоје, поред наших, са твоје стране добро уочених и `разни западни` фактори који нас држе и не пуштају са позиције у којој смо.
    Што се тиче шта би они могли да науче од нас, рекао бих НИШТА не зато што то не постоји већ зато што се не да научити. То је све оно због чега сви који су ми икад били тамо у гостима потпуно одлепе на Србију, људе, Београд, атмосферу… Знам да би то трајало кратко уколико би се преселили тамо јер би на реду дошле све оне НАДРЕАЛНОСТИ које су и тема есеја. Али опет то има своје разлоге и корене и онда опет у круг…

  • Још једном, ако погледаш мој први коментар, ја и нисам поредио нашу земљу са Западом. Мислим да сам био јасан.
    ПС протестујем јер сам оба коментара писао ћириличним писмом али се се појавила на сајту `преведена` на латиницу!

  • Evropa od Srbije moze da nauci kako se pravi gibanica bez holesterola, da igra vaterpolo bez bazena, da samoupravlja i prezivi, na primer 😉

  • […] Lazar Džamić * * * Kako je i zašto Alan Ford postao fenomen u Jugoslaviji – i nigde više!   RAZLOG PRVI: Nadrealna farsa kao naš način života (prvi deo)   Anegdotu mi je davno ispričao jedan od urednika New Moment magazina, ne mogu da se setim da li Jovan Čekić ili Branko Vučićević. Govori dosta i o našoj temi i o našem životu. Tiče se Koče Popovića. Koča je, kao što je poznato, pored Titovog zaslužnog saradnika bio i jedan od vodećih domaćih nadrealista. U svojoj živoj prepisci sa Andre Bretonom, ′ocem′ nadrealizma, Koča  mu je jednom prilikom poslao narodnu pesmu Pošla koka na pazar. Nekada smo je učili u školi kao primer narodne poezije: pošla koka na pazar i ukaljala nožicu, pa naredila grmu da je otare, a on kaže ′Neću!′, pa je onda, da bi naterala grm da je posluša pokrenula čitav nadrealni set dogadjaja koji su uključivali lisicu, vuka, selo, vatru, vodu, konja, sedlo i ko zna šta sve ne! Pročitavši pesmu (u prevodu), Breton je, navodno, Koči otpisao: ′Pa vama Kočo, nadrealizam ne treba! Vi nadrealizam živite!′ Nikada tačnija rečenica nije napisana o životu na Balkanu, posebno njegovom zapadnom delu, koji je nekada zauzimala država poznata kao Jugoslavija, a sada grupacija desetak država, kantona i autonomnih regiona malo većih od poštanske marke. Mnogi moji engleski prijatelji me pitaju kakav je stvarno život u Srbiji. Moj glavni problem, kada im objašnjavam kako se ovde (tamo, sada moram da kažem) živi, je u tome što mi ne veruju.   Odnosno, niko ne misli da lažem, ali niko ne može ni da veruje da se to stvarno dešava, ili se dešavalo. Oni jednostavno nemaju mentalne modele za procesovanje takvog života. Činjenica da oni misle da mi nismo Afrika ni Bliski Istok takodje ne pomaže, jer im je tamoDalje […]

  • Od svega, ovaj deo mi se najvise dopao:
    „Ako mi na ovom mestu sada pomenete Titovu Jugoslaviju, naš nekadašnji crveni pasoš i doživotni posao za sve, sve što mogu da kažem je da ne postoji ništa što se ne može rešiti dovoljno velikim kreditom.“
    Na stranu to, sto oni sa kojima se nekada sporim oko ovoga, na zalost, nikada nece procitati ove redove.

    Jos uvek nisam procitao 3. i 4. deo ovog teksta, ali cini mi se da AF ne bi toliko dobro prosao kod nas (u Srbiji), da to nije bio tamo neki AF i tamo neka cvecara u nekom zavejanom NY… i sve to sa „tamo nekim“ hrvatskim prevodom. Pa je sve to ljudima izgledalo daleko, strano i zabavno. A to zakljucujem po tome, sto cesto cujem da ljudi kod nas ocrnjavaju Kusturicine filmove komentarima: Ali on nas predstavlja kao Cigane! A onda preturim po glavi jedan moj radni dan, ili poslednju sedmicu ili mesec i konstatujem: Pa mi i jesmo Cigani! (bez namere da vredjam pripadnike romske nacionalnosti)

  • „Istorijskih promena kod nas ima više nego buva u kafileriji; svaki dan je istorijski.“ Hehe… Bravo, Lazo. Tačno da tačnije ne može biti. 😉

  • „Lekarska ordinacija sa nazivom ′Sveti Vrači′, primarijusa dr. Ko-zna-koga, u čijem se oglasu bezbrižno meša medicina i nadrilekarstvo“.
    Nije u pitanju ni jedno ni drugo, „vrač“ na crkvenoslovenskom znači „lekar“. Sintagma „Sveti Vrači“ u našem savremenom jeziku označava Svete Kozmu i Damjana, zaštitnike lekarskog esnafa. U tome nema ničeg nadrealnog, ali ima semantičkog i kulturnog. Nepoznavanje ovakve jedne činjenice od strane nesumnjivog erudite kakav je Lazar, nam pokazuje da je i obrazovanje u onoj (a i ovoj) zemlji bilo i još jeste na alanfordovskom nivou. Don’t get me wrong, moje je uverenje da svako može da veruje u šta god hoće i za tu slobodu bih dao i život. Vi možete misliti da su Sveti Vrači bajka za malu decu ali to što Lazar ne zna ono što svaka iole bogobojažljiva baba zna na nivou činjenica – istorijskih i leksičkih, e to je meni upravo neverovatno.
    Ovo je samo jedan mali odblesak alanfordovštine koja nas je na neki način sve obeležila.
    Kao da nam je obrazovanjem rukovodio Bob Rock, zdravstvom Jeremija, finansijama Sir Oliver, akademijom nauka Broj Jedan, industrijom Grunf i tako dalje i tako dalje.
    Lazare, mi smo živeli i živimo u Alanfordiji, nema sumnje. Ali, i ti i ja smo na neki način proizvod odrastanja u njoj. Ti si sada zbrisao (razumem te itekako) geografski ali je te ona još prati kao zla kob i povremeno se projavi, kao u ovom gafu sa Svetim Vračima. Onom tvom sveznajućem prijatelju sa Oksforda se ovakav gaf sigurno ne bi mogao dogoditi kada je u pitanju njegova matična kultura. Njegov ministar obrazovanja je bila neka ozbiljna ličnost a tvoj i moj- Bob Rock ili možda čak i Klodovik ili Nosonja.
    Alan Ford nam je smešan jer nema sladjeg smeha od smeha svojoj muci.
    .

  • Da, prvo, hvala za komentar. Posebno hvala za civilizovani način na koji je formulisan. Takodje, hvala za interesantnu informaciju. Mada mi je bilo poznato da ′vrač′ na staroslovenskom znači ′lekar′ (ista reč isto znači i na ruskom), nije mi bilo poznato da se Sveti Vrači odnosi na Kozmu i Damjana, zaštitnike lekarskog esnafa.

    Moj problem, mislim, nije to što tu činjenicu nisam znao, već u tome što ne prihvatam da ta činjenica ima bilo šta da traži u jednoj profesiji koja je bazirana na nauci. Ali, recimo da je princip i ovde bio isti kao što je i u imenima poznatih medicinskih institucija u Britaniji: St. Thomas′s, St. John′s itd. I oni su vezani za imena svetaca zaštitnika. Razlika je u tome što te ustanove pod tim imenima postoje već 600-1000 godina. Niko u te stare ustanove ne ide zbog imena, nego zbog kvaliteta nauke koja se u njima primenjuje. Naša ordinacija postoji tek nekoliko godina. Moja je sumnja da u Srbiji takvoj kakva je, prepunoj sujeverja, neznanja i zadrtosti, naziv ordinacije više ima ulogu talismana nego ukazivanja na tradiciju. Stimuliše magično razmišljanje. Nešto što ja ne bih očekivao od lekara.

    Medjutim, stvar koja me je najviše iznervirala u tom oglasu za tu ordinaciju je ono što je bilo ispod naziva, tekst koji nisam hteo da pomenem u blogu ali koji bih mogao ovde. Tekst glasi: ′Medicina je sada toliko napredovala da praktično niko više nije zdrav.′ Ovo ti ne zvuči kao nadrealna rečenica? Naravno, ordinacija sama nudi rešenje za sve probleme. Nadrilekarstvo, ako je ikada bilo toga..!

    Ukratko, imam utisak da te je pogodila pogrešna stvar. Na stranu to da li sam znao ili ne ko su sveci. Mnogo mi je važnije u čitavoj priči kontekst u kome se oni koriste, kao i šta piše ispod toga. Svi mi ne znamo po nešto. To je ljudski. Samo je jedno neznanje više štetno po nas, narod i zemlju nego neko drugo. Obećavam da ću popraviti moje znanje pravoslavnih svetaca. A ti?

  • There are many Online RSS feed readers and selecting 1 according to your needs is a big task. This leads to the comparison of these feed readers.

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280